×
×
ЧЛАНЦИ

ПОСЛЕДЊИ ОДГОВОР НА САОПШТЕЊЕ АРХИВА СРБИЈЕ О ЗАБРАНИ ИСТРАЖИВАЊА

02.сеп.2022 | 11:37 am |

ПОСЛЕДЊИ ОДГОВОР НА САОПШТЕЊЕ АРХИВА СРБИЈЕ О ЗАБРАНИ ИСТРАЖИВАЊА ДР СРЂАНУ ЦВЕТКОВИЋУ И ДР НЕМАЊИ ДЕВИЋУ

 

Без  намере да улазим у бесконачну и јалову полемику са представницима Архива Србије, кратко ћу одговорити на њихове замерке и позвати их јавно да подрже акцију за једнак приступ историјском архиву ОЗНЕ (Фонд БИА) свим грађанима Србије.

Најпре, коментари на друштвеним мрежама на одређене постове и саопштења личне су природе, и није у реду да се подмеће да ја стојим иза било каквих личних увреда јер се тобоже ,,нисам оградио“.   Сматрам ово подметање  срамним исто колико и забрану истраживања, тим пре што се лично познајемо. Ево, унапред се овде ограђујем од личних увреда у коментарима на друштвеним  мрежама ако Вам то толико значи. Лично желим свако добро запосленима (међу којима имам и пријатеља), као и директору Архива. Али то нема везе са принципима и истином.

Пошто се у тексту инсистира на тачности, побројаћу неке важније релевантне чињенице:

Тачно је да сам, као секретар Државне комисије за тајне гробнице (2009.-2015.), заједно са сарадницима добио копије докумената из архиве ОЗНЕ (Фонд БИА) са којих је, одлуком Владе Србије из 2009. године, скинута ознака поверљивости. Копије су добијене за коришћење у научне сврхе и налазе се у Институту за савремену историју, који је наследио грађу Државне комисије споразумом склопљеним са Министарством правде РС 2015. године.

Тачно је да смо  објавили податке и документе о око 60.000 убијених лица у виду базе података (са придруженим документима) . Тачно је да су скоро сви документи до сада већ негде објављени, било на сајту Државне комисије било у ауторским публикацијама (чланцима и књигама) на основу управо те базе. Нико због тога није био кажњен. На тај посао сам посебно поносан. Јер он је помогао да пред судовима буде рехабилитовано преко 10.000 лица, жртава репресије 1945-1953.

Тачно је да сам, од 2010. до данас, у својим књигама, радовима, изложбама и сајтовима из базе Државне комисије објавио, а да нисам за то тражио дозволу архива, велики број докумената. И никада због тога нисам био кажњен. Нити је за то било основа. То важи како за мене, као и за многе моје колеге и сараднике.

Тачно је да сам ја лично многима којима је, на основу оваквих правилника, био ускраћен приступ архиву ОЗНЕ копирао и доставио грађу како би могли да рехабилитују своје дедове или уопште да се информишу о њиховој судбини.

Тачно је да сам објавио исте ове документе и на изложби ”У име народа” 2014. године и да тада нисам био кажњен, а изложба је добрим делом била заснована управо на овим документима који се сада налазе у књизи ”ОЗНА”, а потичу из базе Државне Комисије за тајне гробнице.

Тачно је и да сам био рецензент неких публикација мојих колега, који су објављивали читаве збирке или целовите елаборате из ФОНДА БИА, а не само поједине факсимиле докумената. И то је била добит за науку.

Тачно је да смо књигу о ОЗНИ објавили кaо чињеничну студију на основу различитих докумената из многих архива и збирки, махом до сада већ објављених, где факсимили појединих страница само илуструју причу о технологији рада и терора. Ниједан архив није се на то жалио, а и зашто би? Наша књига ”ОЗНА” је оригиналан научни рад, а не објављивање грађе. Књига је изашла пре три године и тада нико из Архива Србије није реаговао, нити је за то било разлога. Да није дошло до нечега што се десило у јуну ове године.

Шта се догодило?

Крајем јуна је вођена оштра полемика око приступа архивима између директора  Института за савремену историју Предрага Ј. Марковића и директора Архива Србије. Ја тада нисам био у Београду, тек сам касније чуо за ту полемику и читао о њој.

Тачно је да се мој колега Немања Девић укључио у ту полемику и да је одлука да нас, с три године закашњења, Архив Србије казни донета управо тада (гле случаја!). Нас двојица очигледно смо ми колатерална штета ове полемике, али од нас се очекивало да то прећутимо.

Та казна није нас ни погодила ни увредила. На неки начин она нам чак чини част. 

Како? Зашто? Зашто онда полемишем?

Зато што је овај случај права прилика да се оборе постојећа законска решења у овој области, а правилници тако формулишу да СВИ ГРАЂАНИ СРБИЈЕ ИМАЈУ ЈЕДНАКО ПРАВО да истражују и користе поједине документе из ФОНДА БИА.

Садашњи правилници Архива НЕ ОМОГУЋАВАЈУ ЈЕДНАК ПРИСТУП ГРАЂИ БИА  СВАКОМ ГРАЂАНИНУ СРБИЈЕ, већ само онима који су укључени у одређене пројекте и слично, а чак и о њиховом праву истраживања и објављивања дискреционо одлучује директор Архива. Како то може да изгледа, Немања Девић и ја осетили смо то НА СВОЈОЈ КОЖИ.

Истовремено, наш случај показује какве се све опасности крију у дискреционом праву директора Архива да одлучује о приступу грађи и њеном објављивању. Не може се годинама имати нормалан однос према објављивању грађу у легитимне научне сврхе, а онда одједанпут почети са кажњавањем због поновног објављивања потпуно исте грађе. И то управо оних људи који су ту грађу већ једном или више пута публиковали. Или је објављивање појединачних докумената допуштено увек и свакоме или није. Ако је било допуштено 2014, како може бити забрањено 2019. године?

Не би ли се неодржив поступак некако оправдао, каже нам се ,,Нисмо хтели, али смо морали да вас казнимо, да ми сами не бисмо били кажњени.“ Ја у то оправдање не верујем, али узмимо да је то тако. Ми хоћемо да Вас ослободимо те одговорности и њеног терета, и зато Вас позивамо вас да се прикључите иницијативи за измену постојећих правилника и законских решења, чији је циљ да историјска грађа БИА постане НА ЈЕДНАК НАЧИН ПОТПУНО ДОСТУПНА СВАКОМ ГРАЂАНИНУ СРБИЈЕ. На тај начин, Ви више не бисте ,,морали да допуштате или кажњавате“ научни рад и његове резултате, то јест објављивање без дозволе докумената који се чувају у Архиву. Такво решење на снази је у другим земљама, рецимо у Хрватској  или у Пољској (где се чак и подстиче систематско објављивање документа ове врсте).

Управо да би се спречили арбитрарност, субјективност и селективност у приступу историјској грађи, у којој више нема никаквих опасних тајни јер је од времена велике репресије 1944-1946. прошло готово 80 година, покренућемо потписивање ПЕТИЦИЈЕ и ШИРУ ДРУШТВЕНУ КАМПАЊУ, у којој би се оборили овакве дискриминаторске законске одредбе и правилници. Сваки грађанин ове земље у начелу мора имати слободан приступ историјској архивској грађи, са које је скинута ознака поверљивости, а директору Архива Србије мора се укинути право да по својој вољи дозвољава или забрањује објављивање појединачних докумената. Свака арбитрарност, субјективност и селективност у овој материји је неодржива и с разлогом ће створити ЛОШУ СЛИКУ не само о Архиву него и о државним институцијама у целини, управо због дугогодишњег  политичког карактера тајне полиције у ауторитарном друштву.

 Очекујемо подршку од појединаца, јавних личности, друштвених организација и државних институција за измену ових рђавих законских решења и прописа, како би се архивска грађа из историјског фонда БИА под једнаким условима ставила на располагање свима и гарантовало несметано објављивање појединачних докумената  у циљу информисања јавности, научног утврђивања истине, као и у друге некомерцијалне сврхе, без икаквог одобрења или претходне сагласности директора Архива Србије.

ЈЕДАНАК ПРИСТУП ЗА СВЕ – Морални и правни разлози у прилог овој иницијативи су очигледно ваљани, а њено усвајање имало би и вишеструко корисне последице. потреба. Оно би било благотворно по имиџ самог Архива и Безбедносно-информативне агенције (БИА), по државне институције, али би много значило и за научну заједницу и друштво у целини.  Поред рехабилитације и реституције, приступ оваквој грађи и њено несметано објављивање, као и Закон о досијеима који треба што пре усвојити, представљају кључну меру враћања поверења у институције – наравно, ако искрено тежимо стварању у свему уљуђеног, у пуној мери демократског друштва и истинском раскиду са ауторитарним наслеђем.

Сматрамо да се досадашња пракса у овој области, због свог рестриктивног карактера, показала као изузетно лоша, па Вас стога позивамо да подржите промену законских одредаба и правилника који регулише коришћење и објављивање историјске грађе из фонда БИА у назначеном смеру, уважавајући при томе техничке капацитете Архива Србије (који би уз помоћ државе морали бити проширени).

Наша ће пажња и енергија од сада бити окренуте овој позитивној иницијативи и овим закључујемо сваку даљу полемику са Вама.

До скорог виђења у Архиву.

Др Срђан Цветковић

Научни саветник ИСИ, Председник Удружења У име народа за слободну Србију