×
×

ПОЛИТИЧКА СУЂЕЊА 1945-1953.

Галерија

Михајло Михајлов (26. септембар 1934-2010)

21.јун.2018 | 3:47 pm |

Михајло Николајевич Михајлов потиче из породице која је током 1921. избегла у Југославију, заједно са генералом Врангелом и са хиљадама других белогардејских фамилија испред црвеног терора, након слома царског режима у Русији.

После сусрета и венчања у Мостару, Николај Фјодорович се са женом задесио у аргономској служби у Алексинцу. Михајло се, ипак, родио 26. септембра 1934. у Панчеву у Руској болници, где су радили руски лекари, у породилишту где су се углавном рађала деца „белих Руса, као на пример Оља Ивањицки, Марина Влади и др. (око две трећине оних рођених у предратној Југославији). Због природе очеве службе често су се селили и мењали место боравка. Живео је Белој Цркви (где је био кадетски корпус и девојачки интернат), Панчеву (где је само рођен), Ражњу, Вршцу, Зрењанину, Сремским Карловцима, Сарајеву… Стална промене места боравка, живот у различитим срединама, попут другог дисидента – Борислава Пекића, омогућиле су му још као детету да стекне богато социјално искуство, без кога готово да нема ваљаног посвећеника духовним дисциплинама. У току другог светског рата негде у  улето 1944. године отац је отишао у шуму и нашао се у партизанима, са којима је провео остатак рата, што је била  реткост за „беле“ Русе који су били изразито антикомунистички оријентисани. Како сам Михајлов каже: да није принципијелно одбијао да се учлани у Комунистичку партију – далеко би догурао. Овако је пензионисан као директор Завода за Пољопривредна истраживања у Сарајеву. Мајка Вера је у међувремену приватно завршила студије математике и физике, па је те предмете предавала у Првој мушкој Гимназији у Сарајеву. У време рата Михајло је био дечак тек дорастао за школу. Похађа основну школу, први разред у Вршцу, а затим још три у Зрењанину. По окончању рата, после завршене основне школе, уписује гимназију у Сремским Карловцима (где му је отац 1945-1946. био директор расадника). Међутим, осим првог, свих осам разреда гимназије завршава  у Сарајеву, у школи где му је и мајка службовала. Најпре је студирао у Београду, али због бурне љубави према Милици (рођеној Стамболић, родом из Александровца Жупског) убрзо је прешао у Загреб. Ту је 1959. дипломирао компаративну књижевност и добио стипендију за постдипломске студије. Међутим, већ од септембра 1961. до августа 1961. морао је на служење војног рока у Требиње где је због недисциплине кажњаван и затвором. По повратку, 1963, једно време био је на дужности хонорарног управника Народног свеучилишта Горњи град – Грич у Загребу. Исте године изабран је за редовног члана Друштва књижевника и преводилаца Републике Хрватске. Како је имао изванредне оцене, 1964. добио је место асистента на Филозофском факултету у Загребу, тј. на његовом одељењу за славистику у Задру.

Михајлов је као асистент Филозофског факултета у Задру први пут осуђен 30. априла 1965. због кривичног дела из члана 125 Закона о штампи, на казну затвора у трајању од пет месеци условно на две године, због деликта мишљења и вербалног деликта, у ствари због радикалне критике комунистичке идеологије. Наиме после посете Москви  1964. где је боравио на некој врсти научне размене објавио је путопис Лето московско тој књизи-репортажи Михајлов осим што се осврће на феномен логора и политичког страдалништва, подробно приказује руску „алтернативну сцену“: песнике, сликаре, музичаре, научнике и филозофе; прикупља, преводи, снима и објављује песме и анегдоте робијаша и разних бунџија (између осталих и Булата Окуџаве). То је изиритирало совјетског амбасадора Пузанова који е назвао Тита а овај га одмах јавно прозвао да би већ сутрадан тужилаштво реаговало а Михајлов завршио иза решетака. И тако је Михајлов не својом вољом, како сам воли да нагласи, постао дисидент. Михајлов је ухапшен и притворен, а после 37 дана притвора (10. априла 1965) пуштен је из затвора да се брани са слободе. Осуђен је пред Окружним судом у Задру на девет месеци затвора, јер је „вређао једну страну силу (СССР) и илегално растурао свој непријатељски чланак“. Међутим, Врховни суд Хрватске, десет дана пре одржавања конгреса међународног ПЕН-клуба у Југославији, и након смиривања буре око овог јеретичког путописа, одлучујући по жалбама, преиначио првостепену пресуду на казну затвора на пет месеци, условно на две године. Истовремено, одузели су му и пасош а Михајлов губи и посао на факултету, јер су његове универзитетске колеге  пожуриле да покажу лојалност властима и избациле га са факултета. Но био је непоколебљив, током 1966. пише Титу, протествује због хапшења и осуде Ђиласа, касније чак намерава да покрене независни политички лист Слободни глас заједно са пријатељима из тзв. Задарске групе.

Осуђен је најпре због јеретчких натписа на годину дана затвора (овај пут безусловно!). Како се наводи због ширења лажних вести из члана 292-а КЗ. Чак му је узета пресудом К-27/66 и имовинска корист у износу од 2.000 динара, коју је стекао на име ауторских хонорара, за објављене чланке у иностранству. По изласку из суднице чекало га је непријатно изненађење. Младићи, махом студенти у Задру, бацали су ситан новац с повицима „Професоре, ево ти пара!“. Међутим ускоро исте године му је поново суђено јер је заједно са члановима Задарске групе (Данијел Ивин, Фрањо Зенко, Предраг Ристић, Маријан батинић, Слободан Машић, Младен Србиновић …) који су обавили тзв. Задарску декларацију и покушали да спроведу идеју о формирању опозиционог листа. Међутим услед кампање либерализације, после пада Ранковића, сви су пуштени осим Михајлова који је осуђен на четири године им шест месеци које је у потпуности издржао. И на робију у Митровици и Забели тражи је своја права одбијајући присилан рад и штрајкујући глађу због чега је често био у самици тзв. ледари. Затвор га је зближио са још једним дисидентом. На робији у пожаревачкој Забели затекао је свог старог познаника са студија светске књижевности из Београда, у класи Војислава Ђурића, албанског дисидента, књижевника Адема Демаћија (,,косовског Менделу“, како су га касније Албанци називали), на кога је пресудно утицао снабдевајући га литературом и идеолошки утичући на овог тада једног од умеренијих албанских националиста и сепаратиста. Михајлов и Демаћи непрестано су се препирали, а када је Михајлов изашао из затвора, послао је Демаћију, тада маоцеовцу, књигу Џорџа Орвела 1984. У својој аутобиографији Демаћи тврди да га је Михајлов ослободио марксистичке идеологије.

И по изласку са робије наставља да пише и објавјује антикомунистичке чланке у разним научним часописима у иностранству због чега је више пута кажњаван и хапшен. На другу робију је доспео 1974. године у време симетричног прогона учесника Барског конгреса, либерала и националиста. Михајло Михајлов као либерал, је  завршио на седмогодишњој робији, док је његов пријатељ Јован Баровић, који је бранио и Михајлова и Ђиласа и друге политичке осуђенике, страдао 1979. на нобичан начин-на сремскомитровачком путу на њега  је ,,случајно“ налетео камион с песком (слично као у случају атентата на Вука Драшковића 1999.). Занимљиво је да су чак адвокатске коморе Србије и Београда покренуле поступак против његових бранилаца, врсних адвоката Јована Баровића и Вељка Ковачевића, јер су наводно као бранитељи злоупотребили судницу. Са друге робије, после одлежаних скоро четири године (укупно рачунајући и прву казну одслужио је скоро осам), пуштен је уочи одржавања Хелсиншке конференције о људским правима у Београду и пред предстојећу посету Тита САД, на празник 29. новембар 1977, амнестиран је заједно са Комненом Јововићем и са многим другим политичким затвореницима. Ослобађање је поздравио лично председник САД Џими Картер. Убрзо, марта 1978, полиција позвала у зграду у улицу 29. новембра, где му је уручен пасош са сликом (сликала га је полиција а да то није ни знао), и принудна виза за излаз у Америку – препоручено му је да напусти земљу и придружи се породици, што је он и учинио. Али, само што је отишао, Окружни суд у Београду прогласио је (саопштили су то на конференцији за штампу) да је покренут кривични поступак против Михајлова и да је издат налог за хапшење. Адвокат Срђа Поповић није успео да добије образложење због чега се врши поступак. Наводно је покушао да са дисидентима Милованом Ђиласом, Драгољубом Игњатовићем и Момчилом Селићем покрене опозициони часопис Часовник. Онда су му одузели држављанство – Михајлов је једини држављанин Југославије коме је због политичке делатности било одузето држављанство (додуше пресудом Врховног суда БиХ и услед притиска јавности убрзо му је враћено. У иностранству је провео више две деценије радећи као гостујући професор на разним универзитетима, као коментатор радија слободна Европа и од 1994 као сарадник Института за међународне односе у Вашингтону . Од 1999. је сарадник Хадсон института и гостујући професор на Државном универзитету у Москви. Био је копредседник Комитета за подршку демократских дисидената у Југославији (CADDY) са седиштем у Њујорку (једно време заједно са Милованом Ђиласом и Фрањом Туђманом) у којем је било 20 нобеловаца. Такође је један од уредника Кеди билтена – билтена о стању људских права у Југославији у оквиру демократске интернационале, који је излазио десет година, све до почетка деведесетих и крвавог распада  СФРЈ а који је он визионарски предвидео у својим иступањима још седамдесетих. На првим страначким изборима деведесетих учествовао је на листи Грађанског савеза Србије али без већег успеха.  У земљу се за стално вратио тек после демократских промена 2000. године у шали воли да каже ,, због ћевапа“ .