×
×

ПОЛИТИЧКА СУЂЕЊА 1945-1953.

Галерија

СВА ЛИЦА МИЛОВАНА ЂИЛАСА

29.јун.2018 | 4:53 pm |
Повратник -Ђилас на робији 1962.

Рађање јеретика

Милован Ђилас (1911−1995) − ако не највећи онда без сумње најславнији југословенски дисидент. Несвршени студент филозофије, књижевник и преводилац, предратни илегалац, робијаш, члан Политбироа КПЈ, један од најближих Титових сарадника током рата и непосредно након њега, генерал, министар, шеф Агитпропа и председник Савезне скупштине. Био је једна од најистуренијих јавних фигура партијске државе. Пре рата, као револуционарни комуниста прогањан је и осуђен 1932. године на три године затвора, због антидржавне делатости. Казну није у целости издржао. Важио је за речитог идеолога и оштрог револуционара,  бруталног (у време „друге фазе револуције“ и приликом учвршћивања нове власти), али потом и за једног од најлибералнијих функционера партије и државе –  најпознатији дисидент са вишегодишњим затворским стажом.

Друга робија

Ђиласов пут у дисидентство започет је (1948−1950) одбраном од Стаљинових напада и критиком стаљинизма у СССР-у. Настављен је трагањем за новим моделом социјализма, увођењем самоуправљања и залагањем за нову улогу КПЈ (1950−1952). Преломни тренуци наступили су крајем 1953. и почетком 1954. године. Тада Ћилас објављује серију чланака у партијском листу Борба, који се „прорађују“ у партијским организацијама читаве земље, у трагању за могућностима „демократизације“. Највећи одјек имала су Ђиласова гледишта о политичким слободама. Он је тада сматрао да је монопол једне партије нужан у рату, сувишан у миру. Да би монопол нестао, неопходно је, пре свега, ослободити се илузије да су комунисти „људи нарочитог кова“. Треба схватити да и ван партије постоје свесне социјалистичке снаге. Нужно је, такође, уклонити отпоре демократизацији, који потичу првенствено од професионалних политичара. Но демократизација, онако како је Ђилас тада замишља, искључује формирање било каквих аутономних група, а посебно политичких странака (безпартијска демократија). Тако нешто Ђилас оцењује као враћање унатраг. Реч је само о промени схватања и понашања појединаца, у првом реду комуниста, унутар оквира датог политичког поретка. Оштрица његове критике највише је уперена према застарелом методу рада партијских организација, којима дневни ред диктирају „одозго“, те оне дискутују махом у празно, углавном мимо проблема стварног живота. „Очевидно“, истиче Ђилас, „никоме не пада на памет да буде против Савеза комуниста. Али изгледа да је оправдано бити против стаљинистичких остатака у њему, или још тачније − против стаљинистичке варијанте лењинистичке партије, јер баш то у сваком погледу, а нарочито у питању демократије, кочи даљи развитак“. На путу „демократизације“ налази се и морална хипокризија у партијским врховима, коју он приказује у огледу Анатомија једног морала, објављеном у часопису Нова мисао, јануара 1954, непосредно пред пленум ЦК СКЈ, сазван због „случаја Ћилас“.  На партијском суђењу се  држао чудно. Подржали су га ретки  као  бивша жена Митра Митровић и пријатељ Владимир Дедијер. Најпре је повукао своје изјаве и признао грешке ( ,,Другови не знам шта ми би!”) да би  убрузо наставио критику и отишао чак и много даље.

Тако се фанатични и експонирани бољшевик који је са жаром и без милости прогонио народне непријатеље преобразио у фанатичног критичара стаљинизма, лењинизма, па на крају и самог Маркса. Осуђен је први пут због својих јеретичких натписа условно јануара 1955. на годину дана. Затим убрзо и други пут, 1956, на три године, због изјаве агенцији АФП у вези са излагањем ФНРЈ у Савету безбедности ОУН и уздржавања од гласања у прилог стављања на дневни ред догађаја из 1956. у Мађарској. И следеће године му је суђено. Опет пред Окружним судом у Београду, због књиге Нова класа, која је штампана у Њујорку, док је он био у затвору.  Књига у којој је извргао критици режима са позиције класног егалитаризма  је постала бестселер и донела му је светску славу и милионски тираж. Казна је, будући да се још увек налазио на робији због изјаве АФП-у, спојена у јединствену од девет година што је значило да је сада осуђен на шест. Амнестиран је почетком 1961. године, уочи Конференције несврстаних у Београду (мада је његово помиловање најављено још уочи Титовог пута у Њујорк, када се први пут срео, додуше незванично, са једним америчким председником, тада још увек Ајзенхауером). Амнестија је извршена на мала врата, након једног опортуног писма које му је подметнуто да потпише крајем 1961. године.

Трећа робија

Но убрзо, већ 1962, и трећи пут је завршио у затвору, након објављивања књиге Разговори са Стаљином. Сада је, за разлику од претходних случајева, оптужен не за непријатељску пропаганду, већ за „одавање државне тајне“ старије од 15 година. Суд сада збраја све казне и осуђује га на јединствену казну од 13 година. Баш тих дана, почетком 1962, у Скупштини Југославије поднет је нови параграф Кривичног законика, по коме се може судити и лицима која одају државну тајну иако више нису на функцији, што се односило на Ђиласа. Издржао је, ипак, само непуних девет година, до краја 1966. (пет до 1961. плус четири после 1962), када је после пада Ранковића пуштен. Његову храброст, тврдоглавост и упорност у одбрани својих ставова доказују и писма Титу „на Ти“, у којима тражи ослобађање Михајлова, марта 1967. године (са којим ће касније успоставити велико пријатељство). Мора се рећи да је на робији ипак на почетку  уживао нешто бољи статус  као бивши високи функционер. Сам управник митровачког затвора, Миленовић, зазирао је од њега и склањао поглед  на постројавањима јер никад се није знало да ли се може из ћелије поново вратити у државну фотељу.

Но, и по изласку с робије је праћен, али више није прогањан и затваран. Непрекидно је био под присмотром УДБ-е и то чак неприкривеном. Према једној анегдоти толико се навикао на присуство удбаша да им је неретко плаћао аутобуску карту или пиће. Једном је чак Ђилас у шали (1979) дошавши по трофејно оружје из Другог светског рата у СДБ рекао: „Хапсите ме мало чешће како би се моје књиге у иностранству боље продавале!“

О свом животном путу сам Ђилас је рекао да га је почео као „верник“ и „мисионар комунизма“, да би се, суочен с империјалним претензијама СССР-а, преобразио у критичара стаљинизма а потом у борца за демократију. „Идеја Нове класе“, према Ђиласовом казивању, „коначно је домишљена и оформљена у књигу, у непосредној вези с новим, безмилосним нападом на мене: Централни комитет је забранио да се штампа литерарни опис мог детињства, Бесудна земља, премда у њој није било ничег, буквално ничег, што би на било који начин критиковало комунизам или поредак у Југославији. Ту забрану сам схватио као уцену: или ћеш се покорити и посрамити или ти следи буквална духовна смрт. Уместо колебања, у мени се довршила решеност: борити се часним средствима тамо где је то могуће − својим списима у иностранству. А заоштрило се и дозрело сазнање: то је тако јер је комунизам на власти ’еволуирао’ у монополистичку идеологију, а комунисти у затворен привилегисани слој, у својеврсну нову класу. “

Напустивши комунизам и марксизам, веровао је у могућност реформе југословенског поретка. Ради тога се писмом обратио Титу, после „смене“ Ранковића на Брионском пленуму, јула 1966. У том писму Ђилас наговештава опасности од распада Југославије: „Тежње ка већој самосталности република, које саме по себи не би морале бити штетне, добијају видове слабљења веза између њих и јачање гледања која Југославију сматрају привременом, вештачком творевином.“ „Односи се крећу у том правцу“, наставља Ђилас, „да многи људи већ сматрају да треба бирати између Југославије и слободе“. Због свега тога, намеће се утисак, закључује Ђилас, о новом судбинском раскршћу као што су биле ’41. и ’48.

Његово хапшење је планиранио и током 1981. због књиге Револуционарни рат где је говорио о мартовским преговорима с Немцима 1943. и убиствима без суђења на крају рата и другим  политичкиим табуима. Такође је ухпшена група слушалаца  Отвореног универзитета  током 1984 (њих 28) када је  Ђилас требало да у стану Кнез Милетина 40 у Београду  држи предавање о националном питању  у Југославији. Од његовог хапшења се одустало због опортуних разлога како се не би изазвала пажња и осуда  светске јавности будући да је постаоп већ славан дисидент.  Први пут се појавио на јавној политичкој сцени у Марибору, у пролеће 1987. године. Потом се у Београду издају његове књиге, и све чешће се јавља у јавном животу. Учестале су и позитивне оцене његовог дела. Тако се, на пример, лорд Овен, који је био, између осталог, и посредник у југословенским сукобима (ратовима), присећа своје опчињености у студентским данима Ћиласом (веће него касније Солжењицином), а из касније перспективе процењује: „…да је Ђиласово заступање демократије наишло на одзив какав заслужује у 50-им годинама можда је садашњи српско−хрватски, српско−муслимански и муслиманско−хрватски рат могао бити избегнут“.