×
×
Галерија

ОЗНА-личности

21.дец.2017 | 10:20 am |
Јово Капичић

Александар Ранковић (1909, Дражевац – 1983, Београд), по образовању абаџија, високи партијски функционер КПЈ, члан Политбироа и први шеф Озне за Југославију. Пре рата осуђиван на вишегодишњу робију због илегалне комунистичке делатности. Именован 13. маја 1944. за првог шефа Озне за Југославију, да би после рата формално или неформално постао први човек безбедносног апарата. То је и остао све до смене на Брионском пленуму 1966, када је оптужен за прислушкивање највишег државног руководства. За његову личност се везује најбурнији и најконтроверзнији период историје југословенске тајне полиције, обележен масовним ликвидацијама народних непријатеља без суда, политичким суђењима опозиционим лидерима, али и масовним затварањем у логоре и мучењем партијских неистомишљеника. Ранковић је до краја остао поборник интегралне Југославије, противник конфедерације, иако се данас у неким деловима СФРЈ интерпретира као „србокомуниста”. После политичког пада није се јавно оглашавао нити је постао дисидент. Умро је од срчаног удара у Дубровнику 1983. године, а његова сахрана у Београду се изродила у тихи протест разочараних српских комуниста.
 

Слободан Пенезић Крцун (1918, Ужице – 1964, Шопићи). Први шеф ОЗН-е за Србију. Завршио гимназију у Ужицу и уписао Пољопривредно-шумарски факултет 1937, где је агитовао за СКОЈ и КПЈ. Три пута је хапшен. Добио је надимак по јунаку стрипа Крцуну (Јежев стрип „Крцун и Моца”), чије је име користио у конспирацији. На Вису је примљен у Покрајински комитет КПЈ за Србију и именован за начелника Озне. С Виса је почетком јула отишао у Бари, у Италију, а одатле је, у ноћи између 11. и 12. августа 1944. Пенезићева група авионом пребачена у јужну Србију, где су на планини Радан формирани први органи Озне за Србију (Опуномоћство за Јабланички округ) а затим и за остале округе. Као што је био случај и са шефовима Озне у другим републикама, Пенезић је од 1946. до 1953. био министар унутрашњих послова Србије. После тога је био члан и потпредседник републичке и савезне владе, а од 1962. и председник владе. Др Драгољуб Јовановић га је у мемоарима окарактерисао као човека који је у исти мах и „хлеб и отров”. Погинуо је у саобраћајној несрећи 5. новембра 1964. код села Шопићи недалеко од Лазаревца. Тито и Александар Ранковић у лову, најближи сарадници све до разлаза уочи Брионског пленума 1966. године. Политичка репресија у Србији 1944–1953.
 

Милан Трешњић (1921, Дивосело), капетан и мајор Озне, опуномоћеник за 12. кварт у Београду (Дедиње), конзул у Штутгарту. Један од ретких припадника службе који се суочио са истином и признао неке заблуде и грешке покрета у времену ликвидације народних непријатеља и колаборациониста, међу првима описујући и осуђујући масовне злочине на крају Другог светског рата у својим мемоарима Време разлаза (Београд, 1989).

 

Угљеша Даниловић, први начелник Озне за Босну и Херцеговину.

 

Јово Капичић – “Јово Капа”, начелник Озне за Београд а потом начелник Озне за Црну Гору.

 

Вељко Милатовић, један од првих начелника Озне за Црну Гору од првих начелника Озне за Црну Гору.

 

Иван Матија-Мачек, први начелник Озне за Словенију