ИЗБОРИ, КУЛТ ЛИЧНОСТИ И ИДЕОЛОГИЈА

Једини вишестраначки избори у социјалистичкој Југославији, одржани 11. новембра 1945, уочи успостављања комунистичке диктатуре, представљали су и дефинитивну политичку смрт опозиције, која је апстинирала. У социјалистичкој Југославији, иако је формално изборно право било проширено (глас су први пут добиле жене), оно се свело на фикцију будући да је брутално угушена свака врста опозиције, политичког организовања, другачијег и критичког мишљења а све странке различитим репресивним мерама де факто елиминисане из политичког живота. У атмосфери линча, без слободе штампе, вербалног па и отвореног насиља на улицама, уз одсуство изборне контроле и бруталне изборне махинације, проказана као издајничка и непријатељска опозиција није имала озбиљне шансе. И касније у самоуправном систему кроз делегатски систем фингиран је демократски процес јер је заправо праве полуге моћи и даље имала хијерархијски устројена комунистичка партија, где су се и даље кључне одлуке доносиле заправо у уском кругу руководилаца на врху, а најчешће у самом Титовом окружењу.

„ТУ СМО ОПОЗИЦИЈУ У РАТУ ТУКЛИ НЕ ГУМЕНИМ НЕГО ОНИМ ПРАВИМ ЧЕЛИЧНИМ КУГЛИЦАМА.” – М. Ђилас на митингу на Славији, 7. октобра 1945, пред 70.000 људи.

На изборима су од три кутије две биле фронтовске (једна фаворизована као комунистичка), док је трећа била тзв. “ћорава” (опозициона), која је неретко звечала јер није била обложена наводно због недостатка материјал а. Војска је гласала више пута, многи су били лишени бирачког права или су они који су бирали “ћораву кутију” касније хапшени или подвргавани различитим тортурама. Сама чињеница да су фронтовци, тј. комунисти однели победу у појединим крајевима и са преко 90% довољно говори о демократичности изборног поступка.

Фронтовска изборна кутија је увек пригодно окићена а на оним код комунистичких кандидата је неретко и писало „ово је наша” уз слику Јосипа Броза. “Ћорава кутија” је необично звечала, нарочито онима који су у њу имали храбрости да гласају.