×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН: ОТПОР КОМУНИСТИЧКОМ РЕЖИМУ 1945-1991. (19): ОТПОР ПРОГОНУ ПРОФЕСОРА ,,ПРАКСИСОВАЦА”

20.апр.2022 | 11:48 am |

 

ОТПОР ПРОГОНУ ПРОФЕСОРА ,,ПРАКСИСОВАЦА”

 

Још током 1968. Ј.Б.Тито је у својим јавним иступима позивао да се одвоји „жито од кукоља“ и са универзитета елиминишу професори које „кваре омладину.“ У време обрачуна с национализмом крајем 1971. је још експлицитније нагласио потребу за обрачуном са непослушним професорима: ,,…Што смо ми до сада учинили. Нисмо макли ни једног човјека. На Београдском универзитету тачно смо знали ко је изазвао и ко је био протагониста  познатих немира студената.  То је било познато и ипак су ти људи постали тамо. То су појединци, нама туђи, углавном прозападни…“  Сличне тврдње Тито је поновио годину дана касније у уводном говору политичком активу Србије (октобар 1972.), где се још једном пожалио да се није довољно учинило на пољу обрачуна с непријатељима на Универзитету. Овог пута је био још конкретнији, што је значило да се спрема и конкретна акција: „Годинама ја говорим да на београдском, као и на загребачком и неким другим универзитетима има професора који узгајају нашу омладину која ће, ако би се то продужило, сутра бити апсолутно туђа нашем социјалистичком развитку. И говорио сам да ми такве прфесоре морамо позвати на одговорност и онемогућити да предају ан Универзитетима. До данас ја нисам ништа постигао. Отворено сам рекао о којим људима се ради и данас овдје имама списак њихових имена..”.  Сутрадан по његовом говору, листа сумњивих професора са Београдског универзитета осванула је у штампи (списак је, наводно, сачињен у Универзитетском комитету СКС БУ), чиме је започета одлучнија фаза у обрачуну са либерализмом на БУ.

Професорима и сарадницима Универзитета прописано је посредством скупштине Универзитета (новембра 1973.) да, уколико желе да остану „у наставној и јавној функцији прихватају програм и политику СК и његову водећу улогу у развитку друштва“, што је наметнуто путем самоуправних споразума.  На списку неподобних на Филозофском факултету као „најреакционарној установи“,  нашли су се Михаило Марковић, Светозар Стојановић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Загорка-Пешић Голубовић, Миладин Животић, Триво Инђић и Небојша Попов. Против афирмисања „морално-политичке подобности“ и рушења аутономије универзитета изјаснио се Савез студената Филозофског факултета у Београду Загребу и Љубљани, а подршку професорима пружили су и чланови одбора Корчуланске летње школе и редакције Праксиса. Све ове институције до краја 1974. наћи ће се и саме на удару власти и бити практично укинуте.

Праксисовци- неподобни професори

 

Репресија према критички настројеним професорима ишла је, у суштини, на три нивоа, „партијском“ (партијски органи), „самоуправном“ (Универзитет) и „државном“ (служба безбедности и судови). Занимљиво ја да први покушај избацивања двојице „маркираних“ асистената Т.Инђића и Н.Попова није успео у редовном поступку јер је Наставно научно веће изгласало позитивне реферате и поред разних притисака.  У непотписаном Образложењу за оцену о морално политичкој неподобности које се нашло пред скупштином Универзитета, између осталог, се тврди (уз позиве на списе В.Сутлића, М.Филиповића и М.Поповића) да ова група „усваја фалсификат западне антикомунистичке пропаганде, став о идолатрији харизматске власти“, приписује подстрекавање „милитантне екстремистичке групе студената“ итд. Факултетска комисија на основу анализе радова није утврдила никакву кривицу професора, што је већином гласова усвојио и Савет Филозофског факултета (5. јула 1974). Будући да партијски и самоуправни канал репресије није дао очекиване резултате, укључиле су се државне институције. Изменом Закона о високом школству и стручним удружењима је ускраћено делегирање представника у савете факултета и уведен је један нов институт у радне односе „стављање на расположење“ и појачан политички притисак на наставни колектив и неподоне професоре. У контактима и преписци са политичким руководством (Д.Марковићем, Ж.Васиљевићем, Д.Тешићем и Д.Глигоријевићем) професори су пристајали „да се повуку“ нудећи три услова: обустављање репресије према студентима који су бранили интегритет факултета(суђење Љубљанској четворци и др.), обустављање кршења грађанских и самоуправних права факултетске заједнице и несметан рад научно истраживачких института Филозофског факултета.

Служба државне безбедности је током 1974-1975. у акцији названој Мир у циљу обрачуна са носиоцима „анархолиберализма“ у Србији покренула поступак, како би одстранила групу професора са Филозофског факултета у Београду, која је праћена сличном акцијом у Љубљани (из наставе одстрањена и пензионисана четворица професора и двојица са факултета) и ликвидацијом Праксиса у Загребу. У извештају СДБ из 1975. се каже да акција још није завршена јер ови професори и даље делују и имају доста следбеника и истомишљеника, иако су знатно обазривији. Тврди се да су они и раније мобилисали познате интелектуалце на Западу и западну штампу против политике СКЈ, а својим понашањем, то и даље чине.У извештајима констатује да чланови „београдске осморке“ слободно путују по иностранству и тамо износе своје „непријатељске ставове“: Светозар Стојановић у САД, Михајло Марковић и Драгољуб Мићуновић у Велику Британију, Загорка Голубовић у Француску, а Вељко Рус из Љубљане у Канаду. Будући да настављају своју активност, СДБ је предузео мере да се њихов рад документује како би се могле предузети одговарајуће кривичне или административне мере, за шта је секретар ССУП-а Фрањо Херљевић тражи сагласност од Председништва СФРЈ. Такође је оптуженим студентима током процеса нуђено да посведоче како су их професори инструирали. Тадашњи министар унутрашњих послова С.Зечевић предложио је хапшење професора Михаила Марковића или Добрице Ћосића, као и Михаила Ђурића  ради застрашивања, што је одбијено од српског либералног руководства. Уместо тога, одузети су пасоши Загорки Голубовић, Војину Милићу и Небојши Попову. Било је чак предлога на Председништву Скупштине СРС да се због деловања праксисоваца, отпора и подршке групи ,,екстремних професора“  у овој институцији, укине Филозофски факултет а затим поново иде на оснивање Филозофско-историјског  где би се извршила ревизија читавог наставног особља.

Филозофски факултет – епицентар отпора режиму шездесетих и седамдесетих

После свих перипетија, група професора Филозофског факултета у Београду је одлуком скупштине СР Србије од јануара 1975. искључена из наставног колектива факултета, посебно за њих „скројеним законом“, употребом новог института „стављања на расположење“ Републичком Секретаријату за образовање и науку „због морално политичке непдобности.“  Осам професора Београдског Филозофског факултета, након што су избачени су факултета, примали су знатно умањен доходак и обустављено је финансирање свих научних пројеката у којима су учествовали као сарадници. Онемогућено је објављивање чланака у научним часописима, од којих су слободоумнији попут Праксиса и Философије, онемогућени у даљем излажењу. Обустављен је рад Корчуланске летње школе и забрањени сви научни скупови, где би се они појавили као излагачи. Нико од ових професора више није могао објавити књигу јер су их издавачке клуће систематски избегавале не желећи невољу. У Институту за међународни раднички покрет им је, без образложења, отказана свака даља сарадња, а такође им је онемогућена сарадња са Институтом за филозофију Филозофског факултета, где су били спољни сарадници. Поред званичног уверавања државних функционера да им се неће онемогућавати професионална делатност, онемогућавана су им предавања.

,,Група професора“, је наставила борбу против института ,,морално политичке неподобности” кроз петиције државним институцијама и апеле међународној јавности, због противуставне дискриминације људи и оспоравања права на рад и егзистенцију, по основу политичког мишљења.  У вези са спорним одредбама дискриминационих закона покренут је уставни спор пред Уставним судом Југославије. Своја предавања су наставили, заједно са осталим дисидентима, по београдским становима на тзв. Слободном универзитету, који је од половине 70-их настао као облик слободне комуникације, критичког мишљења и отпора интензивирању политичке репресије (до његовог насилног укидања 1984. и осуде неких чланова). Неки су своје наступе наставили као гостујући професори у западним државама Француској, Британији, САД, Канади, што им је власт, због имиџа на Западу, толерисала.

На састанку са републичким секретарем за образовање и науку нуђена су им, касније, нова радна места која су изискивала принудну промену позива и професије уз фактичко признање кривице, што су професори одбили.  На једној од каснијих седница Председништва СФРЈ фебруара 1977. В.Бакарић се заложио за принципијелан и јединствен став „Да не би пали у неку либералистичку ситуацију да разматрамао јесмо ли или нисмо, ја сам за то да, рецимо, однос према филозофима не буде само ствар српског руководства, него да то буде заједничка ствар, заједнички договор, да овде у федерацији размотримо све аспекте тога. На концу ти филозофи су и овде и Београду, у Загребу и Љубљани..“   Након многобројних апела, петиција и притисака, тек после Титове смрти, а на интервенцију МОР-а, одлука је повучена 1981. а праксисовци враћени на посао, али не на Универзитет, већ у Центар за филозофију и друштвену теорију при Институту друштвених наука који је прерастао у Институт за филозофију и друштвену теорију, чиме је окончана шестогодишња борба за остваривање радних права. Иако је Уставни суд  прогласио противуставном „одлуку о морално политичкој неподобности“ ( одлука је донета још 1978. а обелодањена тек априла 1983.), није дошло и до званичне рехабилитације, нити обештећења ниједног од многих прогнаних по овој одлуци, нити су враћени на своја ранија радна места.  Напротив, притисци и присмотра су и на неки начин и даље остали. Као чланови Слободног универзитета професори Љ.Тадић, Н.Попов наново су ухапшени 1984. у групи од 28 интелектуалца, али нису суђени после  реакције домаћег и страног јавног мњења, уследио је судски процес само шесторици ухапшених.

            1971

– По нало­гу ЦК Срби­је и ГК Бео­гра­да, изда­вач Народ­ни уни­вер­зи­тет Бра­ћа Ста­мен­ко­вић из Бео­гра­да пову­као из про­да­је књи­гу Добри­це Ћоси­ћа Моћ и стреп­ње, а отпу­стио дирек­то­ра Јова­на Мар­ко­ви­ћа и уред­ни­ка Ива­на Чоло­ви­ћа.

– С репер­то­а­ра ужич­ког Народ­ног позо­ри­шта ски­нут комад Јова­на Д. Була­ји­ћа Бала­да, на зах­тев Коми­си­је за иде­о­ло­шко-поли­тич­ки рад ОК СК Тито­во Ужи­це.

– После интер­вен­ци­је из ГК СК Бео­гра­да, с репер­то­а­ра Бео­град­ског драм­ског позо­ри­шта ски­ну­та дра­ма Алек­сан­дра Попо­ви­ћа Мрак и шума густа.

– Спре­че­но обја­вљи­ва­ње „наци­о­на­ли­стич­ког стри­па“ о Мар­ку Кра­ље­ви­ћа у Поли­ти­ки­ном забав­ни­ку. – Ски­нут с репер­то­а­ра као поли­тич­ки непо­до­бан мју­зикл Исус Хри­стос супер­стар Ате­љеа 212.

– При­вре­ме­но оду­зет пасош књи­жев­ни­ку Бори­сла­ву Пеки­ћу, добит­ни­ку НИН-ове награ­де за роман Ходо­ча­шће Арсе­ни­ја Ње­го­ва­на.

– Про­фе­сор Прав­ног факул­те­та у Бео­гра­ду Миха­и­ло Ђурић осу­ђен на 2 годи­не због јав­не кри­ти­ке устав­них аманд­ма­на, а Врхов­ни суд Срби­је сма­њио казну на 9 месе­ци.

– Забра­ње­но је и загре­бач­ко изда­ње Вечер­њих ново­сти од 25. маја 1971. због кари­ка­ту­ре којом се суге­ри­ше да је вођ­ство СКХ екс­трем­но наци­о­на­ли­стич­ко.

– Гла­си­ло Срп­ског кул­тур­ног дру­штва Про­свје­та за јул–ав­густ 1971. забра­ње­но због дис­ква­ли­фи­ка­ци­ја на рачун СКХ и зах­те­ва за више­стра­на­чи­јем и посеб­ним орга­ни­зо­ва­њем Срба.

– Бун­ке­ри­сан доку­мен­тар­ни филм Рат­ка Или­ћа Уби­ство амба­са­до­ра у Сток­хол­му.

Тираж Вечер­њих ново­сти забра­њен због кари­ка­ту­ре Ран­ка Гузи­не на којој је коц­каст кафан­ски стол­њак пре­по­знат као алу­зи­ја на шахов­ни­цу.