ПАР­ТИЈ­СКЕ СМЕ­НЕ УМЕ­СТО „ЧИСТ­КИ“

Пар­тиј­ски опо­нен­ти после 1953. који нису изра­жа­ва­ли дубо­ку систем­ску кри­ти­ку углав­ном само сме­њи­ва­ни, пен­зи­о­ни­са­ни или пре­ме­шта­ни на ниже функ­ци­је (Нешко­вић, Ран­ко­вић, Ћосић, Нике­зић, Перо­вић, Три­па­ло, Даб­че­вић-Кучар и дру­ги) − што је још јед­на од спе­ци­фич­но­сти тито­и­зма у одно­су на ста­љи­ни­стич­ке мето­де обра­чу­на. Исто­вре­ме­но иде­о­ло­шка опо­зи­ци­ја је нај­че­шће оштро санк­ци­о­ни­са­на (то пока­зу­ју хап­ше­ња др Дра­го­љу­ба Јова­но­ви­ћа 1947, Бори­сла­ва Пеки­ћа, Дра­ги­ћа Јок­си­мо­ви­ћа 1949, гру­пе Косте Кума­ну­ди­ја 1951, М. Ђила­са 1956, гру­пе соци­ја­ли­ста Кре­кић­–Па­вло­вић 1958, Задар­ске гру­пе Михај­ла Михај­ло­ва 1966, чла­но­ва НКПЈ 1974, Изет­бе­го­ви­ћа, Сло­бод­ног уни­вер­зи­те­та 80-их итд.). Виши пар­тиј­ски функ­ци­о­не­ри нису про­га­ња­ни, иако су на њи­хов рачун изно­ше­не озбиљ­не опту­жбе: при­слу­шки­ва­ње, кон­так­ти са непри­ја­тељ­ском еми­гра­ци­јом, због којих би неко­му­ни­стич­ка опо­зи­ци­ја била жесто­ко санк­ци­о­ни­са­на, наро­чи­то у вре­ме­ну чвр­сте руке. Можда се та недо­след­ност нај­бо­ље види у слу­ча­ју про­фе­со­ра Прав­ног факул­те­та Миха­и­ла Ђури­ћа, (опту­жен и осу­ђен 1972. на 2 годи­не затво­ра и изба­ци­ва­ње с посла због кри­ти­ке устав­них про­ме­на), и Добри­це Ћоси­ћа, који је због слич­них ста­во­ва 1968. само пар­тиј­ски сме­њен. Често су само поли­тич­ки тре­ну­так и про­па­ганд­не потре­бе одлу­чи­ва­ли да ли ће неко бити про­го­њен и на који начин. Поје­ди­не тврд­ње за које је Михај­лов опту­жен у 1965 (кри­ти­ка ста­љи­ни­зма и фено­ме­на Гула­га) само пет­на­е­стак годи­на рани­је добро би дошле зва­нич­ној пар­тиј­ској про­па­ган­ди про­тив Ста­љи­на, коју су са пуно стра­сти води­ли нај­ви­ши држав­ни функ­ци­о­не­ри.

По пра­ви­лу, при­пад­ни­ци пар­тиј­ских фрак­ци­ја (осим ибе­о­ва­ца) који су пали у неми­лост и били почи­шће­ни са поли­тич­ке сце­не, нису пру­жа­ли зна­чај­ни­ји и орга­ни­зо­ван отпор, па сход­но тиме нису про­во­ци­ра­ли већу репре­си­ју. Тако се врло резер­ви­са­но држао Бла­го­је Нешко­вић, само у првом тре­нут­ку на пар­тиј­ском пле­ну­му Мило­ван Ђилас, Алек­сан­дар Ран­ко­вић на Бри­он­ском пле­ну­му, либе­ра­ли Мар­ко Нике­зић, Латин­ка Перо­вић, Мика Три­па­ло и С. Даб­че­вић Кучар. Тито се у сва три поме­ну­та слу­ча­ја пона­шао сми­ре­но (као „орао међу коко­ши­ма“) и, по уста­ље­ном обра­сцу, сви­ма оста­вљао про­стор гово­ре­ћи како пар­ти­ја и даље рачу­на на њих у буду­ћем поли­тич­ком анга­жма­ну на дру­гим функ­ци­ја­ма. Када је пао Ђилас, он топло каже: „Друг Ђидо оста­је са нама!“, по сме­ни Ран­ко­ви­ћа: „Као један од глав­них руко­во­ди­ла­ца до сада, Ран­ко­вић може да каже сво­ју реч увек када то буде тре­ба­ло. Ја то тра­жим од ње­га“. Три­па­ла је питао после пада: „Зашто ти?“, а када је овај одго­во­рио да не може да оста­не после сме­не Даб­че­вић­ке и Пир­ке­ра, он га је уми­ри­вао: „Ја бих хтио да се све то мир­но завр­ши, па да Сав­ка и Пир­кер дођу ова­мо у Бео­град“. Иста так­ти­ка била је и при­ли­ком пада срп­ских либе­ра­ла Перо­вић­ке и Нике­зи­ћа, када је и њи­ма нудио сарад­њу у будућ­но­сти: „Латин­ка, уоп­ште се не ради о вама дво­ма!“. Дру­ги неис­то­ми­шље­ни­ци, попут либе­рал­них Мијал­ка Тодо­ро­ви­ћа и Коче Попо­ви­ћа, оти­шли су тихо. Сам Тодо­ро­вић, који је као рефор­мист умео да подиг­не глас про­тив Тита, тек је поло­ви­ном 80-их обја­вио изу­зет­но ради­кал­ну кри­ти­ку само­у­пра­вља­ња, али је не про­збо­рив­ши ни речи непри­мет­но укло­њен из поли­тич­ког живо­та – није биран више на функ­ци­је.

проф.др. Михаило Ђурић, због јавне критике уставних амандмана отишао је у затвор, док је Добрица Ћосић само партијски укорен-пример недоследности државних органа

У неким слу­ча­је­ви­ма, на при­мер на 3. пле­ну­му 1954. када је осу­ђен Ђилас или на четвр­том 1966. када је пао Ран­ко­вић, од опту­же­них пар­тиј­ских дру­го­ва у ста­љи­ни­стич­ком мани­ру тра­жи се да се одрек­ну сво­јих ста­во­ва или да при­зна­ју кри­ви­цу. Ђилас то нази­ва „инкви­зи­ци­јом без тор­ту­ре“. При­мет­но је да се код кому­ни­ста суде углав­ном љу­ди на нижим инстан­ца­ма (Војин Лукић и дру­ги ран­ко­ви­ћев­ци, а не сам Александар Ран­ко­вић, Мар­ко Весе­ли­ца и дру­ги маспо­ков­ци, али не и С. Д. Кучар и М. Три­па­ло). Могу­ће да је један од раз­ло­га, осим бри­ге о ими­џу земље, била тежња вла­сти да се од њих не пра­ве „херо­ји“ због угле­да у наро­ду који су има­ли, а с дру­ге стра­не и они су се по сме­њи­ва­њу, за раз­ли­ку од Ђила­са, Весе­ли­це, Ђода­на и дру­гих, држа­ли углав­ном лојал­но. Тако­ђе се има­ло обзи­ра пре­ма они­ма који су се јав­но пока­ја­ли или бар нису „тала­са­ли“, попут Сре­те­на Жујо­ви­ћа, који је после 1951. до смр­ти радио као комер­ци­јал­ни дирек­тор у Бор­би, или Бла­го­ја Нешко­ви­ћа, који се вра­тио меди­цин­ској стру­ци баве­ћи се пато­ло­ги­јом. Ту може да се убро­ји и Алек­сан­дар Ран­ко­вић, мада се он никад, ни јав­но ни тај­но, није успро­ти­вио Титу, већ је био жртва поли­тич­ких интри­га и побе­де феде­ра­ли­стич­ког кри­ла уну­тар СКЈ. Добар је при­мер и Љу­бо­дра­га Ђури­ћа, који је уја­хао у осло­бо­ђе­ни Бео­град са Титом, а пао као жртва афе­ре на 6. кон­гре­су 1952 (када је јав­но про­звао функ­ци­о­не­ре за немо­рал и одно­се са ње­го­вом женом Мил­ком). Иступ и укла­ња­ње гене­ра­ла Љу­бо­дра­га Ђури­ћа на кон­гре­су у Загре­бу новем­бра 1952. био је нео­бич­но зани­мљив и иза­звао је бур­ну реак­ци­ју у табло­и­ди­ма на Запа­ду, раз­от­кри­ва­ју­ћи скри­ве­не сфе­ре поли­тич­ког живо­та (у куло­а­ри­ма подру­гљи­во нази­ван „Сек­сти кон­грес“). Петар Стам­бо­лић је због тога био под пар­тиј­ском истра­гом, али ипак про­тив ње­га нису пред­у­зе­те пар­тиј­ске мере. Коми­си­ја је има­ла врло лош налаз о ње­му, али је пре­ви­ше било „палих срп­ских гла­ва“ (Нешко­вић, Ђурић) па је тако остао Титов дужник и веран след­бе­ник у обра­чу­ну са Ран­ко­ви­ћем и либе­ра­ли­ма. Скрај­нут, Ђурић је радио дуго као учи­тељ у јед­ном срем­ском селу и управ­ник пољо­при­вред­ног добра у Руми, а почет­ком 60-их поста­вљен је за дирек­то­ра Слу­жбе­ног гла­сни­ка и слич­но, као и Сре­тен Жујо­вић, реха­би­ли­то­ван.

Студентска штампа на мети режима – протест студената  испред зграде Унивезитета јун 1968.

Осим бла­гих казни за отпад­ни­ке од глав­не пар­тиј­ске стру­је, веро­ват­но се само у СФРЈ од свих кому­ни­стич­ких дик­та­ту­ра могла деси­ти ситу­а­ци­ја да се на пар­тиј­ском састан­ку Титу неко јав­но успро­ти­ви и да он оста­не пре­гла­сан, као при­ли­ком сме­не срп­ских либе­ра­ла 9–12. окто­бра 1972 (мада је крај­њи циљ, нарав­но, ипак постиг­нут). Већ на пето­ча­сов­ном састан­ку срп­ског руко­вод­ства 11. маја 1971, посве­ће­ном поло­жа­ју Срби­је и ње­ног руко­вод­ства, пале су за то вре­ме тешке речи. Дра­жа Мар­ко­вић је ова­ко про­ко­мен­та­ри­сао саста­нак: „Сва­шта смо му рекли али и он нама“.

1970.

– Редак­ци­ја Срп­ске књи­жев­не задру­ге одби­ла, из поли­тич­ких раз­ло­га, да обја­ви збир­ку при­по­ве­да­ка Живо­ји­на Павло­ви­ћа Циган­ско гро­бље.

 – На интер­вен­ци­ју Град­ског коми­те­та СК Бео­гра­да ски­нут с репер­то­а­ра филм Крсте Папи­ћа Лиси­це.

– Бун­ке­ри­сан филм Хамлет у Мрду­ши Донјој у коме се под­вр­га­ва кри­ти­ци морал­на дека­ден­ци­ја пар­тиј­ских руко­во­ди­ла­ца по окон­ча­њу рата. Због угро­жа­ва­ња јав­ног мора­ла у Сло­ве­ни­ји пову­чен филм Боштај­на Хлад­ни­ка Машка­ра­де.

– На инси­сти­ра­ње КП Хрват­ске забра­њен је за дистри­бу­ци­ју у Хрват­ској филм Крсте Шка­на­те Теро­ри­сти који гово­ри о дивер­зи­ји М. Хрка­ча у био­ско­пу 20. окто­бар 1968.– Суд­ски забра­ње­не књи­ге Јова­на Зубо­ви­ћа Кра­ји­на и Кра­ји­шни­ци и Срби у про­шло­сти.– Суд­ски забра­њен лист Зави­чај­ног клу­ба сту­де­на­та из Чач­ка Буме­ранг.

– Суд­ски забра­ње­на књи­га Дими­тров­град­ска хро­ни­ка (на бугар­ском јези­ку). – Редак­ци­ја Про­све­те одло­жи­ла обја­вљи­ва­ње књи­ге Анто­ни­ја Иса­ко­ви­ћа Трен 2.

 – Обу­ста­вље­но штам­па­ње рома­на Сло­бо­да­на Селе­ни­ћа Писмо-гла­ва.

 – Суд­ски забра­њен од стра­не ОКС Бео­град часо­пис Види­ци (бр. 142–3, 1970), тј. дру­ге стра­ни­це, због тек­сто­ва о сту­дент­ским неми­ри­ма Глас кому­ни­ста опо­зи­ци­о­на­ра у СССР-у Иде­мо ли ка пре­по­ро­ду ста­љи­ни­зма.

– Суд­ски забра­њен лист Саве­за сту­де­на­та Вој­во­ди­не Индекс, због тек­ста о изград­њи Ње­го­ше­вог мау­зо­ле­ја.

– Изда­вач ИЦС, на интер­вен­ци­ју пар­тиј­ског функ­ци­о­не­ра Боре Павло­ви­ћа, оду­стао од обја­вљи­ва­ња књи­ге сати­рич­них тек­сто­ва Мили­во­ја Мај­сто­ро­ви­ћа (у избо­ру Лаза­ра Сто­ја­но­ви­ћа) Биће боље.

– После при­ти­ска Уни­вер­зи­тет­ског коми­те­та СК, пову­чен из штам­пе лист сту­де­на­та Фило­зоф­ског факул­те­та у Бео­гра­ду Фрон­ти­сте­рион, посве­ћен сту­дент­ским неми­ри­ма 1968.

 – Ски­ну­та с репер­то­а­ра Југо­сло­вен­ског драм­ског позо­ри­шта пред­ста­ва Алек­сан­дра Попо­ви­ћа Пала Кар­та.

– Кому­ни­сти ОО СК Народ­ног уни­вер­зи­те­та Бра­ћа Ста­мен­ко­вић у Бео­гра­ду обу­ста­ви­ли штам­па­ње књи­ге Нико­ле Мило­ше­ви­ћа Иде­о­ло­ги­ја, пси­хо­ло­ги­ја и ства­ра­ла­штво.