ПАРТИЈСКЕ СМЕНЕ УМЕСТО „ЧИСТКИ“
Партијски опоненти после 1953. који нису изражавали дубоку системску критику углавном само смењивани, пензионисани или премештани на ниже функције (Нешковић, Ранковић, Ћосић, Никезић, Перовић, Трипало, Дабчевић-Кучар и други) − што је још једна од специфичности титоизма у односу на стаљинистичке методе обрачуна. Истовремено идеолошка опозиција је најчешће оштро санкционисана (то показују хапшења др Драгољуба Јовановића 1947, Борислава Пекића, Драгића Јоксимовића 1949, групе Косте Куманудија 1951, М. Ђиласа 1956, групе социјалиста Крекић–Павловић 1958, Задарске групе Михајла Михајлова 1966, чланова НКПЈ 1974, Изетбеговића, Слободног универзитета 80-их итд.). Виши партијски функционери нису прогањани, иако су на њихов рачун изношене озбиљне оптужбе: прислушкивање, контакти са непријатељском емиграцијом, због којих би некомунистичка опозиција била жестоко санкционисана, нарочито у времену чврсте руке. Можда се та недоследност најбоље види у случају професора Правног факултета Михаила Ђурића, (оптужен и осуђен 1972. на 2 године затвора и избацивање с посла због критике уставних промена), и Добрице Ћосића, који је због сличних ставова 1968. само партијски смењен. Често су само политички тренутак и пропагандне потребе одлучивали да ли ће неко бити прогоњен и на који начин. Поједине тврдње за које је Михајлов оптужен у 1965 (критика стаљинизма и феномена Гулага) само петнаестак година раније добро би дошле званичној партијској пропаганди против Стаљина, коју су са пуно страсти водили највиши државни функционери.
По правилу, припадници партијских фракција (осим ибеоваца) који су пали у немилост и били почишћени са политичке сцене, нису пружали значајнији и организован отпор, па сходно тиме нису провоцирали већу репресију. Тако се врло резервисано држао Благоје Нешковић, само у првом тренутку на партијском пленуму Милован Ђилас, Александар Ранковић на Брионском пленуму, либерали Марко Никезић, Латинка Перовић, Мика Трипало и С. Дабчевић Кучар. Тито се у сва три поменута случаја понашао смирено (као „орао међу кокошима“) и, по устаљеном обрасцу, свима остављао простор говорећи како партија и даље рачуна на њих у будућем политичком ангажману на другим функцијама. Када је пао Ђилас, он топло каже: „Друг Ђидо остаје са нама!“, по смени Ранковића: „Као један од главних руководилаца до сада, Ранковић може да каже своју реч увек када то буде требало. Ја то тражим од њега“. Трипала је питао после пада: „Зашто ти?“, а када је овај одговорио да не може да остане после смене Дабчевићке и Пиркера, он га је умиривао: „Ја бих хтио да се све то мирно заврши, па да Савка и Пиркер дођу овамо у Београд“. Иста тактика била је и приликом пада српских либерала Перовићке и Никезића, када је и њима нудио сарадњу у будућности: „Латинка, уопште се не ради о вама двома!“. Други неистомишљеници, попут либералних Мијалка Тодоровића и Коче Поповића, отишли су тихо. Сам Тодоровић, који је као реформист умео да подигне глас против Тита, тек је половином 80-их објавио изузетно радикалну критику самоуправљања, али је не прозборивши ни речи неприметно уклоњен из политичког живота – није биран више на функције.
проф.др. Михаило Ђурић, због јавне критике уставних амандмана отишао је у затвор, док је Добрица Ћосић само партијски укорен-пример недоследности државних органа
У неким случајевима, на пример на 3. пленуму 1954. када је осуђен Ђилас или на четвртом 1966. када је пао Ранковић, од оптужених партијских другова у стаљинистичком маниру тражи се да се одрекну својих ставова или да признају кривицу. Ђилас то назива „инквизицијом без тортуре“. Приметно је да се код комуниста суде углавном људи на нижим инстанцама (Војин Лукић и други ранковићевци, а не сам Александар Ранковић, Марко Веселица и други маспоковци, али не и С. Д. Кучар и М. Трипало). Могуће да је један од разлога, осим бриге о имиџу земље, била тежња власти да се од њих не праве „хероји“ због угледа у народу који су имали, а с друге стране и они су се по смењивању, за разлику од Ђиласа, Веселице, Ђодана и других, држали углавном лојално. Такође се имало обзира према онима који су се јавно покајали или бар нису „таласали“, попут Сретена Жујовића, који је после 1951. до смрти радио као комерцијални директор у Борби, или Благоја Нешковића, који се вратио медицинској струци бавећи се патологијом. Ту може да се уброји и Александар Ранковић, мада се он никад, ни јавно ни тајно, није успротивио Титу, већ је био жртва политичких интрига и победе федералистичког крила унутар СКЈ. Добар је пример и Љубодрага Ђурића, који је ујахао у ослобођени Београд са Титом, а пао као жртва афере на 6. конгресу 1952 (када је јавно прозвао функционере за неморал и односе са његовом женом Милком). Иступ и уклањање генерала Љубодрага Ђурића на конгресу у Загребу новембра 1952. био је необично занимљив и изазвао је бурну реакцију у таблоидима на Западу, разоткривајући скривене сфере политичког живота (у кулоарима подругљиво називан „Сексти конгрес“). Петар Стамболић је због тога био под партијском истрагом, али ипак против њега нису предузете партијске мере. Комисија је имала врло лош налаз о њему, али је превише било „палих српских глава“ (Нешковић, Ђурић) па је тако остао Титов дужник и веран следбеник у обрачуну са Ранковићем и либералима. Скрајнут, Ђурић је радио дуго као учитељ у једном сремском селу и управник пољопривредног добра у Руми, а почетком 60-их постављен је за директора Службеног гласника и слично, као и Сретен Жујовић, рехабилитован.
Студентска штампа на мети режима – протест студената испред зграде Унивезитета јун 1968.
Осим благих казни за отпаднике од главне партијске струје, вероватно се само у СФРЈ од свих комунистичких диктатура могла десити ситуација да се на партијском састанку Титу неко јавно успротиви и да он остане прегласан, као приликом смене српских либерала 9–12. октобра 1972 (мада је крајњи циљ, наравно, ипак постигнут). Већ на петочасовном састанку српског руководства 11. маја 1971, посвећеном положају Србије и њеног руководства, пале су за то време тешке речи. Дража Марковић је овако прокоментарисао састанак: „Свашта смо му рекли али и он нама“.
1970.
– Редакција Српске књижевне задруге одбила, из политичких разлога, да објави збирку приповедака Живојина Павловића Циганско гробље.
– На интервенцију Градског комитета СК Београда скинут с репертоара филм Крсте Папића Лисице.
– Бункерисан филм Хамлет у Мрдуши Донјој у коме се подвргава критици морална декаденција партијских руководилаца по окончању рата. Због угрожавања јавног морала у Словенији повучен филм Боштајна Хладника Машкараде.
– На инсистирање КП Хрватске забрањен је за дистрибуцију у Хрватској филм Крсте Шканате Терористи који говори о диверзији М. Хркача у биоскопу 20. октобар 1968.– Судски забрањене књиге Јована Зубовића Крајина и Крајишници и Срби у прошлости.– Судски забрањен лист Завичајног клуба студената из Чачка Бумеранг.
– Судски забрањена књига Димитровградска хроника (на бугарском језику). – Редакција Просвете одложила објављивање књиге Антонија Исаковића Трен 2.
– Обустављено штампање романа Слободана Селенића Писмо-глава.
– Судски забрањен од стране ОКС Београд часопис Видици (бр. 142–3, 1970), тј. друге странице, због текстова о студентским немирима Глас комуниста опозиционара у СССР-у Идемо ли ка препороду стаљинизма.
– Судски забрањен лист Савеза студената Војводине Индекс, због текста о изградњи Његошевог маузолеја.
– Издавач ИЦС, на интервенцију партијског функционера Боре Павловића, одустао од објављивања књиге сатиричних текстова Миливоја Мајсторовића (у избору Лазара Стојановића) Биће боље.
– После притиска Универзитетског комитета СК, повучен из штампе лист студената Филозофског факултета у Београду Фронтистерион, посвећен студентским немирима 1968.
– Скинута с репертоара Југословенског драмског позоришта представа Александра Поповића Пала Карта.
– Комунисти ОО СК Народног универзитета Браћа Стаменковић у Београду обуставили штампање књиге Николе Милошевића Идеологија, психологија и стваралаштво.