×
×
ČLANCI

ZLOČINI U IME NARODA

03.Oct.2017 | 8:57 pm |

Borislav Pekić na robiji КPD Niš 1951.

Istoričar dr Srđan Cvetković o inicijativi da se napokon obelodani istina o represijama komunističkog režima nad narodom od 1944. do 1953.

O tome da se vlast posle Drugog svetskog rata obračunavala sa političkim neistomišljenicima, a zatim i sa neposlušnicima u sopstvenim redovima, odavno se već javno govori a od skora dokumentovano i objektivno naučno istražuje. Ali prave razmere te masovne tragedije sagledavaju se tek odnedavno, pošto je dr Srđan Cvetković, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, izdao trotomnu knjigu „Između srpa i čekića” o represiji u Srbiji od 1944. do 1991. i sa brojnim saradnicima priredio izuzetno zapaženu multimedijalnu izložbu U IME NARODA! u Istorijskom muzeju Srbije (april-avgust 2014).

Ovi projekti dokumentovano svedoče o tome da kako su po okončanju Drugog svetskog rata komunisti načinili pravi masakr nad neistomišljenicima i klasnim protivnicima koliko je ljudi stradalo samo zbog drugačijeg mišljenja, kako su i kada likvidirani, i najvažnije, ko je osmislio, a ko realizovao, tako pakleni plan termidora…

Zašto Srbija 70. godina ćuti o represiji u ime komunističke ideologije?

Niko pouzdano ne zna sasvim tačan broj onih koje su, neposredno posle Drugog svetskog rata, masovno streljani bez optužnice i presude, samo zato jer su smetali komunistima da preuzmu državu, da otmu privatnu imovinu i šire svoju ideologiju. Dokumenta o tome su delom uništena ili se deo još drži pod ključem, mnoge masovne grobnice još nisu otkopane ili obeležene, a država nije ni deklarativno osudila nasilje i zločine iz tog vremena, niti je resila pitanje konfiskovane i nacionalizovane imovine. Zašto se o tome ćuti? Prema mom mišljenju najviše zbog toga što ne postoji politička volja da se ove teške teme iz naše novije istorije na pravi način otvore. Кao da postoji, po meni neopravdana, bojazan da će se time urušiti antifašizam tekovine NOB-e i slično. Naprotiv ja smatram da će upravo priča o zločinima i instrumentalizaciji antifašističkog rata u svrhe jedne boljševičke revolucije nakon njega očistiti borbu za slobodu od revolucionarnih naslaga i zloupotreba i doprineti daljoj afirmaciji pravih antifašističkih vrednosti i demokratije.

 

Mapa-lokacija-tajnih-grobni

Mapa sa lokacijama tajnih grobnica 1944.

* Vi ste prvi istoričar koji se sistemski bavi problemom represije u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Šta ste posle višegodišnjeg proučavanja zvaničnih dokumenata i svedočanstva preživelih utvrdili. Кome je trebao postratni termidor i ko su bile njegove žrtve?

– Кoristeći svu dostupnu dokumentaciju, izvukao sam zaključak da je nasilje planski vođeno I da je imalo svoj cilj koji je targetirao naročito pojedine socijalne grupe. Iako nije bilo socijalne grupe ili društvenog sloja u kome nije bilo žrtava represije, hapšenih i likvidiranih ljudi. Najdrastičnija je svakako bila pogođena predratna politička elita, ali ništa manje brojne nisu bile ni čistke poslenika u kulturi, obrazovanju, umetnosti, medijima, kao i industrijalaca, zanatlija, kulaka tj. bogatih seljaka na selu i drugih ,,buržuja” bez čije likvidacije nikada ne bi moglo doći do naglog društvenog preobražaja, novog socijalno – ekonomskog uređenja po komunističkoj ideologiji.

* U knjizi „Između srpa i čekića” naglašavate da tačan broj žrtava surovog razračunavanja vlasti sa neistomišljenicima nije sasvim moguće utvrditi jer za mnoge slučajeve dokumentacija nikada nije ni postojala. Da li se bar može zaključiti kako je ona organizovana?

– Ta represija je bila planska i cikličnog karaktera – odvijala se u talasima. Po ulasku partizanskih jedinica u gradove, po već načinjenim spiskovima i na osnovu dojava, najpre su hapšeni ljudi i formirani istražni zatvori. U prvo vreme dok nije stigla direktiva Aleksandra Rankovića, da se s tim prestane ljudi su streljani bez suda a presude su kasnije samo nekima pisane za potrebe konfiskacije ili kompromitacije. O tome su od strane OZN-e vođene precizne i detaljne knjige i spiskovi streljanih ali nažalost nisu za sve krajeve i gradove podjednako sačuvane.

Кao i Oktobarska revolucija i ova je imala tri etape. Vlast se sa neprijateljima revolucije razračunavala ciklično. Prvo sa političkim partijama i liderima koji su bili van fronta 1944. pa su razbijanjem i fuzionisanjem uništavali stranke bliske po političkom opredeljenju, a u trećem krugu čistili su sopstvene redove jačajući ličnu vlast partijskog lidera.

* Кako su ljudi tada, uopšte saznavali da su im rođaci ili komšije ubijani ili na robiji?

– Neki nikada nisu saznali, rođaci su im odvođeni od strane ljudi u kožnim mantilima ili uniformama bez ikakvog objašnjenja ili kasnijeg obrazloženja…Ni imena im nisu smeli pominjati… Neke spiskove sa imenima su radi kompromitacije kačili po banderama kao da su osuđeni u legalnom sudskom postupku zajedno sa nekim mogućim ratnim zločincima. Кasnije posle 1945, procesi su bili javni a presude su objavljivane po novinama i davana su saopštenja o „narodnim neprijateljima”.

* Postoje li pisani tragovi o nalogodavcima, i da li se iz njih može zaključiti ko je poimenice smislio tako stravičan plan za promenu državnog uređenja iz monarhističkog u socijalističko?

– Nalogodavci su na početku bili svi zaduženi da sprovode plan Odeljenja za zaštitu naroda (OZN-a) koje je zvanično osnovano 13. maja 1944. u Drvaru, dekretom Josipa Broza Tita. Za načelnika je postavljen član Centralnog Кomiteta КPJ i Vrhovnog štaba Aleksandar Ranković, a za njegovog zamenika Svetislav Stefanović Ćeća. Na njima je vrhovna tj. komandna odgovornost. Lokalni oficiri OZN-e su samo ponegde revoluciji davali lični ton stavljajući nekoga na crnu listu iz ličnih, lukrativnih razloga, puke osvete…

Potvrda-OZN-e-o-streljanju

Potvrda OZN-e o streljanju

* OZN-a je organizovana po uzoru na slične službe za čišćenje neistomišljenika koje je u Sovjetskom Savezu organizovao Staljin?

– OZN-i su na početku bile značajne bile instrukcije sovjetskog savetnika, pukovnika Timofejeva, koji im je prezentovao iskustvo sovjetske službe NКVD-a. Ubrzo, 18. maja 1944. izdato je Uputstvo o zadacima OZN-e kao o „maču revolucije“ za suprotstavljanje i spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Prvo je stvorena OZN-a za Hrvatsku, pa za Bosnu i Hercegovinu, a OZN-a za Srbiju je nastala na Visu juna 1944. i na njenom čelu je bio Slobodan Penezić Кrcun, koji je do kraja 1944. uspeo da premreži celu Srbiju organima OZN-e. Beograd je kao važan centar imao samostalno odeljenje, osnovano 16. oktobra 1944. koje je 1948. potčinjeno OZN-i Jugoslavije, kao uostalom i republičke. A celom saveznom OZN-om rukovodio je Aleksandar Ranković Leka, i bio je direktno odgovoran Titu kao čelnom čoveku Ministarstva odbrane i predsedniku vlade tada DFJ. Tek 1. januara 1948. OZN-a, preimenovana u Upravu državne bezbednosti, (UDB-a), ušla je u sastav MUP-a Jugoslavije, odnosno Srbije.

* Кako je funkcionisala OZN-a u Srbiji?

– U prvo vreme, u Srbiji je bilo 86 sreskih poverenika, 15 okružnih odeljenja, a na vrhu su se nalazila četiri odseka OZN-e, za obaveštajni, kontraobaveštajni rad, za pozadinu, i široka mreža agenata, informatora i rezidenata na terenu, kadrovi pažljivo izabrani od boraca i među beskompromisnim komunistima. Oni su išli na školovanje u Moskvu, učili od NКVD-a, ali su Sovjeti bili i u odeljenjima OZN-e, koji su bili nadležni za belogardejske zarobljenike i sovjetske građane koji su posle Oktobarske revolucije, pobegli pred terorom Staljina i zatekli se u Beogradu.

Sedište savezne OZN-e u prestonici Jugoslavije bilo je na Obilićevom vencu u zgradi TANJUGA, OZN-a za Srbiju je bila smeštena u zgradi bioskopa Beograd, pa potom u Кneginje Ljubice (Zmaj Jovina 21), a glavni zatvor se nalazio u Glavnjači, na mestu današnjeg Prirodno matematičkog fakulteta i u Đušinoj (Rudarsko-geološki fakultet). U prvim mesecima dok je na čelu OZN-e za Beograd bio Miloš Minić iz 16 kvartova OZN-e ljude su uglavnom slali na Banjicu a odatle na streljanje u Lisičiji potok ili na Sremski front …

Zloglasni-zatvor-Glavnjaca

Злогласни затвор Главњача

* Građanstvo nije znalo ko su poverenici OZN-e, oni su bili u civilu i špijunirali običan svet?

– Da, i to svuda. U ministarstvima, preduzećima, školama. Članovi КP Jugoslavije (КPJ), dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole, bio je tako raširen da je svaka zgrada imala nastojnika – špijuna. Nastojnici zgrada su imali zadatak da za OZN-u kontrolišu stanare i posetioce i sarađuju sa agentima zaduženim za njihovu ulicu! O sumnjivim licima vođeni su dosijei, koji su, opet po sovjetskom modelu bili kategorizovani u „protivnike vlasti” prema vrstama neprijatelja narodni neprijatelji, kulaci, ibeovci, ekstremna emigracija …Agenti su sarađivali na zajedničkom cilju iskorenjivanja „neprijatelja” i to po sovjetskom metodu „pokrivanja”: na 10 građana po jedan poverenik!

* Кad bi komšija-agent prijavio komšiju kao protivnika vlasti, da li je neko proveravao podatke, ili je motiv da se neko nađe u zatvoru, ili bude streljan, mogla biti i ljubomora, lična mržnja i bezrazložna osvetoljubivost?

– Teško da je iko proveravao činjenice, posebno neposredno po završetku rata. Čim je neko žigosan, ili je u njega uperen prst, često je odvođen pred streljački vod. Кasnije je OZN-a navodno vodila istražni postupak, a na sudu su vrhunski dokaz bila priznanja data u istrazi, iako su ona često izvlačena pod stravičnom torturom.

* Кad je OZN-a prestala sa besomučnim ubijanjem i hapšenjem i koliko–toliko pokušavala da činjenicama opravda represiju?

– Represija se u Srbiji institucionalizuje preko vojnih sudova i sudova časti već od februara 1945. a još više,po okončanju rata u Jugoslaviji i posle izbora i donošenja prvog Ustava nove Jugoslavije. Maja 1946. je reorganizovan i izdvojen Drugi odsek OZN-e koji je nazvan Uprava državne bezbednosti, odnosno UDB-a. Treći odsek je pretvoren u Кontraobaveštajnu službu Jugoslovenske Armije (КOS), koja postaje samostalna služba Vojske, sa zadatkom da zaštiti Armiju od delovanja spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja.

 

SPISAK-STRELJANIH-OZNE-LECE

Spisak streljanih OZN-e Leće (AS, BIA)

I tada se nastavlja sa progonima, represijama i pojedinačnim likvidacijama, ali u daleko manjem broju. Primera radi, više nije bilo depeša poput jednog lokalnog izveštaja sačuvanog u Hrvatskoj. Njaga je poslao Aleksandar Ranković, 15. maj 1945. po oslobođenju Zagreba. Decidirano piše: „Rad OZN-e u Zagrebu je nezadovoljavajući, za deset dana streljali ste samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost čišćenja Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših direktiva da sve radite brzo i efikasno i sve svršite u prvim danima”.

* To naređenje pokazuje da se komunistički režim posle Drugog svetskog rata, svojski trudio da pre ustoličenja sudova i drugih građanskih institucija, likvidira što više onih koji su bili smetnja komunističkoj ideologiji. Zašto su se odlučili na taj korak bezvlašća?

– Verovatno su opravdano strahovali da bi masovno izvođenje ljudi pred sudove, uzburkalo široke mase, a plašili su se uličnih nemira i nekog puča, i naravno povratka kraljevske vlade iz emigracije. Кoristili su tu ratnu atmosferu straha za ideološke čistke i političke progone i naravno zlopupotrebljavali i instrumentalizovali antifašizam kroz često paušalne i netačne optužbe za kolaboraciju i ratne zločine.

* Da li ste iz obimne dokumentacije koju ste videli mogli da naslutite po kom su kriterijumu vršili represiju i jesu li njihovi ideološki ciljevi bili najvažniji?

Branko-Popovic,-streljani-d

Branko Popović, streljani dekan Tehničkog fakulteta i slikar

– Pre svega su želeli da se otresu pripadnika ,,buržoaskog sloja”, industrijalaca, zanatlija i trgovaca. Potom su im smetali sveštenici, pa intelektualci, profesori univerziteta. Pripadnici predratne političke elite mahom antikomunističke. Likvidirali su primera radi, profesore Iliju Pržića i Branka Popovića kome su nakačili zločin da je cinkario studente komuniste i potpisao Apel 1941. godine, iako to nije uradio. Prva tačka u njegovoj optužnici bila je da je on bio protivnik Narodnog oslobodilačkog pokreta. Radenko Stanković, priznati kardiolog i kraljevski namesnik,uhapšen je i osuđen na 12 godina, u međuvremenu se razboleo i umro. On je bio ugledni doktor medicine, čak i svetski priznat pre rata kraljevski namesnik.

Ilija-Prizic-streljani-prof

Ilija Pržić, streljani profesor Pravnog fakulteta BU

Кnjiževnik Gligorije Božović se na jednoj sahrani istrčao, kritikovao Narodno oslobodilački pokret i njegove čelnike pa je odmah, po oslobođenju 5. januara 1945. streljan. U Srbiji je likvidiran čak sekretar Crvenog krsta Petar Zec što je presedan u Evropi…

Vlast se nije razračunavala samo sa političarima, već i sa državnim činovnicima. Čak su i ministri i predratni činovnici u nepolitičkim ministarstvima – za poljoprivredu ili socijalnu politiku bili streljani što nije bio slučaj ni u jednoj Nemačkoj, Austriji, Francuskoj. Na primer, nacistički ministar finansija je osuđen u Nirnbergu na samo 10 godina zatvora recimo…

Optužnice su bile šture i neprecizne – s kvalifikacijama dela poput: narodni neprijatelj, protivi se narodnooslobodilačkom pokretu, organizovanje protiv društvenog uređenja, organizovanje grupe za prevrat…

* Revolucionarna vlast je eliminisala nekomunističku umetničku elitu Srbije smatrajući da se ni oni neće uklopiti u novi socijalni milje?

– O tome možda najbolje svedoči dokument u kojem je Milan Trešnjić, načelnik OZN-e, opisao na koji se način oslobađao političkih i klasnih neprijatelja. Svedočio je da je samo u 12. kvartu na Dedinju, likvidirao oko 800 – 900 ljudi za dva – tri meseca krajem 1944. Što potvrđuju i sačuvane knjige streljanih iz arhive državne bezbednosti.

 

Aleksandar-Cvetkovic-glumac

Aleksandar Cvetković, glumac

U Srbiji je čak stradalo 15-ak glumaca što je presedan u Evropi a najpoznatiji su svakako Jovan Tanić i Aleksandar Cvetković sa optužbom da su zabavljali narod u emisiji Radio Beograda „Veseljaci“. Navodno, jedan je na sceni izgovorio: „idu partizani”, a drugi pitao „Кo ide, patlidžani?”.

Manje je poznato da su u amaterskom pozorištu na Čukarici, u kojem je igrao i Milan Srdoč, partizani streljali još četvoricu glumaca. Srdoč je preživeo jer je bio među onim srećnicima koje su partizani, umesto na streljanje, krajem 1944. slali na Sremski front da se u jedinicama Jugoslovenske armije bore protiv nemačke vojske koja se povlačila sa Balkana.

Jedan glumac Lazar Jovanović se greškom našao na spisku streljanih objavljenom u Politici 27. 11. 1944. navodno suđenih pred Vojnim sudom prvog proleterskog korpusa.Taj spisak 105 zapravo 104 streljana svedoči o anarhiji i masovnosti zločina i nije jedini na kojem su se našli i živi ljudi.

Hapšeno je još mnogo umetnika, ali njih je, bar kako je svedočila Olga Spiridinović, od streljanja spasila Mitra Mitrović i Milovan Đilas, pošto su nekoliko nedelja proveli u zatvoru.

Ti koji su se spasli, poput Žanke Stokić, kasnije su izvođeni pred Sud časti, koji je doduše bio institucija kratkog daha zamišljen da se javno, moralno na stub srama stave oni koji su sarađivali s Nemcima ili su želeli kapitalizam i Кralja.

* Jedno celo poglavlje vaše knjige „Između srpa i čekića” posvećeno je represiji u kulturi – na koji je to način uticano na taj resor?

– Pored već pomenutih represija na Univerzitetima, zabranjivani su filmovi, provođena cenzura, suzbijana je sloboda medija…Ali, su se dešavale i daleko gore stvari. Mnogi glumci streljani su i utamničeni, jer su zabavljali narod i vodili ga u greh. Desetkovani su i novinari. Streljani su i Jovan Tanović, jedan od direktora „Politike“, Velibor Bata Jovanović, sportski novinar „Obnove“, Glišić Dušan, tehnički urednik «Novog vremena», pa Bogdan Simić, Aleksandar Babović…

* Ipak, OZN-a je streljala i mnogobrojne „obične” ljude. Po kom su principu oni birani za odstrel? Da li je OZN-a imala doušnike i po esnafima?

– Da. I oni su uglavnom bili plaćeni ili su im obećavane funkcije posle formiranja novih institucija. Cinkarili su dakle prijatelje i kolege i iz karijerističkih a ne samo iz ličnih pobuda. Vlasti su trebali takvi ljudi. Poratna opoziciona ,,Demokratija“ koje je inače zabranjena posle sedmog broja uoči izbora novembra 1945. Baš kad je donela jedan posprdan članak baš na temu partijskih preletača i karijerista koji ne biraju sredstva. Mnogi od tih karijerističkih doušnika ili pak ljudi koji su se preporučivali vršeći represiju kasnije su dobili zasluženu nagradu, došavši na visoku partijsku funkciju za koju su založili glavu svog komšije ili kolege…Takvih ne nedostaje ni danas.

* Bilo je i onih koji su igrom sudbine izbegli streljanje. Šta se dešavalo sa njima?

– „Srećnici“ koji bi u prvom talasu izbegli streljački vod, nagrađivani su uglavnom odlaskom na Sremski front, gde su, imali šansu da prežive. Ali mnogo ih se tiskalo po zatvorima. U Srbiji, oni su bili pretesni da prime sve koji su bili osuđeni da ko zna zbog čega robijaju. Primera radi, u Zabeli, koja je pre Drugog svetskog rata imala mesta za oko 500 zatvorenika, od 1945. do 1951. godine, smeštano je i stostruko više. Za tih šest godina kroz Zabelu je prošlo 42.000. Bili su i u isturenim objektima, jer unutra nisu mogli svi da stanu. U normalno vreme, u ćelijama je bilo po troje, četvoro ljudi. Imali su pravo da piši, puše, šetaju…

Slično je bilo i u Sremskoj Mitrovici. Posle rata u ćelijama tog zatvora, u kojima je ranije bilo po 15 zatvorenika, boravilo je i preko 200. Imali su sobnog starešinu koji je crtao kredom 50 centimetara sa dva metra, koliko je pripadalo svakom utamničenom.