×
×
ЧЛАНЦИ

Живојин Павловић – црни талас и црвена цензура

21.дец.2018 | 2:55 pm |

Пре неки дан на другом РТС-а одгледах култни филм Црног таласа, ремек дело Жике Павловића, Кад будем мртав и бео. Касније, истражујући сам термин и значај Црног таласа, као и догађаје у “демократској СФРЈ” , заједници коју данас још многи здушно хвале, дођох до следећег.

Ови фрагменти су врло вазни за конацно објасњење кованице црни талас, а јос интересантнији подаци о цензури које је Зивојин Павловиц набројао од 1963 – 1989.

Живојин Павловић спада у групу редитеља “црног таласа” (Стојановић, Петровић, Жилник, Макавејев), што је представљало политичку ознаку коју је тадашњи режим одредио за дела која су “црно” сликала стварност под утицајем француског “новог таласа” и филмских редитеља особене естетике попут Буњуела, Бергмана, Антонионија. Сам Павловић је тврдио да се термин “црни талас” формирао поводом случаја његовог филма “Заседа” 1969. године, јер је тад ,у јесен идеолошка комисија заседала, и ту се формира појам “црног таласа”.
Надахнуће за активно бављење филмом Павловић је, према сопственом исказу, добио од два филма, Буњуеловог Андалузијског пса и Оклопњаче Потемкин – Ејзенштајна. На самом почетку своје редитељске каријере, Павловић је тежио изразу по узору на Далијево и Буњуелово сомнабулно виђење света, али се, доцније, више окретао Буњуеловим филмовима који су приказивали огољеност оног што је прави живот, као документарни филм “Земља без хлеба”. Био је заговорник интегралног поступка филмске нарације у коме доминира унутарња монтажа, са дубински осмишљеним мизансценом, дугим кадровима и мобилном камером.

Сцене беде, очаја, одбојног, патетичног, које су зрачиле из овог филма, привукле су Павловића који је, најпре, објављујући чланке у новинама и учествујући у групи будућих филмских посленика око Кино-клуба Београд, теоретски профилисао своју редитељску поетику. Присећајући се својих и Павловићевих почетничких дана, Марко Бабац је записао: “У клубу је, дакле, постојао експеримент и експериментисање у смислу аматерског експериментисања, у смислу нас самих – младих без животног и филмског искуства. Павловића је Бабац описао као човека који је имао веома одбојан став према оспособљавању кадрова. Сматрао је то глупошћу и губљењем времена.

За Буњуела је Павловић тврдио: “Буњуелов свет који траје јесте свет секса, слави зној и просуту крв и додао да се такав филм не удвара болу, он га изазива. Не треба заборавити ни то да, по Павловићу сцене секса, анималности, физичких обрта и убистава представљају за гледаоце благословен тренутак ослобађања од притиска свести. Доцније је своје ставове Павловић потврдио у књизи “О одвратном”, тврдећи да је права уметност ружна упркос свим опсценама, да филмовима тежи да уништи илузију вечитости, приказујући свет пропадљивим, дакле, какав заиста и јесте. Лепоту није порицао али ју сматрао искључиво поводом за уживање. Занимљиво је да је и сцене секса редитељ сматрао и третирао као искарикиране и одбојне, јер тако у животу изгледају свима осим онима који воде љубав. О еросу у својим филмовима, а самим тим и танатосу, Павловић је говорио следећим речима: “Ја нећу естетизацију, у тим ситуацијама нема естетике, то је голи живот, праштање чулности, дотицање са смрћу. Зашто то онда тако и не направити?” . Због оваквог приступа је од стране др. Милана Ранковића Павловић окарактерисан као “пионир брутализовања сексуалности у југословенском филму”. Да се физичко итекако везује са интелектуалним и политичким говори и изјава живојина Павловића: “Експлозија атинске демократије је експлозија уметничке интерпретације људског тела”.

У центру пажње Павловићеве поетике је тзв. “мали човек”, особа која, без обзира на социјални статус, иако су Павловићеви јунаци углавном маргиналци, не припада никоме. Човек двадесетог века, по Павловићу, престаје да буде карактер, све је више стање. И заиста, Пацолина у “Буђењу пацова” одређује то што је бивши ИБ-овац, Џимија Барку то што је младост провео у поправном дому, Ивета Врану трагедија целе породице. У друштву, као најцрњи његов део, с друге стране, доминирају бирократе или они бирократског менталитета, за које је редитељ оценио да је највећи ужас што “осећају смисао једино у оквиру постојећег стања ствари”. Њима су супротстављени ентузијасти којима је, пак, једини циљ да се ослободе своје “стваралачке море”, често заборављајући да је уметност разорна по било какав колектив јер публика кроз уметност постаје свесна свог неуравнотеженог стања.

Није ме мрзело да прекуцавам из сјајне књиге “Црни талас” Богдана Тирнаница

“Афера тзв.црног таласа потрајала је преко две године. Њен поцетак збио се након пулског фестивала 1969.године, а крај је /формално/ ознацен слуцајем филма WР-мистерије организма, односно прекидом рада на филму Слобода или стрип Зелимира Зелника. Консеквенце цитавог тог полит-идеолоског замесатељства осецале су се, међутим, знатно дузе, све до поцетка осамдесетих година XX века и појаве цеске сколе.”

Ни до данас није разјасњено коме припада ауторство етикете црни талас. Најекстремније тумацење прузио је Александар Петровић тврдњом како је њен проналазац био Мико Трипало, Титов миљеник међу омладинским функционерима, касније лидер хрватског прољеца. Обично се, пак, верује да је она искована у неком политицком кабинету, сто – сва је прилика – није тацно. Редитељ Столе Јанковиц је годинама тврдио како су је измислили сами филмски радници, сто такође не одговара истини. Проблематицно је, исто тако, мисљење да је термин механицки преузет из оновремене идеолоске дискусије о сликарству, када је носиоцем црног таласа прогласен Леонид Сејка.
Та је расправа дозивела неславни крах у јавности после одлуцних реакција Пеђе Милосављевића у Политици и, за дивно чудо, Оскара Давича у НИН-у.

Преостаје да се, као најверодостојније, прихвати мисљење како је кум био књизевник /и идеолоски радник/ Владимир Јовицић, који је 1969.године, на страницама тадасњег Борбиног додатка, Рефлектор, објавио опсирну анализу филмова са пулског фестивала под називом Црни талас у нашем филму. Али, касније се испоставило да је ипак реч о плагијату. У поменутом Борбином додатку прештампан је и један /непотписани/ текст из Економске политике у цијем је наслову збиља по први пут употребљена ова синтагма као одредница општег стања југословенског филма – Ефекти црног таласа. Новинар Небојса Глишић открио је Живојину Павловићу и писцу овог фељтона да је он аутор тог текста.
Глишићева дефиниција заснивала се, углавном, на следећој анализи стања: “Основна је карактеристика овогодишње филмске смотре у Пули да су то у првом реду ‘црна’ остварења. И то не у маниру неореализма, који се базира на стварности, вец нека врста црног ларпурлартизма.”

…”Из данашњег угла посматрано, уз ону фамозну историјску дистанцу, необично је занимљива чињеница како је, ни месец дана након сто је лансирана крилатица црни талас, у тренутку када је та афера била још у повоју, већ упозорено на могуће реперкусије непромишљене кампање против тренутног стања у тадашњој југословенској кинематографији. Тако смо тада, иако још недовољно свесни свих перипетија које нас тек очекују са црним таласом, добили и управо поменуту етикету белог талас, уз коју се, седамдесетих година прошлог века, пре појаве цеске сколе, домаци филм спустио на своје најнизе гране.
Лансирао ју је новинар Драган Марковић, касније главни и одговорни уредник НИН-а, директор Политике и цлан ЦКСКС / са свих тих положаја и функција је, у различита времена, смењен/, у свом одговору на анкету Књижевних новина, које су велики простор једног свог броја посветиле збивањима на пулском фестивалу 1969. године. У тексту идеологија белог таласа Марковић је писао: ” Шта мислим о црном таласу? – питате.
Мислим да је та идеолошка дидактичка мода стари увозни артикал који сада опет извесни правоверници хоће да ревалвирају и изнесу на насе тржиште.
Отпочела је једна нова, срдита офанзива, читав један бели талас који, под маском страховања за наше душе, за нашу лепоту, за све наше идилично и реално, хоће опет да потопи стваралачку инспирацију филмских аутора и да их подреди мерењима старе ваге са теговима о ‘типичном’, ‘објективном’, дакле о истини каква је скројена у нечијим главама.
Нико, дабоме, од критичара тзв. црног таласа није луд, још мање наиван да призна да у својој свести или подсвести носи ждановистицки дух; свако воли да буде прогресиван и хуман. Али, цим се уметницко дело хоце да подреди некаквим догмама да се доцира, да му се каци неки функционални атрибут – то је уствари апел за цензуру и претварање уметности у ‘слускињу политике’.

…”Заседа је кључни филм у опусу Живојина Павловића, како по недвосмисленом мисљењу критике тако и у визури само аутора.отуда је, природно, слуцај филма Заседа и централна тачка једне стваралачке биографије, која се у целости одвијала кроз оспоравања, забране и бункерисања. У анкети коју је Зденка Ацин спровела за потребе специјалног броја цасописа Књизевна критика, посвеценог фенмену цензуре / цензура – примери бесцасца/,Павловиц прилазе подугацки инвентар идеолоско – политицких оспоравања својих књизевних и филмских дела :

“1963.
– Пресудом Окрузног суда у Сарајеву забрањен за приказивање омнибус – филм “Град”, произведен за “Сутјеска, филм”, из Сарајева; пресуда је јос на снази;

– “Бункерисан” у “Авала филму” из Београда мој први целовецерњи филм “Повратак”;/1966. ми је омогуцено да га доснимим и доврсим/.

– прва књига приповедака, “Кривудава река” објављена у “Нолиту”, на интервенцију неких руководилаца УДБ-е из Истоцне Србије неколико месеци повуце из продаје.

1966.
– У “Авала филму” срусен филмски пројекат “Глуви барут” према истоименом роману Бранка Цопица уоци снимања.

1969.
– Бункерисан у ЦФРЗ играни филм “Заседа”. /Године 1990 се насао на редовном филмском репертоару./

1970.
– У СКЗ одбијена збирка приповедака “Циганско гробље” из политицких разлога.

1972.
– У “Просвети” из Београда објављена збирка приповедака “Циганско гробље” под условом да се из прице “Будилник” избаци део који се тице Голог отока.

1973.
– Лишен сам доцентуре и удаљен са наставе на Факултету драмских уметности у Београду као зачетник “црног таласа” у југословенској кинематографији./ Деценију касније врацен у наставу./

1978.
– Одузета резија ТВ филма “Кад пролеце касни” у “Косово филму” из Пристине.

1980.
– Отет филм “Довиђења у следецем рату” на аеродрому у Љубљани пред приказивање на Међународном филмском фестивалу у Берлину и “бункерисан” у ‘Виба филму” из Љубљане. / Две године касније филм је приказан јавности./

1982.
– Објављивање романа “Задах тела” у београдској “Просвети” условљено избацивањем цитирања партизанске песме “Ми смо млада војска Титова…”

1983.
– Објављивање “Белине сутра” у београдској “Просвети” условљено избацивањем текста о убијању Румуна бегунца на Дунаву код хидроелектране “Дјердап” од стране румунских границара.

1984.
– Пресудом Окрузног суда у Београду забрањен и унистен дневник о студентској побуни и страјку из 1968.године “Испљувак пун крви” у издању “Народне књиге” из Београда./Дневник поново објављен 1990. у издању “Атељеа Дерета”./

1989.
– Одузета резија филма “На граници” у производњи “Тера филма” из Новог Сада уоци самог снимања”.

Владимир Недељковић