×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН (21): ВЕЛИКО ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953.

10.јан.2020 | 7:19 pm |

ДР Срђан Цветковић

ПОБУНЕ ,,КУЛАКА” ПО СРЕЗОВИМА !

Упоредо са сукобом Тито–Стаљин кренула је и кампања доказивања правоверности Стаљиновом путу  kао нека врста одговора на његове оптужбе да југословенско комунистичко руководство толерише ,,кулаке“ (богате сељаке) на селу. Тако су у тој кампањи, сада страдали многи сељаци, ,,кукурузари и житари“ како су их робијаши називали у претесним затворима Србије тих година. Они који су се опирали пребијани су и мучени, као и њихове породице имовина, остајали су без имања и често и сами гладовали и задуживали, како би некако измирили обавезе. Локални припадници партије и служби безбедности као да су се утркивали ко ће већи већу норму да оствари у утеривању откупа сељацима или оснивању сељачких радних задруга. Само у току једне године 1949.  године, готово 7.000 сељачких радних задруга је основано у Југосавији, уз до тад невиђену примену тортуре према сељацима и њиховим породицама. Затворе је прошло више десетина хиљада сељака, а углавном су тамо били без икакве пресуде. За кулаке је чак у околини манастира Дечани подигнут радни логор кроз који је за пар година прошло неколико хиљада сељака. Они су на принудном раду изводили тешке инфраструктурне радове на Косову (путеви кроз Проклетије) или радили у рудницима са оскудном опремом (рудник Трепча…).  Из затвора су кулаци слати и на сечу дрва у Хомоље, исушивање мочварних дунавских ритова и слично.  Више стотина их је усмрћено тортурама у истражном затвору или услед тешких физичких напора.

Ударимо по кулаку!, совјетски плакат

Ударимо по кулаку!, совјетски плакат

Највеће буне, понегде и са људским жртвама, на територији Србије избијале су у Војводини (Долово 1947, Бежанија, 1947, Смедерево 1950,…). Највећа сељачка побуна која је добила размере устанка избила је ипак у Цазинској Крајини 6. маја 1950. (Ђурђевдански устанак). Занимљиво је да су је предводили партизански првоборци из тог краја, и то један Србин и један Муслиман (Миле Божић и Але Човић). Овде је више стотина сељака ухапшено и послато у логоре, 15 их је осуђено на смрт и неколико десетина ликвидирано од старане ОЗН-е и војске у процесу гушења побуне. Осталих неколико је расељено широм Босне и Херцеговине, по рудницима и шумама, на тежак принудни рад. Репресија према сељацима спласнула је, међутим, убрзо  након политичког заокрета, и већ 1953. се одустало до од колективизације, иако је до тада Југославија предњачила у брзини оснивања сељачких колектива. Саматра се да је кроз све затворе у Србији са или без судске казне прошло око 40.,000 ,,кукурзара“, највише са теротирије територије Војводине, које која је и најтеже била погођена принудним откупом.

Сам Јосип Броз Тито је на 2. конгре­су­ КП Хрват­ске­ запретио сељацима који су пружали отпор откупу: „Има две врсте­ убеђи­ва­ња­, убеђи­ва­ње­ речи­ма­ убеђи­ва­ње­ преко­ леђа­“. Неза­пам­ће­не­ дракон­ске­ затворске казне­ су биле­ је­ дан од начи­на­ да се утера­ страх у кости­ кула­ци­ма­ и одагна­ свака­ жеља­ за при­ крива­њем­ „вишко­ва­“.  Тако је на пример Сава­ Марја­но­вић­, звани­ Божа­ из Дели­бла­та­ код Кови­на­, посед­ник­ 35 јута­ра­ земље­ због оп­тужбе­ да је сакрио­ 2.974 кг куку­ру­за­ осуђен­ је 1947. од Среског­ суда­ у Кови­ну­ на 10 годи­на­, конфи­ска­ци­ју­ 20 јута­ра­ земље­  и 6.400 кг прона­ђе­ног­ куку­ру­за­. Окружни­ суд у Панче­ву­ казну­ је смањио­ на 4 годи­не­. Петар­ Дудић­ из Вршца­, власник­ 8 јута­ра­ земље­, због свега­ 600 кг куку­­ руза­ осуђен­ је на 5 годи­на­ затво­ра­, а Б. Макси­мо­вић­ из Ве­ликог­ Га­ја са посе­дом­ од 14 јута­ра­ на 4 годи­не­. Овако­ ви­соке­ казне­ и за сеља­ке­ слабог­ имовног­ стања­ илустру­ју­ да није­ само­ класна­ припад­ност­ била­ важна­, већ су држа­ње­ сеља­ка­ поли­тич­ки­ фактор­ знатно­ утица­ли­ на степен­ казне­. Сви имено­ва­ни­, наиме­, псова­ли­ су народ­ну­ власт и омало­ва­жа­ва­ли­ је у јавно­сти­.

Колективна предаја вишкова жита у великој Крсни – на челу су познати борци, 1946. година, МИЈ

Колективна предаја вишкова жита у Великој Крсни – на челу су познати борци, 1946. година, МИЈ

Било је, међутим, и тортуре локалних партијских органа охрабрених ве-роватно и изјавама првог човека републике и директивама безбедносних орга-на. Много­број­ни­ су приме­ри­ брутал­но­сти­, приме­не­ силе­, пушка­ра­ња­ и муче­ња­ која­ су се поне­кад­ трагич­но­ завр­ша­ва­ла­. Наво­ди­мо­ само­ неке­ од драстич­ни­јих­ приме­ра­ које су препознали сами државни органи. У Батај­ни­ци­ су кула­ке­ за­ твара­ли­ у тесну­ просто­ри­ју­ и ложи­ли­ фу­руну­ док не по­пада­ју­ у несвест­ од врући­не­. У Жа­бљу тро­јица­ мили­ци­о­на­ра­ чупа­ли­ су кула­ку­ брко­ве­ пред ма­јо­ ром УДБ-е Савом­ Штрбцем­. У се­лу Ба ор­гани­зо­ва­на­ су у ци­љу застра­ши­ва­ња­ лажна­ стреља­ња­. У се­лу Плочи­це­ током­ 1949. партијски акти­ви­ста­ Сава­ Дебељач­ки­ стављао­ је пиштољ­ у уста сеља­ци­ма­ и гово­рио­: „Ово ће ти суди­ти­ ноћас­, када­ немаш­ да испо­ру­чиш­ маст и куку­руз­.“ Члано­ви­ КП из Мокри­на­: Славко­ Дражић­, Петар­ Деспо­тов­ и Свето­зар­ Дражић­ малтре­ти­ра­ли­ су „два ку­ лачка­ елемен­та­“ и наре­див­ши­ им да се попну­ на цркве­ни­ торањ­, тамо­ их ша­ мара­ли­ и на­гнали­ „да се ухвате­ за шипке­ и да висе­ у вазду­ху­“

Милиционер Мило­­рад Бата­­ло убио је у Субо­­ти­ци Нико­­лу Мат­кови­­ћа који­ се супрот­­ста­вљао отку­­пу стоке­, а у истом срезу­ забе­ле­­же­на су чети­­ри само­­у­би­ства услед при­ти­ ска­ за извр­­ша­ва­ње планског­ отку­­па. У селу­ Беле­­гиш, офи­цир УДБ-е Спа­соје­ Будо­­вач­ки Кум се месецима иживљавао над локалним кулацима. У Кикинди је Чедомир Јеринкић, оквалификован као „кулак“, ухапшен зато што му није пре-остало ништа више што би могао „изнети као обавезу“. Већ измучен тешким радом, није дуго издржао свакодневне батине у казнионици КПД Ниш одакле је 1947. године, заједно са крвавим остацима одеће, стигла вест како већ давно није више међу живима. Врху­­нац је, можда­, пода­­так из једног партиј­­ског до­ писа­: секре­­тар МНО Ибарска­ Слати­­на, звечан­­ски срез, убио је у распра­­ви П. Милу­­ти­но­ви­ћа, сиро­­маш­ног сеља­­ка, због 50 килограма жита­!

Уз економске облике притисака да се уђе у сељачке радне задруге – СРЗ (повећан откуп, порези, новчане казне и друго) примењивани су у бројним слу-чајевима ванекономски облици принуде (психо-физичка тортура, пребијање „на мртво“, хапшења итд.). Кулаке су и према званичним извештајима тужи-лаштва ФНРЈ поједини активисти МНО и УДБ-е масовно незаконито лишава-ли слободе, присвајали њихову имовину и присиљавали на „добровољни рад“. Данима па и месецима појединци су били у затвору, често без хране, у нехи-гијенским условима, тучени и малтретирани а да нису ни саслушани. У селу Топоница код Пожаревца један кулак је шутиран до смрти. У селу Божурњу (Аранђеловац) малтретиран је инвалид (без обе ноге) из Првог светског рата. У селу Својнову код Варварина председник МНО је кажњавао људе тако што их је држао у штали са магарцима и терао их да носе камен за изградњу задружног дома на леђима иако је постојала механизација. У Бачкој Тополи приморавали су ухапшене да сатима „дубе на глави“. У селу Ландол (Смедерево) чланови МНО су изнуђивали сексуални однос од супруге ухапшеног, а забележено је више силовања супруга (Текија, Дубовац, Ниш…). У неким случајевима кула-ци су кажњавани само новчано како би се попунио буџет МНО-а. Било је доста примера мита и корупције. У многим случајевима кулаци су под присилом при-моравани да уђу у задруге, или би им СРЗ узурпирала имовину ако то одбију.

У селу­ Ко­зјак (алибу­нар­ски­ срез­), ца­рева­ла­ је зло­гласна­ „ђаво­ло­ва­ пе­ торка­“ како су је сељаци прозвали, састављена од локал­них­ партиј­ских­ ак­ тиви­ста­ и предво­ђе­на­ чланом­ среског­ коми­те­та­ Ђурђи­цом­ Црвен­ко­вић­. Овај локал­ни­ „полит­би­ро­“ служио­ се свим мето­да­ма­ не би ли пре­бацио­ норму­ от­ купа­. Десе­ти­не­ стари­јих­ људи­ који­ ни­су могли­ да преда­ју­ вишко­ве­ жита­ бати­­нани­ су до смрти­, тера­ни­ да врше­ „жабље­ скоко­ве­“ и „францу­ско­ миш­љење­“ Међу­ њи­ма је предња­чио­ из­весни­ Ђура­ Ђаво­ који­ је не­мило­срд­но­ „чистио­“ амба­ре­. Њи­ма је при­писа­на­ смрт старог­ Петра­ Лали­ћа­ из Козја­ка­, као још четво­ри­це­ сеља­ка­ међу­ који­ма­ и јед­ног партиј­ца­.19 Толи­ко­ су прете­ри­ва­ли­ у исте­ри­ва­њу­ отку­па­ да су их и „неза­ви­сни­“ судо­ви­ 1952. осуди­ли­ на затвор­ске­ казне­ од 7 до 15 годи­на­. Ипак Ђурђи­ца­ Црвен­ко­вић­, као парти­зан­ски­ прво­бо­­ рац, резер­вни­ официр­ и народ­ни­ посла­ник­, поште­ђе­на­ је и све се завр­ши­ло­ само­ на партиј­ској­ смени­, иако је против­ ње по­веден­ кривич­ни­ посту­пак­ због наси­ља­ над сеља­ци­ма­ у Ко­зјаку­ и Иланџи­. Према­ изја­ва­ма­ сведо­ка­, она је на овај начин­ агито­ва­ла­ за от­куп: „Сада­ ћемо­ и ми да стреља­мо­, па ћете­ да ви­ дите­ да ли ћете­ у задру­ге­ и да ли ћете­ изми­ра­ва­ти­ обаве­зе­ или неће­те­. Шта чека­ парти­ја­? Почни­те­ да стреља­те­ за пример­!“20     Број „кукурузара“

За кривич­на­ дела­ против­ народ­не­ привре­де­ укупно је према­ званич­ној­ стати­сти­ци­ у пе­рио­ду­ 1947–1953. у Југославији осу­ђено­: током 1947. – 47.126, 1948. – 40.200, 1949. – 28.263, 1950. – 24.353, 1951. – 19.926, 1952. – 29.773 и  1953. године 15.889 лица­.21 У том пери­о­ду­ процесуирано је у ФНРЈ 205.530 ли­ ца или ако узмемо­ у обзир­ просек­ (пошто недо­ста­ју­ званични стати­стич­ки­ по­ даци­ до 1947) удео осуђе­них­ је ви­ше од 250.000 од завр­шет­ка­ рата­ од чега­ због кривич­них­ дела­ против­ народ­не­ при­вреде­ у Срби­ји­ приближно 150.000. Број „куку­ру­за­ра­“ у Србији се на осно­ву наве­де­них­ изво­ра­ кретао­ 5.000–10.000 го­ дишње­ у пери­о­ду­ 1945–1951, што је укупно­ око 40.000. Том броју­ треба­ дода­­ ти и упола­ толи­ко­ кажње­них­ адми­ни­стра­тив­ном­ казном­. Најве­ћи­ број казни­ је уследио­ због дели­мич­ног­ извр­ша­ва­ња­ откуп­них­ обаве­за­. У Војво­ди­ни­ је ве­ћи степен­ репре­ си­је­ испо­љен­ у банат­ ским­ срезо­ви­ма­ (Алибу­нар­, Панчево, Вршац­, Јаша­ Томић­, Ко­вин и други), као и бачким­ (Субо­ти­ца­, Бечеј­, Врбас­, Сента­ и други), а нешто­ мањи­ у сремским­.22 Зани­мљи­во­ је да су Бачка­ и Банат­ рела­тив­­ но ви­ше кугли­­ца убаци­ли­ у „ћора­ву­“ кути­ју­ на избо­ри­ма­ новембра 1945, што може­ бити­ пока­за­тељ­ снаге­ „кулач­ког­ елемен­та­“. Већа подршка револуционар-ним властима је била у Срему и вероватно отуда мање отпора и репресије. После рата се у оовом крају у шали говорило: „Отишли­ Немци­ дошли­ Сремци­“ јер су Сремци­ били­ натпро­сеч­но­ засту­пље­ни­ у парти­ји­ и УДБ-и.

Времен­ске­ казне­ жита­ри­ су издр­жа­ва­ли­ по затво­ри­ма­ у Забели (Пожарева­ц­), Сремској­ Митро­ви­ци­, Петро­ва­ра­ди­ну­, Косов­ској­ Митро­ви­ци­, Кру­ шевцу­, Нишу­, или на ко­пању­ руде­ у рудни­ци­ма­, каме­но­ло­ми­ма­, поди­за­њу­ хи­ дроцен­тра­ла­, путе­ва­ и других­ објека­та­. Посто­ја­ло­ је и неко­ли­ко­ радних­ ло­го­ ра, а најпо­зна­ти­ји­ је био у околи­ни­ мана­сти­ра­ Деча­ни­. Почет­ком­ 1947. на 600 мета­ра­ од мана­сти­ра­ изгра­ђе­на­ је бара­ка­, као прво­ при­хвати­лиш­те­, а касни­је­ 3 кило­ме­тра­ према­ Прокле­ти­ја­ма­ још једна­. Посто­ја­ла­ су још два лого­ра­ у Кожње­ру­ и шума­ма­ плани­не­ Јуник­. На лошој­ храни­ затво­ре­ни­ци­ су по цео дан крчи­ли­ пут према­ Алба­ни­ји­ и калдр­ми­са­ли­ га каме­њем­ из реке­ Бистри­це­. Лого­ра­ши­ су углавном­ били­ жита­ри­, мада­ је било­ и поли­тич­ких­. Дово­же­ни­ су ваго­ни­ма­ до Пећи­, а до Деча­на­ су стизали пешке­. У једној­ бара­ци­ било­ је и до 600 затво­ре­ни­ка­. Буду­ћи­ времеш­ни­ и слаби­ често­ су умира­ли­, а сахрањи­­ вани­ су у околи­ни­ без икаквих­ обеле­ж­ја­. Кроз логор­ је у пери­о­ду­ 1947–1952. прошло­ преко 1.000 осуђе­ни­ка­.