×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН(19) : ВЕЛИКО ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953.

07.јан.2020 | 11:46 am |

Др Срђан Цветковић

 

19.КАКО ЈЕ ,,БАНДА РЕВИДИРАЛА“?

 

За разлику од од нацистичких логора смрти на Голом отоку је важило правило да се жртва одржава у животу како би се свакога дана све више мучила и како би се преваспитала у политичком смислу кроз тортуру и патњу. За разлику од политичких затвореника у предратном периоду, који су били привилеговани кроз статус Custodia honesta одељени од криминалаца и није се дирало у њихова политичка убеђења, над овим кажњеницима су примењиване специфичне мере преваспитавања. Они који нису признавали властиту кривицу тучени су, малтретирани и пониживани, док су и затвореници подстицани и натерани од логорске управе, организовали разноврстан и развијен систем преваспитавања.Драгослав Михаиловић наводи да је УДБа ангажобвала чак и неуропсихијтаријску струку приликом осмишљавање читавог комплекса психофизичких метода за инуђивање признања. [1]

Јеж, начин везивања и мучења
кажњеника. Инспирација
је пронађена у дечјој игри с
простора Црне Горе. Аутор макете:
кажњеник Никола Голубовић.

Пријаве су изнуђиване  под тортуром.  Нјачешће је било питање ко је све знао или могао да зна за ваша колебања а није вас пријавио?.  Под теретом патње појединци су пријављивали не само пријатеље већ  и најближе чланове своје  породице. Често и лажно.  Од њих се очекивало да ревидирају, тј. у условима изузетне затворске тортуре и притиска преваспитају и да окончају властиту истрагу, тиме што ће открити све њима познате информбировце или бар симпатизере Стаљинове политике. Такође ревидирање је доказивано и учешћем у батинању и тортури над ,,бандом“ која још није ревидирала. Сваки ,,опортунизам” у том смислу ригорозно је кажњаван од стране управе.

,,Иследника“ је било  шест, сваки задужен за људе из своје републике. ,,Спољни“ – милиционари су били распоређени дуж жице у озиданим полукружним бункерима на растојању од 50 м, са ноћном стражом, у сменама. ,,Командири“ – задужени за бараку. Ујутру изводе затворенике на рад и увече их доводе, уз обавезно пребројавање у строју. Број милиционара затвореници нису знали, а до разговора није смело да дође. Милиционару се могло прићи само  кад он зове за прекршај, на 3 метра, сагнуте главе, са рукама назад, скинуте шајкаче. Наређења су се извршавала без поговора а питања нису била дозвољена. Иста забрана разговора важила је и за милиционаре. Уколико неко од њих или старешина згреши, били су позивани на континент и тамо евентуално хапшени, јер би такав чин на очиглед затвореника био јако болан и неповољан за ауторитет Партије.

Андрија Павић: Митинг на
Голом отоку

Маштовитост мучења и тортуре били су безгранични. Наизглед сами, робијаши организују примену тортуре, да би доказали да су преваспитани или да се домоле затворским властима и изборе повољнији статус. Ревидирци су били куд и камо строжи према властитим затворским друговима него што је била затворска управа. Озлоглашена је била бригада ревидираца коју је предводио Осман Пашић. „Кад сам одлучио да се променим, одлучио сам да будем ригорозан према оним који су остали тврди. Знао сам да са њима нема мира, да не могу живети са два лица, на две столице“, сведочи Б. Петричевић један од познатих ревидираца у Билећи, који је био члан тамошњег тзв. Штаба за агитацију и пропаганду.[2] Непосредни актери тортуре били су сами затвореници, који су на тај начин окајавали свој грех, док је затворска управа деловала из позадине подржавајући и одобравајући такво понашање затворске самоуправе.

Креативност и суровост мучења дојучерашњих партијских другова превазилазила је сваку границу човечности. Неке методе као да су ,,пресађене“ из сличних радноваспитних  логора у Азији друге су биле оргиналне . Наводимо само неке од облика злостављања који су се спроводили на Голом отоку али и другим логорима:

Андрија Павић, Добродошлица
на Голом отоку: „Стигла је нова
банда”

Топли зец“ – новопридошли робијаш везаних очију пролази кроз шпалир логораша који га дивљачки туку до изнемоглости не би ли себе аболирали. Нарочито су на мети били „репоње“. Бити „репоња“ значило је да још ниси ревидирао и да не желиш да откријеш имена информбировца на слободи. Суштина топлог зеца је била не толико у пребијању, што су могли да раде стражари и сами, већ у разбијању сваке солидарности и другарства међу логорашима. И иследници и логораши су имали иза себе затворско искуство, као предратни комунисти, и једни и други су знали колико је важно другарство и колективизам у тим тешким тренуцима.

 ,,Бојкот“ –  Најдрастичнија казна био је тзв. бојкот који је трајао два месеца и дуже. Особи је био забрањен сваки разговор, радила је најтеже послове туцања камена, пожарчила сваке ноћи од 2 до 4 ујутру, подносила презир и психичку тортуру колектива: пљување, псовање, претње и ударце. Често јој се око врата окачи одговарајући транспарент нпр.: Ја сам издајник!

,,Јапанска крагна“ – Око главе кажњенику обмотају наквашен конопац, па га затежу мотком, коју лагано окрећу као воденички витао. Један чвор овог конопца налази ти се на слепоочници, а друга два на очима. Услед окретања витла и стезања ужета најпре ти прскају очи. Бол је огроман и неподношљив и, не попустиш ли, завршава се тиме што ти се лобања, почевши од слепог ока, крши и слама. То је једна од најболнијих спорих врста смрти – може се отегнути колико се џелату допада и без признања се такорећи уопште не може поднети.

,,Кибла“ – Ноћни суд за малу и велику нужду у голооточким баракама и затворским ћелијама. То је каца израђена од тврдог дрвета, запремине којих осамдесетак литара, висине око седамдесет центиметара. Пречник дна довољно широк да стабилно стоји, а горњи пречник је толики да у њега може лако да стане и највећа задњица. Кибла има две ушице које имају отворе у које стављају шаке два стара ,,издајника“ који носе пуне кибле, Просипају их у рупе на клозетима-чучавцима, перу их и на крају ради хигијене и осталог смрада, сипају у њих десет-петнаест литара чисте воде. Осим функционалне намене, служила је и за стална ноћна додатна мучења неревидираца и бојкотованих. Они су морали да дежурају дању, за време поподневног одмора, и пожарче ноћу у двосатним сменама стојећи с главом нагнутом изнад кибле и с рукама састављеним позади, удишући смрад њеног садржаја. Једнократна казна била је гњурање главе у њен садржај или анус другог кажњеника.

,,Подморница“ – Глава жртве се зарања у киблу или у буре с морском водом. Жртва мора да пати, не и да умре. Џелат поступа према упутству: Длановима (жртви) покрити лице. Мале прсте зарити у уста, између образа и зуба, прстењацима притиснути ноздрве, средњацима очи, а палчеве забости у ушне шкољке. Онда потапати, пазити да се жртва не угуши.

,,Пресовање“ – Мученику се у лежећем ставу ставља тешка камена плоча на груди или трагач натоварен камењем. Протицањем времена дисање постаје све теже и снага слаби.

,,Шпанско пливање“ – Метод мучења познат још из времена инквизиције. Избегавале су га и најсуровије полиције света зато што су људи изложени том поступку често умирали од срчаног удара. Кажњенику свежу руке и ноге, у уста увале неку крпу, главу забаце назад и кроз нос сипају млаз воде. Жртва се дави као у најдубљој води. На Голом отоку Удба је увела значајну новину којом су избегнуте непожељне и превремене смртне поседице. Да се жртва не би смрћу спасла од даљег мучења, лекар јој је слушао срце и кад год би оценио да може да експлодира, давао би руком знак да прекину.

,,Паљење усијаним гвожђем“ – доктор Никола Николић, лекар-кажњеник говори и о мучењу термокаутеризацијом- паљење усијаним гвожђем делова тела који су богати нервним завршецима (дојке, брадавице, полни органи, језик, уши, шаке итд.). Такође наводи се и тортура специјалним зубарским бушилицама прилагођеним за мучење, као и о поступку пржења очију соном киселином: у очи се сипа раствор киселине, алкохола или етера, а затим се очи премажу лепком да би слепљени капци спречили да раствор истече. Човек би заиста помахнитао од боли и пржења у оку.

Тигањ“ – кажњеник везан за столицу данима седи на ужареном сунцу без воде.

 „Лабуд“ – две греде од по 12 метара спојене дебелим даскама на које се товаре тешки комади клесаног камена носе затвореници и по неколико километара.

 „Мина“ – посуду од алуминијума и гуса напуњену са 180 литара воде носе 4 км од Велике до Мале жице, а најтежи задатак је био однети је на коту 105 (на исто толико метара надморске висине) где се градио бункер.

„Двомоторац“ – је надимак за лице које је било повратник у логор, обично кажњавано најтежим казнама и изложено општем презиру и тортури.

 

[1] Драгослав Михаиловић, Кратка историја сатирања, (Београд: 2005), стр. 109, 114, 120121.

[2] Драган Марковић, н.д., стр. 44.