×
×
ЧЛАНЦИ

У ПРЕДВОРЈУ ПАКЛА ! – драматична исповест човека који је преживео стрељање 1945.

27.сеп.2018 | 11:50 am |

 Срђан Цветковић

 У ПРЕДВОРЈУ ПАКЛА!

Феноменална и потресна књига  свештеника Саве Банковића који је преживео, стрељање ОЗНе, осуду на смрт а потом и 20 година робије у затворима комунистичког режима због својих уверења.

  Истражујући репресију комунистичког режима читао сам многе затворске мемоаре. У једном тренутку Слободан Мавреновић, тадашњи председник Удружења жртава комунистичког режима, препоручио ми је и поклонио књигу Саве Банковића У предворју пакла. Испред свих осталих ово дело са ми се урезало у памћење узбудљивим садржајем, сликовитошћу, лепотом стила и дубоком људском поруком. На свега нешто више од 150 страна књига је рекла читаоцу више него многе обимне научне студије. Невероватно животно искуство, две деценије прогона и патњи на робији описано је на такав начин да на читаоца оставља неизбрисив траг и приморава на размишљање. Да моје искуство није јединствено уверио сам се много пута и касније разговарајући са многим другим читаоцима, међу којима су неки и уређивачком одбору овог издања. Тада ми се још родила идеја да ову књигу треба наново штампати и гледати да дође до што више људи у Србији. Сада ми је задовољство што сам у прилици да заједно са удружењем „У име народа!“ и издавачком кућом Catena mundi учествујем у штампању проширеног издања овог вредног дела. Ево неколико основних информација које читалaц пре него се отисне у читање овог узбудљивог штива треба да зна о аутору.

Ко је писац ове књиге?

Сава Банковић је човек са биографијом правог хришћанина. Један је од људи са најдужим затворским стажом у историји Србије. Велики мученик и страдалник, био је упорни и бескомпромисни борац за хришћанске и слободарске идеје. Родом је из околине Крагујевца, као девето дете Живојина и Станиславе из села Баљковца. Пореклом је породица из Црне Горе, од Спужа код Никшића, досељена у време Милоша Обреновића. Сава је рођен 5/18. фебруара 1905. године, а основну школу и гимназију је завршио у Крагујевцу. Богословију је похађао у Битољу, а Теолошки факултет у Београду. Војску је служио у Крагујевцу током 1928.године. Рукоположен је најпре у ђакона у Чачку 1929. године, а потом премештен за пароха у Горњи Милановац(1935). Пред сам рат је премештен са службом у село Мозгово код Алексинца (1939). Маја месеца 1940. постао је катихета и професор гимназије у Алексинцу, где га затиче почетак Другог светског рата и окупација. Током рата идеолошки је био на страни националног покрета отпора, учествујући у пропаганди против револуционарних снага. Ученицима је проповедао да не срљају у шуму и не провоцирају грађански рат и немачке одмазде. Као омиљени професор у Алексинцу и околини био је сметња комунистичкој пропаганди па га Озренски партизански одред осуђује на смрт стрељањем. Стављен је на списак под број 3, врло високо на лествици приоритета за ликвидацију. (Први на листи, срески начелник Крум Оташевић, убијен је већ 16. августа 1941, а други, бивши школски надзрник Раша Савић, током 1944. године). Као професор, Банковић је међу гимназијалцима ширио антикомунистичке идеје и одржавао тесне везе са Југословенском војском у отаџбини. Отац Живојин, такође свештеник, страдао је од нациста. Стрељан је у Крагујевцу 21. октобра 1941, а брат, активни официр југословенске војске, преминуо је у немачком заробљеништву у Нирнбергу током рата. Сава Банковић је током 1942. премештен из Алексница на место професора у Врњачку Бању, где је 1941. отворена осморазредна гимназија због великог броја избеглица из Војводине и НДХ. На месту професора Богословије остаје све до краја рата и победе револуционарних снага. Комунистичка власт је професору Банковићу најпре забранила приступ гимназији, а затим га је 6. децембра 1944. и ухапсила. Ту почиње дуга историја његових мука и прогона.

Прво хапшење и робија

Банковић је најпре ухапшен је од стране Озне у Врњачкој Бањи и брзо спроведен у Алексинац (21. децембра 1944). После краћег боравка у затвору Озне у Алексинцу спроведен је у нишки затвор 20. јануара 1945. У Нишу, као и раније у Алексинцу, скоро свакодневно је присуствовао прозивкама и одвођењу људи у смрт без суда, о чему ћете више читати у овој књизи. И сам је био предвиђен за стрељање. Међутим, није му било суђено. Негде почетком фебруара 1945. стигла је наредба из врха Озне да се прекину стрељања и почне са суђењима. Он сам је осуђен на смрт стрељањем од Војног суда у Нишу 3. маја 1945. (на Велики петак!) да би потом, 21. маја 1945, казна била ублажена на максималну казну затвора од 15 година уз десет година губитка грађанских и политичких права. У својој голготи прошао је све затворе у Србији. Првог јуна спроведен је у Казнени завод Забела код Пожаревца, а 19. августа 1945. у затвор у Нишу, да би на крају затворску одисеју завршио 15. Децембра 1945., годину дана од лишавања слободе, у Сремској Митровици. Ту је казну служио под најстрожим режимом, често под казнама тортуром и самицама јер се није хтео покорити затворским властима, држећи се хришћанских канона. Више од десет година провео је по самицама друге и треће зграде и преко шест година лежао на бетону без кревета . Живео је, као и остали политички осуђеници, на 200 грама проје и ,,мутне и прљаве вруће воде“ – осуђеничке казнене хране. Глад, психофизичка тортура и зима нису га омеле да и на робији настави да исповеда хришћанске и демократске идеје, о чему сведочи и његов подебели затворски досије. Држао се православних вредности али и људских принципа, и није поклекао пред уценама и батинама све до краја казне. На робији је био са многим познати личностима из предратног живота о којима пише у затворским мемоарима (Драгољуб Јовновић, Ђура Ђуровић, Стеван Мољевић, Лазица Марковић, Коста Кумануди, Влада Илић, Теокаровићи…). Пуштен је из затвора тачно 15 годија после хапшења, дакле без дана амнестије, иако су многи 12 Сава Банковић, У предворју пакла добили помиловање који су тужени и за тешке ратне злочине. Све је стоички подносио попут оних великих хришћанских мученика из првих векова хришћанства.

„Својима дођох своји ме не примише“

Излазак из затвора Банковићу није донео истинску слободу. Синови Филип, Момчило и ћерка Милка били су већ одрасли а супруга Зорка притиснута годинама. Како Сава каже на једном месту, оставио је младу девојку са малом децом, а сачекала га је жена ,,већ седе косе и разорених нерава“ са момцима који су већ одрасли. По издржаној казни обратио се најпре админситратору своје жичке епархије Герману за пријем у службу. Иако је полагао велике наде, јер су били дугогодишњи познаници и пријатељи, добио је негативан одговор. И у многим другим епархијама за њега није било места. Живело се само од оскудне супругине плате хотелске куварице у Врњачкој Бањи од 17.000 динара. После обијања многих прагова примљен је у епархију епископа далматинског Стефана Боце за пароха у Шибенику. Међутим, месне политичке власти су учиниле оштар протест па је Сава, тек што је стигао у Шибеник, морао да га напусти. Вратио се у Београд 17. маја 1960. покушавајући изнова да добије подршку врха црквених власти и било какву службу, али без успеха. По његовим речима, већина црквених великодостојника није хтела проблеме с властима због њега јер је осуђиван као антикомуниста и осведочени противник режима. Када је већ изгубио сваку наду, био је коначно примљен у службу од епископа сремског Макарија. Овај владика је остао доследан и поред огромних притисака комунистичких власти и истрајао у својој одлуци да га прими у службу. Тако је Банковић парохијску дужност у Добринцима и Краљевцима најзад примио почетком октобра 1960. године. Парохија је била запуштена, а Црква прилично компромитована радом свештеника који нису били на висини позива. Прота Банковић је успео у релативно кратком времену да као парох задобије поверење мештана и да подигне углед Цркви. Међутим, његови ставови о властима 13 Реч приређивача су га одвели у притвор већ јуна 1963. Наиме, неко од мештана га је пријавио за увреду Ј. Б. Тита и других руководилаца па је окривљен по члану 174 за вређање државних руководилаца и убрзо је лишен слободе. Баш у време посете индонежанског председника Сукарна Југославији држан је у месном затвору Удбе 21 дан и без икаквог објашњења пуштен кући, о чему је обавештен Свети синод и епископ Макарије. По изласку из затвора није се обазирао на упозорења, иако је тешком муком дошао до ухлебљења. Дружио се и обилазио Варнаву Настића, непоћудног епископа који је 1948. године био осуђен на 11 година затвора од стране комунистичких власти због непријатељске пропаганде. Варнава је служио казну у Зеници, где је мучен и понижаван на најгоре начине. Пред смрт је дошао у манастир Крушедол па Беочин, где су га увек чувала два-три милиционара и мотрило неколико агента Удбе. Ипак, Сава га је до пред смрт редовно посећивао.

Поновна робија

Током ’70-их, у време ,,чврсте руке“, наново је суђено људима који су имали деценије робије иза себе − звучним именима послератног затворског живота попут Ђуре Ђуровића, Саве Банковића, С. Врањешевића, више да би се послала порука јавности него што су ти остарели људи могли бити нека озбиљна претња друштвеном систему. По трећи пут, Сава је ухапшен током јуна 1973, а овај пут и осуђен 20. новембра исте године . Као парох у Бешкој, где је именован на нову дужност 1965, према оптужници наставио је са „непријатељским радом“ . Наиме, његова кривица је била што је писао летопис и ширио непријатељску пропаганду о злочинима комунистичког режима. У пресуди Оружног суда у Сремској Митровици пише да је у летопису, наводећи да се у селу налази списак имена 287 жртава палих у Другом светском рату, поменуо да ту „нису уписане и бројне жртве комунистичког режима“ . На више места режим је означио безбожничким и злочиначким. Такође се инкриминишу његови описи моралног посрнућа мештана (неморал и бескрупулозност) као и величање епископа Варнаве Настића. Посебно се наводи да је примио и разделио три примерака књиге Бешка од избеглог фолксдојчера Петера Ланга, у којима су описани злочини у Бешкој после рата. Избегли Немац, учитељ који је живео у Немачкој, написао је књигу о Бешкој у којој су пре рата трећину чинили Немци, па је у три примерка послао Српској православној општини. Један примерак је Банковић дао месној заједници, други је оставио архиву Црквене општине, а трећи је дао наставници на читање, која је знала немачки, а Банковић није. Он није познавао аутора књиге, нити је с њим икад контактирао, али је оптужен да је вршио „немачку пропаганду.“ Такође, на једној сахрани је у беседи наводно рекао о покојнику „ниси дозволио себи да крадеш као што краду наши руководиоци и зато одлазиш чисте душе“. Током припреме процеса у целу хајку укључени су режимски медији и новинари (Сремске новине, Политика…) као и локални партијски органи, утркујући се ко ће више оцрнити свештеника. Лагали су да је неморалан, корумпиран, склон женама, да је у служби неодговоран итд.: „Због непријатељске пропаганде, синоћ је ухапшен Сава Банковић, православни свештеник из сремске Бешке. Користећи Летопис православне цркве села Добринци, где је радио 6 година, он је изнео много тешких клевета на рачун овог друштва и грубо напао морал мештана Добрињаца.“, извештавале су Политика и Сремске новине тих дана. Тако је Банковић по други пут осуђен, овај пут због непријатељске пропаганде (чл. 118 КЗ) на 6 година затвора. Кажњен је што је „злоупотребио веру и цркву у политичке сврхе“, због поседовања књига и писања летописа са ,,непријатељском пропагандом“ и због сарадње са ,,непријатељском политичком емиграцијом“. Врховни суд Војводине је у другом степену нешто ублажио казну на 4 године.

Тако се Сава Банковић по други пут нашао у Сремској Митровици. Сада су услови били нешто бољи, али је и даље био обичај да се политички осуђеници третирају строже него криминалци и да казну служе заједно. Против тог статуса, као и за друга затворска права, организовано је неколико штрајкова глађу од стране политичких осуђеника. Међу првима у том протесту били су Сава Банковић и дисидент Михајло Михајлов. Писане су многе петиције, а за проблеме политичких осуђеника су се заинтересоване и међународне организације за заштиту људских права(Амнести интернешенел). О њему су писли и давали подршку утицајни католички часописи попут Гласа Концила као и амерички Њу Јорк тајмс (22. децембар 1975). У другом, такође подебелом затворском картону пише да је издржао брз хране и воде током децембра–јануара 1975–1976. више од две недеље, као и да је до краја остао идеолошки непоправљив и један од главних коловођа затворске побуне. Њега је током процеса, па и касније, заступао адвокат Јован Баровић који је и сам трагично настрадао почетком 1979. године. Други адвокат, Рајко Даниловић, наводи његов случај као један од најконтроверзнијих када је у питању деликт „непријатељске пропаганде“ у СФРЈ. Оптужен је да је као парох у селима Добрињци и Краљевица код Руме написао летопис обе цркве, па је суд нашао да су ти летописи садржали непријатељску пропаганду. И другу казну је издржао до краја – у затвору је био од 21. јуна 1973. до 20. јуна 1977, свеукупно 19 година, што га убраја у ред политичких затвореника са најдужим стажом. Пред конференцију КЕБС-а у Београду у јесен 1977. био је надзиран и ограничавано му је кретање јер су се власти плашиле инцидената и нарушавања угледа земље „либералног комунизма“. Новинар Владимир Марковић (и сам осуђен годину дана касније) позивао је страну и домаћу јавност циркуларним писмом Апел за подршку и помоћ проти Банковићу указујући на његов тежак социјални положај, агитујући код државних и црквених власти (Савез православног свештенства), али није уродило плодом. Црквени званичници су и даље процењивали да његов случај може бити штетан по цркву.

На слободи

Након изласка на слободу све време је надзиран, шиканиран, остављен без посла и пензије, без пасоша, а месне политичке организације су спречиле његов повратак у Бешку, као пароха. Дуго је живео са супругом као изгнаник у манастиру Нова Раваница (Врдник) на Фрушкој гори. Овде, у манастирском миру, после готово четири децније шиканирања доживео је дубоку старост. Овде је написао и своје и затворске мемоаре У предворју пакла  (прво издање 1991) и још неке рукописе, попут романа Грешне душе (1968). Дело У предвоју пакла, у којем је описао своја дводеценијска тамновања и патње, спада у сам врх затворске прозе. Роман Грешне душе је оригинално литерарно дело у којем је кроз петнаест људских судбина приповедачким и лаким стилом проговорио о људској природи, греху и патњи. За прво дело предгвор је написао књижевник Антоније Ђурић за друго Свети Јустин Поповић. Сава Банковић је преминуо 16. јануара 1997 године. Сахрањен је у манастиру Вољавча код Тополе, а опело је служио владика Амфилохије Радовић. Рехабилитован је на захтев породице (синова Филипа, Момчила и ћерке Милке) решењем Окружног суда у Сремској Митровици 8. децембра 2008. године. О његовом животу је Оливера Јелкић из Сремске Митровице објавила књигу, а Михалио Шашкиевић је постхумно приредио његов животопис и приредио неке документе о његовом страдању у књизи Мучеништво Саве Банковића (2008). На крају, драги читаоци, не можемо вам рећи да уживате у овој књизи. Ишчитавање књиге У предворју пакла је потребан напор зарад духовног отрежњења и катарзе од заблуда тоталитарне комунистичке идеологије и суочења са великим нерасветљеним и некажњеним злочинима према људима од стране својих комшија и браће. Ово је дело о добром човеку у злом времну, о његовом бескрајном страдању, лутању и истрајности на путу правде, истине и морала. По овом делу је давно требало снимити филм, трагичну библијску причу о страдању човека за веру у духу раних хришћанских мученика. Поновним издавањем ове књиге покушавамо да светло истине раширимо међу данашњим генерацијама које не знају довољно о погубности Титове диктатуре или су заробљене и заслепљене идеолошким предубеђењима. А само суочење са злочинима је пут и предуслов за праштање и оздрављење и човека и нације.

 

Др Срђан Цветковић,

 Институт за савремену историју