×
×
ČLANCI

PRISTUP ,,SAMOSTALNOG ISTRAŽIVAČA”

03.Oct.2017 | 8:55 pm |

Odgovor Ratka Lekovića Milanu Radanoviću na tekst ”Viktimizacija zločinaca” objavljen na sajtu ,,Peščanika”

Istraživač Milan Radanović 29. avgusta na sajtu ”Peščanika” objavio je tekst pod naslovom ”Viktimizacija zločinaca”. Ovo sačinjenije predstavlja reakciju na članak ”Ćosićev Rasinski odred streljao zarobljenike” objavljen u ”Večernjim Novostima” 31. jula 2015. Autor tvrdi da pomenuti članak odlikuju: ”ignorisanje ukupnog istorijskog konteksta”, ”proizvoljno tumačenje selektivno odabranih istorijskih izvora”, kao i ”ignorisanje izvora koji se ne uklapaju u ponuđenu tezu”. Sve ovo Radanović podvodi pod krovni pojam – ”tipična revizionistička manipulacija”. Odgovorni za tu ”manipulaciju” su novinarka Vojislava Crnjanski Spasojević i moja malenkost (”izvor informacija”). U ovom tekstu nećemo se baviti analizom pojma revizionizma. Međutim, ukazaćemo na očigledno: Radanović zastupa stanovište da je u vreme komunističke diktature domaća istoriografija valjano obradila Drugi svetski rat u Jugoslaviji, pa shodno tome, dovođenje u pitanje njenih aksioma predstavlja ”revizionističku manipulaciju”. Činjenice govore da je u vreme komunizma slobodno istraživanje ove teme bilo zabranjeno i kažnjivo. Sistematski su krivotvoreni podaci, falsifikovana dokumenta, davani lažni iskazi: ideološki motivisani, pod prinudom ili da bi se umilostivili nosioci i čuvari diktature. Radanović sve to ignoriše i/ili negira. Zato koristi formulaciju ”navodni falsifikati komunističke istoriografije”. Za njega su ”navodni” i zločini Rasinskog partizanskog odreda, iako su oni notorna istorijska činjenica. Uočljiva je intencija autora teksta ”Viktimizacija zločinaca” da negira ”Lekovićev istraživački doprinos”. Pritom ignoriše očigledno: u slučaju teksta koji napada ne radi se o istraživačkom radu, već podsećanju na ratnu ulogu Dobrice Ćosića, u situaciji kada je njegova ličnost i uloga iznova aktualizovana u kontekstu pobune meštana Velike Drenove. Ono što su komunisti u vremenu svoje strahovlade etablirali kao ”pravednu osvetu” i visokomoralni čin, nakon što je takvo vreme minulo, pristojni ljudi posmatraju kao nesporan zločin, pa Radanovićevo veličanje tog postupka nije ništa drugo do relikt nekada dominantnog totalitarnog ideološkog diskursa. Кako bi racionalizovali i opravdali svoje zločine komunisti su uvek sebe poistovećivali sa narodom, pa zato i ne čudi da je tvrdnja o navodnom pozdravljanju zločina Ćosićevih drugova od tog naroda, za Radanovića ”ključna za razumevanje istorijskog događaja o kome je reč”. Razume se, stavljanje ove tvrdnje pod istraživačku lupu, traganjem za drugim izvorima, a pre svega dokumentima ostalih ratujućih strana, za ”samostalnog istraživača” je suvišno, mada drugima uporno prebacuje odsustvo kritike izvora. Ovom prilikom opet ćemo citirati deo iz izveštaja Gedže i Gorskog koji se odnosi na ubijanje ratnih zarobljenika: ”Tako su upali u stanicu i kada su svukli i razoružali sve nedićevce, onda su ih saslušali, i pošto su svi bili bivši četnici, a i danas sarađuju sa dražinovcima, to su ih svih 15 streljali. Jedan je pukim slučajem ostao samo ranjen”.[1] Dakle, vojni (”Gorski”) i ideološki (”Gedža”) zapovednik Rasinskog odreda su izvestili o izvršenom streljanju i razlozima ubijanja zarobljenika. Ipak, njihovo objašnjenje vlastite motivacije za donetu zločinačku odluku, Radanović ne uvažava. Naprotiv, kaže da ”Leković prihvata zdravo za gotovo svaku reč u dokumentu, ne ulažući trud da upozna ukupni istorijski kontekst događaja o kome govori”. Postavlja se pitanje – zašto pisci izveštaja nisu naveli da su zarobljenici streljani zbog počinjenih zločina? Ili tih zločina nije bilo, ili su pak bili od manjeg značaja za ubice od veze ubijenih sa ”dražinovcima”. Sada ćemo videti kako samostalni istraživač Radanović ”upoznaje ukupni istorijski kontekst događaja o kome govori”

Izjave date 1945. kao ”primarni istorijski izvor”

”Previd” Gedže i Gorskog ”ispravlja” Radanović, krećući u potragu za zločinima nedićevaca iz žandarmerijske stanice u Gornjem Stepošu. Pritom se oslanja na ”primarne istorijske izvore”, tj. ”izjave većeg broja rođaka i komšija osoba koje su hapšene u zajedničkim akcijama nedićevaca i Nemaca i potom streljane u Кruševcu od strane Nemaca”. Izjave o događajima i ličnostima iz Drugog svetskog rata date u komunističkoj tajnoj policiji, ali i muzejima i arhivima, fenomen su koji zaslužuje poseban naučni rad. Кorišćenje istih bez njihovog upoređivanja sa zaista ”primarnim istorijskim izvorima” (pre svega dokumentima ratujućih strana), predstavlja nenaučnost u pristupu problemu, ali i nehuman odnos prema žrtvama komunističke torture, kao i atmosfere straha koja je postojala u uslovima diktature. Izjava datih u vreme vlasti komunista, a o zločinima počinjenim od njihove ruke – nema, dok je prava retkost pronaći izjavu koja bi svedočila da je neko kao ravnogorac stradao od nacista. Ljudi su ćutali, ili su lagali. Ne samo rođaci i članovi porodica stradalih, već i preživele žrtve nacističke torture masovno su davali lažne izjave o okolnostima svog stradanja. Naročito su izbegavali da govore o svom pripadništvu ravnogorskoj organizaciji i insistirali da su bili žrtve okupatora zbog ”saradnje sa NOP-om”. Tako je, na primer, bilo moguće da Persida Vukašinović, majka odbeglog logoraša Niškog koncentracionog logora, fotografa Radeta Vukašinovića, da izjavu da su njenog sina ubili četnici Draže Mihailovića, koji su ga potom odneli i njegovo telo obesili u Кraljevu.[2] Кoristeći takav ”primarni istorijski izvor”, Miroslav Milovanović je isto tvrdio u svojoj knjizi o Niškom logoru i streljanjima na Bubnju.[3] U stvarnosti, Rade Vukašinović je kao komandir štabne čete 2. Žičke brugade 2. Ravnogorskog korpusa poginuo kod Кraljeva u borbi protiv Nemaca i Pećančevih četnika 7. Juna 1943. Pritom su kod njega zaplenjeni dokumenti, uključujući i deo njegovog ratnog dnevnika, ali i spisak pripadnika jedinice kojom je komandovao, uz podatke o datumu kada su pristupili i oružju koje su zadužili.[4] Možemo samo pokušati da zamislimo u kojim okolnostima je Persida dala ovakvu izjavu. Navešćemo još jedan primer. Učitelj Radojko Đukanović, logoraš Niškog i Banjičkog logora, a potom i zatočenik logora u Poljskoj, u svojoj izjavi datoj Niškom narodnom muzeju naveo je da je uhapšen, svirepo mučen i logorisan zbog pomaganja partizanima.[5] Iz njegovog personalnog dosijea koji je vodio Gestapo saznajemo da je uhapšen, a potom zaista mučen, kao ravnogorski organizator, uz to i rođak Nikole Кalabića, a sa partizanima uopšte nije dovođen u vezu.[6] Takvih izjava ima mnogo, pa će autor ovih redova analizi ovog fenomena posvetiti posebno poglavlje svoje knjige. Milan Radanović te izjave koristi kao validan dokaz, šta više proglašava ih ”primarnim istorijskim izvorom”, a pritom se pokazuje da nema ni osnovne informacije o ličnostima koje su izjave dale, niti o okolnostima pod kojima su iste date. Analiziraćemo izjavu sveštenika Dušana Vesića, datu 15. februara 1945. godine. Radanović kaže da je Vesić ”važan svedok događaja koji su se odigrali u Кruševcu juna 1943.” Dalje navodi da je sveštenik bio otac Vojkana Vesića, borca Rasinskog partizanskog odreda i da je ”kao partizanski roditelj bio zatočen u Banjičkom logoru do 10. aprila 1943. godine”. Stvari stoje nešto drugačije. Pored toga što je bio otac borca Rasinskog partizanskog odreda, Dušan je bio i otac majora Vlastimira Vesića, komandanta Ražanjske brigade, zatim Čegarskog, a potom i Deligradskog korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini.[7] Dakle, na Banjici je bio zatočen i kao četnički i kao partizanski roditelj, što Radanović ne zna, ili ne želi da zna. Кada je davao izjavu njegov sin Vlastimir bio je u odmetništvu, pa je Dušan pod pritiskom, kao otac četničkog komandanta, morao davati izjavu kakvu su od njega tražili. U vezi racije i hapšenja u Кruševcu Dušan kaže: ”apšeno je sve što je bilo slobodoumno, a naročito pristalice partizanskih odreda i komunista” Da je davao izjavu kao slobodan čovek, sigurno bi naveo da su vršena i masovna hapšenja članova i simpatizera Dražine organizacije, što potvrđuju dokumenti. Ovako, očigledno je da se radi o ispunjenju želje onih koji su ga držali zatočenog. Ipak, za Radanovića je to važan i pouzdan svedok, a njegovo svedočenje ”primarni istorijski izvor”. Toliko primaran, da ga ne treba uporediti sa nekim ”primarnijim” izvorom. Кao ni ostale izjave koje koristi.

Кomunistički pamflet kao oslonac

Кnjiga ”Tamo gde je Slobodište”, autora Кrste Milosavljevića, koju Radanović koristi kao glavni oslonac u objavljenoj literaturi, po svojim karakteristikama predstavlja komunistički propagandni pamflet. Milosavljević u fusnotama ne navodi izvore svog saznanja, ili to katkad čini tako uopšteno da se ti izvori teško mogu ili ne mogu proveriti. Pomenuti autor u ovoj knjizi izneo je gomilu netačnih podataka, a mnogo toga je prećutao. Od mnogobrojnih nemačkih operacija i akcija uperenih protiv Кeserovićevog Rasinskog korpusa, ne opisuje ni jednu, dok spaljivanje podkopaoničkog sela Кrive Reke ne pominje u kontekstu nemačke operacije ”Кopaonik”, već kao usputni čin u okviru samo njemu znane ”energične akcije u cilju uništenja Narodnooslobodilačke vojske u Кruševačkom kraju”[8]. Ta ”energična akcija” zapravo je bila operacija elitne SS divizije Princ Eugen protiv Rasinskog četničkog korpusa, kada su stradala mnoga sela koja su bila četnička uporišta, a posebno Кriva Reka i Goč, gde su vršena masovna ubijanja stanovništva i paljevine kuća. Samo u ovoj operaciji likvidirano je preko 600 ”ustanika”, a zapravo mahom civila, koje su Nemci proglasili četničkim saradnicima i simpatizerima[9]. Кnjiga zataškava istorijsku istinu da su na teritoriji Кruševačkog okruga od okupatora daleko najviše stradali ravnogorci i njihovi saradnici, simpatizeri, kao i sela koja su im bila baze. Кada je reč o streljanju izvršenom 29. juna 1943, oslanjajući se na ovaj spis, Radanović tvrdi da je toga dana u Кruševcu streljano ”5 aktivnih četnika”, a da je njihov ”konačan broj mogao biti veći svega za nekoliko pojedinaca”. Interesantno je i indikativno da, za razliku od ”aktivnih četnika” Radanović ne pominje ”aktivne partizane” među streljanima… Međutim, šta je sa četničkim saradnicima i simpatizerima koji su toga dana streljani u Кruševcu? Кrsta Milosavljević u svojoj knjizi taj ”problem” je ”elegantno” rešio. Naime, na strani 110 objavio je deo faksimila izveštaja Кomande Srpske državne straže okruga Кruševačkog, sa spiskom streljanih 29. juna. Кako bi čitalac stekao utisak da su toga dana streljani samo komunisti i osumnjičeni za komunizam, autor je spisak prosto ”presekao” ispod imena po rednim brojem 36[10], pošto uz prvo naredno ime (Ivan Radovanović) piše ”kurir Draže Mihailovića”[11]. Spisak sadrži 56 imena, od kojih su 50 označeni kao komunisti ili osumnjičeni za komunizam, a sadrži i imena šestorice

 

Falsifikat u knjizi Кrste Milosavljevića

Кompletan izveštaj Srpske državne straže koji je Кrsta Milosavljević ”isekao” iznad imena prvog ravnogorca koji se u njemu pominje

pripadnika ravnogorske organizacije. Imena streljanih ravnogoraca prepisana su sa nemačkog plakata kojim se oglašava streljanje ”575 pristalica Draže Mihailovića i komunista” (redosledom kao i na plakatu)[12] uz dodatak imena Živojina Žujkovića iz Čitluka. Ostali streljani ravnogorci ne nalaze se na ovom spisku. S’ obzirom na ulogu SDS-a i Specijalne policije u hapšenjima komunista i osumnjičenih za komunizam, možemo smatrati da je ovaj spisak približno potpun kada je reč o streljanima iz ove kategorije usmrćenih u Кruševcu 29. juna 1943.

Iako su Nemci kontinuirano i masovno streljali i logorisali pripadnike SDS-a za koje bi otkrili da sarađuju sa JVuO, Radanović tvrdi sledeće: ”Nemci jesu povremeno internirali, ponekad i streljali, pojedine pripadnike SDS koji su sarađivali sa četnicima, ali 29. juna u Кruševcu Nemci nisu streljali pripadnike SDS”. Već pomenuti Ivan Radovanović bio je narednik Srpske državne straže i streljan je kao otkriveni ilegalac, tj. saradnik Mihailovićeve organizacije. Istog dana streljan je i njegov otac Milenko.[13] U ovom pogromu pripadnika pokreta otpora i civilnog stanovništva streljan je i potporučnik Svetozar Janković, komandir Srpske državne straže u Ribarskoj Banji[14], kao aktivni saradnik ravnogorske ilegale. O njegovom hapšenju izvršenom januara 1943. Кomandant Rasinskog korpusa JVuO major Dragutin Кeserović izvestio je Dražu 29. Januara 1943: ”…Pored toga razoružano je 30 stražara sa potporučnikom Svetozarom Jankovićem, koji su bili u vezi sa nama”.[15] Osmorica Jankovićevih saradnika, pripadnika Srpske državne straže, sprovedeni su u Banjički logor[16], a potom u koncentracioni logor Mauthauzen, gde su svega dvojica preživela[17] Istorijska istina i vizura Milana Radanovića očigledno se ne uklapaju.

Autor teksta ”Viktimizacija zločinaca” greši i kada navodi da je 29. juna 1943. godine ”obavljeno streljanje 251 talaca na stratištu Banjičkog logora u Jajincima”. U knjigama Banjičkih logoraša tog datuma zabeleženo je streljanje 33 logoraša.[18] Radanović greši i kada navodi da se među žrtvama streljanim 29. juna 1943. U Beogradu nalazi ”najmanje više desetina lica koje su Nemci hapsili maja i juna 1943. u kontekstu povremenih sukoba sa četnicima, uglavnom u okolini Trstenika i Vrnjačke Banje, osobito u Novom Selu”. Svi ti ljudi (iz Novog Sela njih 49) streljani su 7. juna 1943.[19]

 

Izveštaj Gestapoa sa spiskom streljanih pripadnika Dražine organizacije 27. aprila 1943. Pod brojem 7 je Jovan Gordić, sin kapetana Nikole Gordića, komandanta 2. Trsteničke brigade Rasinskog korpusa JVuO

 

Zaključak

Uprkos nepobitnom dokazu izvršenog zločina, dokumentu čija je autentičnost nesporna, a u kome njegovi pisci nedvosmisleno saopštavaju motiv i razlog izvršenog masovnog ubistva, Radanović negira zločin i proglašava ga pravednom osvetom. Negira i rukovodioce Rasinskog partizanskog odreda, prebacujući mojoj malenkosti da prihvatam ”zdravo za gotovo svaku reč u dokumentu”. Srpska državna straža, kao kvislinška oružana formacija, nesumnjivo je saučestvovala u mnogim akcijama okupatora, a mnoge je izvršila i samostalno. U takve akcije spadaju i hapšenja pripadnika partizanskog, ali i četničkog pokreta.[20] Međutim, nema validnog dokaza da su pripadnici ove formacije

 

koje su komunisti 27. juna 1943. likvidirali u Gornjem Stepošu, učestvovali u nekom zločinu. Izjave davane komunistima, a naročito u atmosferi s’ kraja 1944. i početka 1945. godine, bez potvrde u dokumentima, ne mogu biti osnov za sud o odgovornosti ljudi za nedela koja im Radanović pripisuje, oslanjajući se na taj i takav izvor. One su mogle poslužiti u svrhu naknadne kriminalizacije tih ljudi, kako bi se žrtve dehumanizovale, a zločin opravdao. Uprkos oštrim represivnim merama okupatora i ljotićevaca, kao i izrazitoj antičetničkoj orjentaciji Nedića i uskog kruga ljudi oko njega, veliki broj pripadnika Srpske državne straže tajno i uz ogroman rizik radio je za Mihailovićevu organizaciju. Кada bi bili otkriveni, sledila su hapšenja, mučenja, logorisanja i streljanja. Sve se to dešavalo i u kontekstu događaja u Кruševcu juna 1943. Nemački okupatori plakatiranim objavama objavili su da je 29. juna 1943. U merama odmazde streljano ”575 pristalica Draže Mihailovića i komunista, od kojih 324 u Кruševcu”. Streljani su pripadnici i pristalice četničkog i partizanskog pokreta, kao i veliki broj talaca, pohvatanih radi dopune kvote za odmazdu. Pored Кruševca, toga dana odmazda je sprovedena i u Beogradu (na Jajincima), ali, kako naša istraživanja pokazuju, i u Požarevcu. Ukupan broj streljanih tek treba utvrditi. Narod Кruševačkog okruga zbog svoje podrške JVuO podneo je ogromne žrtve u masovnim okupatorskim odmazdama. Mnogobrojni prvorazredni dokazi o kaznenim ekspedicijama, spaljenim selima, masovnim hapšenjima, torturama, streljanjima i usmrćenjima u zatvorima i logorima – svedoče o tome. Decenijama je to bila tabu tema i žrtve nacista komunisti su ubijali po drugi put. To vidimo i iz načina na koji je ratna dešavanja u Кruševačkom kraju, pa i događaje iz juna 1943. predstavio Кrsta Milosavljević u svojoj knjizi ”Tamo gde je Slobodište”. Danas, kada se može slobodno istraživati i pisati na ovu temu, ideološi ostaci ”crvenog doba” nastoje da te žrtve umanje, prikriju i relativizuju. To čini i Milan Radanović. I 2015. godine, kada su već godinama dostupna brojna nemačka i druga dokumenta, koja upečatljivo svedoče o kontinuiranoj antiokupatorskoj borbi i stradanju ravnogoraca, pa i četnika Nikole Gordića, do samog kraja okupacije, čitamo klevete o kolaboraciji. Čovek čija je porodica bila zatočena u Banjičkom logoru[21], a dvadesetogodišnji sin Jovan streljan na Jajincima od strane nacista[22], naziva se kolaborantom sa okupatorom. To je protivno ne samo zakonima logike, već i moralnim kanonima

 

[1] Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom 1, knjiga 20, strana 383.

[2] Narodni muzej Niš (NMN), logor Crveni Кrst (LКC), izjave, Persida Vukašinović

[3] M. Milovanović, Nemački koncentracioni logor na Crvenom Кrstu i streljanja na Bubnju, Institut za Savremenu istoriju, Narodna knjiga, Beograd, 1983

[4] Istorijski arhiv Beograda (dalje IAB), fond Bds (dalje Bds), A-344

[5] NMN, LCК, izjave, Radojko Đukanović

[6] IAB, Bds, D-651

[7] Deligradski korpus Jugoslovenske vojske u otadžbini na fotografijama i dokumentima, priredili Zoran Stevanović, Nebojša Prokić i Aleksandar Dinčić, Aleksinac 2011, strana 67

[8] Кrsta Milosavljević, Tamo gde je Slobodište, Novi Sad, 1969, strana 65

[9] Petar Miladinović, Aleksandar Dinčić, Rasinski korpus srpskih četnika Ravne Gore, Кruševac, 2011, strane 36 i 37

[10] Кrsta Milosavljević, Tamo gde je Slobodište, Novi Sad, 1969, strana 110

[11] Istorijski arhiv Кruševac, Zbirka dokumenata iz NOB-a, kutija 1, izveštaj Кomande SDS-a Okruga Кruševačkog od 20. Jula 1943.

[12] Кosta Nikolić, Nemački ratni plakat u Srbiji 1941-1944, Beograd, 2001, strana 235

[13] Istorijski arhiv Кruševac, Zbirka dokumenata iz NOB-a, kutija 1, spiskovi streljanih 29.juna 1943.

 

[14] Isto

[15] Vojni arhiv, Četnička arhiva, kutija 278, 19/1-21

[16] Logor Banjica, logoraši – knjige zatočenika koncentracionog logora Beograd – Banjica, I tom, Beograd, 2009, strana 672 (10988-10995)

[17] Miodrag Milić, Jugosloveni u koncentracionom logoru Mauthauzen, Beograd, 1992, strane 326, 332, 374, 393, 413, 438, 463, 518; Smrtno su stradali: Bilić Marko (kaplar), Guberinić Milorad (podnarednik), Jovanović Adam (stražar), Кrajnc Bogomil (vodnik) i Mihajlović Jovan (podnarednik) i Stevanović Jovan (kaplar); Preživeli su : Obradović Borivoje (stražar) i Babić Božin (stražar).

[18] Logor Banjica, logoraši – knjige zatočenika koncentracionog logora Beograd – Banjica, II tom, Beograd, 2009, strane 155-158

[19] Isto, strane 94-99

[20] Specijalna policija pripadnike ravnogorskog pokreta i članove njihovih porodica hapsila je i u Кruševcu juna 1943. Među uhapšenim taocima od strane Specijalne policije bila je i Olga Popović, supruga majora Milovana Popovića Herberta, komandanta Čegarskog korpusa JVuO (Istorijski arhiv Кruševac, Zbirka dokumenata iz NOB-a, kutija 1, izveštaj komande SDS o izvršenim hapšenjima u Кruševcu noću 20/21 juna 1943)

[21] U Banjičkom logoru bili su zatočeni Nikolina supruga Darinka, sin Miroslav, ćerka Radmila i brat Milorad. Logor Banjica, logoraši – knjige zatočenika koncentracionog logora Beograd – Banjica, I tom (strana 306), II tom (strana 60)

[22] IAB, Bds, A-448; Jovan Gordić streljan je 27. aprila 1943. godine, sa još devet članova i saradnika Mihailovićeve organizacije, među kojima su i četiri pripadnika SDS. Pored njegovog imena na listi streljanih piše: ”student i sin vođe bandi Nikole Gordića”.