Сељаци, који су на својим леђима донели партизанима победу у рату, у миру су постали резерва радне снаге за убрзану индустријализацију и регрутовани су у доброј мери чланство Партије. Међутим, инспирисани совјетском праксом југословенски комунисти су после стабилизације власти кренули у агресивну кампању колективизације и принудног откупа. Ове непопуларне мере нарочито су интенизивиране у време када је требало доказивати правоверност и верност стаљинистичкој догми и бранити се од Стаљинових оптужби. Обрачун с кулацима и колективизација села по совјетском узору, тих година се распламсао, уз бруталну примену силе и тортуре над сељацима. Талас репресије после 1948. пратило је и масовно хапшење и прогон на десетине хиљада сељака у кампањи откупа и колективизације, уз неретка убиства. Бивало је тада и сељачких побуна – оне су брутално гушене. Према плану револуције на селу, у првој, прелазној фази требало се ослањати на сиромашног сељака и тзв средњака и тако елиминисати кулачки елемент. У другој фази – колективизацији по угледу на СССР – требало је решити шта са ситнопоседничком структуром, ојачати државни сектор, а приватни ликвидирати или пак потпуно маргинализовати.