×
×
Галерија

ПОЛОЖАЈ СВЕШТЕНСТВА СПЦ

24.дец.2017 | 10:46 am |
Сава Банковић

Сава Банковић (1905–1997), свештеник, протојереј-ставрофор. Родом из села Баљковац у околини Крагујевца. Отац му је стрељан у Крагујевцу 21. октобра 1941, а брат погинуо у немачком заробљеништву. Два пута је осуђиван на смрт и два пута на робију. Рат га је, као професора богословије, затекао у Алексинцу, а крај рата у Врњачкој Бањи, где је и ухапшен новембра 1944. Озренски партизански одред га је позивао
1944. да им се придружи, што он одбија, па га партизански суд већ тада осуђује на смрт. Већ по ослобођењу, ухапшен је 16. децембра 1944. и Војни суд у Нишу осуђује га 3. маја 1945. на смрт због сарадње са ЈВуО.
Међутим, Виши војни суд у Крагујевцу 21. маја 1945. преиначио је казну на петнаест година робије, коју је целу издржао у Сремској Митровици. Други пут је ухапшен као свештеник у Бешкој и осуђен 1973. на четири године, због непријатељске пропаганде на шест година затвора, тј. због поседовање књига и летописа с непријатељском пропагандом и због сарадње с политичком емиграцијом. Након изласка из затвора, дуго је живео као монах у манастиру Раваница на Фрушкој гори. Укупно је провео на робији готово двадесет година.

 

Варнава Настић (31. јануар 1914, Гери, Индијана, САД – 12. новембар 1964, манастир Беочин, СФРЈ). Био је епископ СПЦ. У САД је живео до осме године, када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Као администратор Дабробосанске епархије, владика Варнава Војислав Настић осуђен је у јавном процесу фебруара 1948. на чак једанаест година затвора с принудним радом и три године губитка грађанских права. Сведоци су га теретили да је империјалистички агент, да је причао како у Југославији нема демократије, критиковао петогодишњи план те да се током рата виђао
са А. Павелићем. Робијао је најпре у Сарајеву, Стоцу, КПД Зеница, а затим три године у Сремској Митровици. Приликом пребацивања у С. Митровицу био је тешко повређен у чудном удесу. С њим је тада
био и католички свештеник, потоњи мостарски бискуп Петар Чуле. За Варнаву су интервенисали представници Англиканске цркве и америчка амбасада па је интерниран 1951. у манастир Гомионицу, Ваведење, затим у фрушкогорски манастир Крушедол и Беочин, где је под присмотром Удбе, остао све до смрти 1964.
 


Aрсеније Брадваревић (24. септембар 1883, Банатска Паланка – 10. децембар 1963, Београд). Као митрополит црногорско-приморски 1954. оптужен је од комунистичке власти „због завјере у циљу рушења
народног режима у СР Црној Гори и антидржавне дјелатности”. Окружни суд на Цетињу осудио га је на једанаест и по година затвора. У образложењу пресуде стајало је између осталог да је „нанио увреду
Католичкој цркви у Југославији”. То се односило на владикине говоре одмах након рата, док је био администратор Загребачке митрополије. Прави разлог за осуду био је тај што се жустро противио формирању
тзв. Свештеничког удружења, које су комунистичке власти наметале. Он је написао писмо Титу и Синоду у којем наводи прогоне свештенства те да су многи свештеници недужно осуђени, да су им изнуђена
признања. Када је јавни тужилац позвао сведоке да посведоче оно што је пред њима изговорио: „да су комунистичке власти учиниле крваву  увреду српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске
академије наука”, он је устао и рекао: „Не требају вам за то свједоци. Ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим, робију
писаћу протесте преко свих научних центара у свету”. Врховни суд Црне Горе је смањио казну на пет и по година затвора. Казну је издржавао у которском затвору од 1954. до 1958, где је оболео од астме. Власти су му најпре одредиле кућни притвор у манастиру Озрен у Босни, а затим у манастиру Ваведење у Београду. Због забрана повратка у своју епархију, по сопственом пристанку премештен је 1960. у Будимску епархију. Како му мађарска власт није дозволила улазак и преузимање управе над овом епархијом, наставио је да живи у манастиру Ваведење, где је и сахрањен 10. децембра 1963.