×
×
ЧЛАНЦИ

Пет разлога зашто нам је било добро у Југославији

19.апр.2018 | 11:43 am |

Пише: Предраг Рајшић*

О томе како је било добро за вријеме бивше Југославије већ су писали многи, свако из перспективе своје генерације. Али, мало ко је писао из перспективе генерације која Тита није запамтила, а ипак је живјела у његовој Југославији. Зато бих хтио да се чује глас и те (моје) генерације рођене пред крај седамдесетих. Ево пет разлога зашто је нама било добро у Југославији.

1. Тито

Још негђе средином осамдесетих, мајка и Тито су у ђечјој психи имали отприлике равноправно мјесто. Заклетва “мајке ми” се од стране наших другара сматрала еквивалентном заклетви “ако преварим, друга Тита не волим.” Она иста мајка која нас је носила у својој утроби и којој је наш живот милији од њеног властитог је у нашој свијести имала исто мјесто као и човјек који је очеве наших вршњака послао у конц логор на Голом отоку само зато што им се политичка виђења социјализма нису подударала.

Већ као петогодишњаци, шестогодишњаци или седмогодишњаци, били смо жртве индоктринације култом личности, али тога уопште нисмо били свјесни па нам је баш било добро.

2. Урбани живот

Многи од нас су били прва генерација у својој фамилији рођена у граду. Живјели смо углавном у новим кућама које су наши родитељи подигли на кредит са фиксном каматном стопом током седамдесетих. Подигли су их брзо, али не довољно брзо да би престигли инфлацију која је појела сав кредит па је рата за отплату кредита на крају била као цијена кутије шибица. Наше родитеље је кредит дошао јефтино, али је банке од којих су њихова предузећа добила новац тај кредит коштао као Светог Петра кајгана. Банке су пословале са огромним губитком, који су надокнадиле позајмљивањем од Међународног монетарног фонда, што је 1983 довело до дужничке кризе и банкрота југословенских дужника ММФ-у.

Тај банкрот смо на својој кожи осјетили неколико година касније, а и сад га осјећамо. Били смо жртве неодговорне економске политике државе, али тога уопште нисмо били свјесни па нам је било баш добро тих осамдесетих.

3. Бесплатно школство

Већ у првом разреду основне школе смо научили да је “социјализам најефикаснији и најхуманији економски систем.” Док наши вршњаци на западу нису знали ни бекнути о томе шта је социјализам, а шта капитализам, ми смо већ у првим школским данима знали да је капитализам “труо” и да му долази пропаст. Никоме није пало на памет да упита зашто то ђеца од седам година треба да знају било шта о “трулости” капитализма и о светости социјализма. Посебно никоме није пало на памет да упита како ће образовни систем ђецу убиједити да вјерују да има нешто труло у систему из кога њиховом пријатељу из ођељења тетка из Њемачке шаље играчке које никад у животу нису виђели и сви би се њима играли. Како то тетка не шаље труле јабуке, умјесто аутића на даљинско управљање кад је тај капитализам тако труо? Колико пара, толико и музике, па тако и у “бесплатном” школству које смо сви ми кроз нос плаћали. Само реци да не разумијеш шта то има толико страшно у систему у коме је дозвољено посједовати више од 10 хектара земље и запошљавати више од 10 радника. Добићеш етикету безобразника који срамоти своје родитеље.

Били смо жртве политичке индоктринације и злостављани увредама, али уопште тога нисмо били свјесни па нам је било баш добро.

4. Раздвојеност државе и религије

Ако си био религиозан, то је био твој лични избор и држава с тим није имала ништа. Није било вјеронауке у школама и црква није утицала на законодавство. Усљед религијског вакуума, за нас је пронађена алтернативна секуларна религија–свете тековине социјалистичке револуције. Зато нам је и било тако добро. Наше добро се мјерило нивоом параноје којим нас је режим филао кроз бесплатно школовање–шта ће се десити у случају да “изгубимо тековине револуције?” Пошто смо тековине револуције требали чувати “као зјеницу ока,” онда смо замишљали да ће нам неко ископати очи ако нестане тековина револуције.

Били смо жртве застрашивања квази-религијском паранојом, али тога уопште нисмо били свјесни па нам је баш било добро.

5. Слобода

Посљедњи, али не и најмање важан разлог зашто нам је било добро је што су наши родитељи имали потпуну слободу обожавања тековина социјалистичке револуције. У случају да су жељели те слободе да се одрекну и да посумњају у Титов свијетли пут, имали су осигуран стан и храну на егзотичном острву на Јадранском мору споменутом у тачки 1. Вјероватно због те слободе обожавања тековина свете социјалистичке револуције, они који су добили третман на том голом егзотичном острву/отоку су гледани као херетици, срамота за своју породицу, комшилук, село. Зато се крило ако је неко из твоје фамилије признао да није у потпуности шватио колику слободу је имао па се одлучио на идеолошко преваспитавање на Голом отоку. То је била љага која се није могла сапрати.

Учили су нас да се срамимо оних који су се дрзнули да мисле другачије и да се осјећамо кривима због нечега што нема никакве везе с нама, али, пошто тога уопште нисмо били свјесни, баш нам је било добро.

* Предраг Рајшић је професор економије на универзитету у Гвелфу, Канада. Рођени Петрињац. Текст је преузет са његовог блога”Loose Ends in Economics”.