×
×

ЛИКВИДАЦИЈА НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА

Галерија

СТРАДАЊЕ ДЕВОЈЧИЦЕ ХЕЛГЕ ИЗЕМАН

15.јун.2018 | 2:44 pm |

Хелга Иземан (1943-1946.)

Логори за цивиле и децу

Најсуровије и најшокантније поглавље трагедије фолксдојчера у комунистичкој Југославији, је судбина деце. Њихова пропаст у логорима за цивиле , изазвана глађу и болестима, је данас добро документована многим сведочанствима и документарним извештајима. Размере душевне и менталне патње се међутим, не могу никад описати на одговарајући начин.
Деца су, заједно са старима, болеснима и радно неспособнима смештена у концентрационе  логоре . Посебно окрутно је било  поглавље са одузимањем деце од њихових мајки, јер је требало да доста младихе жена буду послатео зу СССР као  бесплатна радне снага.
Документовано је да је близу 40.000 деце до 14 година интернирано и да је бар 5.000  помрло од глади. Проценат деце у логорима је био веома висок.  Тако је 30. априла 1946. у логору Книћанин било је око 18.000 регистрованих логораша, од чега су 8.288 била деца испод 14 година. За многу децу родитељска или рођачка брига је кратко трајала, јер је стопа смртности, посебно до маја 1946, била на врхунцу, а старији људи су се жртвовали препуштајући своје сићушне порције деци.
У логорима за немачке цивиле  је иначе владала стопа смртносте и до 25-30% а тај проценат код деце је  био знатно  већи. Један пример, од многих, о томе јасно сведочи: у логору смрти Бачки Јарак 171 од 190 умрле деце из села Буљкеса, је помрло у року од једне године. То износи 42% од 457 интерниране деце из тог села.У логору Книћанин 7.664 људи од 17.000 је помрло између октобра 1945. и децембра 1946. Од њих, 1.036 су била деца до 10 година.
Брза пропаст старих људи, углавном деда и баба и рођака ове деце одвојене од својих родитеља, створила је велики број сирочади. Она су затим смештана у дечје делове логора. Одатле су пребацивана у дечје домове у Банату и Бачкој, а одатле дељена у удаљене домове од Македоније до Словеније. Браћа и сестре су одвајани да би заборавили своје порекло. Ово је углавном постигнуто са врло малом децом. Та раздвојена браћа и сестре су се опет срела тек после много година – ако су се уопште срела – у Београду где је Црвени крст организовао транспорте за спајање породица. Већина више није препознавала једна друге, и чак је говорила различите језике. Врло мало их је , међутим, још увек говорило немачки.

Прича о Хелги Иземан

Једне прохладне ноћи крајем  1944. године, партизани упадају у кућу Шваба у Земуну. Долазе у кућу породице Иземан у Земуну, која се налазила на Дунаву и која још увек постоји. Шест партизана везују и одводе оца  Хелге Иземан на стрељање. Никада се више није вратио. Голгота породице Иземан наставља се и почетком 1946. године. Партизани поново долазе ноћу у кућу немачке породице Иземан. Истерују их из куће и из кревета буде малу Хелгу. Старије сестре су стигле само да Хелгу умотају у деку. Четри рођене сестре Иземан су одведене из куће са својом мајком Евом, која је рођена 1903. године. Најстарија сестра Ева, рођена је 1926. године. Имала је малу бебу. Мужа су јој одвели партизани и прошао је као њен отац. Њена беба јој је умрла у Свилари и сахрањена је дворишту логора Свиларе, поред садашњге игралишта Фудбалског клуба Раднички.  Заједно са њом на том месту сахрањено је између 2-3 000 људи. Друга сестра Ана је рођена 1928. године. Трећа сестра Терезија је рођена 1933. године и Хелга, најмлађа, рођена је 1943. године.

Заједно са још своје три сестре и мајком, креће пут логора Свилара у Митровици, на свој последњи пут. Хелга Иземан умрла је у логору Свилара у Митровици 26. маја 1946. године. Умрла је од последица болести стомака. Деца су за храну добијала сточно храну од кукуруза,(прекрупа) помешану у води. Дошло је до тешке болести, избацивања крви са столицом, а лекова и лекара није било. Тако је недужно дете, мала Хелга Иземан, завршила трагично свој живот у логору Свилара. Мајка и сестре замолиле су човека који је сахрањивао мртве у заједничку гробницу на католичком гробљу, да поред тела стави флашу са именом. Преживели чланови породице Иземан, након изласка из логора исељавају се у Немачку. Тамо су израдили споменик који су донели у Митровицу током 60 их. На основу  пронађене флашице касније су препознали  где је тачно место где је сахрањена Хелга. Изградили су мали споменик  и поставили на католичком гробљу у Руми У изградњи и одржавању споменика, помогла им је немачка породица Шме Јосипа и Бруне из Руме.

(Делови текста су преузети из Facebook групе Podunavske Švabe- naše komšije – Donauschwaben unsere Nachbarn, на основу исказа чланова породице као  и књиге Богдана Николића, Земун и Земунци у раљама Озне и Удбе (2018)