×
×

ЛИКВИДАЦИЈА НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА

Галерија

КАКО ЈЕ СТРЕЉАН ПРОФЕСОР БРАНКО ПОПОВИЋ?

11.мај.2018 | 3:07 pm |
Бранко Поповић

Бранко Поповић (1882–1944), пореклом из ужичке породице индустријалаца, завршио је Технички факултет, постао архитекта али као талентован човек и један од најпознатијих српских сликара између два рата, са бројним и запаженим међународним и домаћим изложбама. Учесник је балканских ратова (рањен код Куманова) као и Првог светског рата за шта је одликован и унапређен (као официр VIII пешадијског пука добио чин потпуковника). Био је искрени поборник сарадње јужнословенских народа, али политички се није активирао иако је био члан Демократске странке. Уочи рата постао је декан Техничког факултета. Био је ожењен и имао три сина, а као добростојећи и угледан грађанин поседовао је више некретнина широм града.

По слому Југославије, после учешћа у Априлском рату 1941, ухапшен је као интелектуалац , масон и заговорник западне демократије и затворен на Бањици. Одбио је  понуду да буде потписник Апела српском народу августа 1941, који је позивао на мир и рад (иако се и за то у фабрикованој пресуди терети). Као декан спасавао је студенте – како младе комунисте тако и омладинце Драже Михаиловића за шта су постојали сведоци. Сарађивао је као научник у изради Српског цивилног плана свеукупног националног препорода, са другим  интелектуалцима тог доба (В. Чајкановић, С. Стефановић, Н. Поповић и др.). Ослобођење Београда породица Поповић је дочекала са одушевљењем поздрављајући ослободиоце: „Био је диван и сунчан октобарски дан. Сви смо изашли на улице да поздравимо Русе. Отац је понео ракије и частио војнике и та прослава је трајала око један сат.“, сећа се његов син Пријезда Поповић, тада двадесетогодишњак. „Већ око 23 часа два официра Озне са шмајсерима су ухапсили и одвели оца. Он се није много узбуђивао око тога, мислио је да ће се брзо вратити и није хтео ни да узме зимски капут.“

Иако је пет дана уочи ослобођења упозорен од Јована Авакумовића, тада чувеног математичара и кућног пријатеља да ће га комунисти ухапсити. Одбио је да бежи из Београда сматрајући да нема шта да крије и даће то врло радо доказати на суду. Од дана хапшења  породица га више није видела. Први наговештај да се Бранку десило нешто страшно стигао је од кућног пријатеља, касније прорежимског сликара Ђорђа Андрејевића Куна који је, очигледно више упућен, дошао већ 20. новембра 1944. (седам дана пре објаве!) да упита да му се изда његов атеље. Дана 27. новембра 1944, прелиставајући Политику, породица Поповић је угледала име Бранка Поповића међу 105 осуђених и стрељаних „народних издајника“. Поповић је стрељан без суда према Књизи стрељаних ОЗН-е већ почетком новембра 1944. у Београду. Обајва је уследила неколико недеља касније 27. новембра 1944. и  то са грешком обајвљено је стрељано  105 а заправо су била 104 стрељана  (глумац Лазар Јовановић на списку остао је грешком у животу).

Занимљиво је да се у накнадој фабрикованој пресуди  (од само једне стране!)  осим оптужби да је сарађивао са Недићевим министрима  и да је денунцирао студенте наводи и да је :  ,,…крив што је био један од потписника Апела 1941. године  којим је осуђена борба Народноослободилачког покрета. ..” То је била лако утврдива неистина с обзиром да је поменути  списак био јаван изашао у листу Ново Време а Поповић и сам имао проблема због тог става.  Ова чињеница, уз грешку у броју стрељаних , само говори колко је ,,револуциоанрна правда” била  произвољна и утемељена и да ,,циљ није бирао средства”.

У архиви Специјалне полиције града Београда за њега се чак каже да је сумњив као  „слободан зидар настројен ка левици“ што је у супротности са наводима оптужбе да је био денунцијант. Међутим нарочити је циљ био оптужене повезати у исто клупко (иако се често нису ни познавали) и кривицу колективизовати будући да у појединим случајевима она реално није постојала или бар не у истом степену: „Сви оптужени представљају и чине једну те исту банду, јер су сви они скупа, мада лично невезани радили, један исти, прљави посао, једну исту издајничку работу. Због тога их Војни ратни суд ноглашава за народне издајнике и непријатеље нашег народа и кажњава казном смрти која се има извршити стрељањем, губитком часних права за свагда и конфискацијом целокупне имовине.“

Породично имање је конфисковано, а под претњом смрти није се смело понети ништа осим основних личних ствари. У његов стан у Кнез Михаиловој уселио се сликар Ђорђе Андрејевић Кун са женом Надом. Поповићи су се на тај начин, пред прву послератну Нову годину у слободи, нашли на улици,  приморани да дуже време живе у поткровљу код рођака. Моша Пијаде је наводно касније на жалбе породице  као председник Комисије за грешке револуције изјавио  да се тда налазио у београду да никад не би дозволио да се на списку стрељаних нађу угледни Београђани попут Бранка Поповића (иначе личног пријатеља његовог брата Давида Пијаде).