×
×
ЧЛАНЦИ

ЛЕОН КОЈЕН: ЋУТАЊЕ И ОДГОВОРНОСТ

22.мар.2020 | 11:21 pm |

  (Реч на промоцији књиге Срђана Цветковића и Немање Девића ОЗНА. Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи, одржане на Правном факултету 9. марта 2020.)

ЋУТАЊЕ И ОДГОВОРНОСТ

У последњих тридесет година у овој земљи су били на власти различити режими, различити лидери, многе странке и коалиције, бар на речима и различите идеологије. Али разлике међу њима, какве год да су биле, нису измениле једну ствар. Зид равнодушности и ћутања подигнут да се затре успомена на десетине хиљада недужних жртава побијених у Србији после ослобођења, крајем 1944. и почетком 1945. године, остао је какав је био током читаве комунистичке владавине. Нико од оних који су владали Србијом после пада Берлинског зида није нашао за сходно да јавно каже пуну истину о злочину почињеном против сопственог народа, да обележи стратишта где су вршене ликвидације и обавеже се да жртве комунистичког терора више никада неће бити препуштене забораву. Постоји скупштинска декларација о Сребреници, али нема таквог документа о Лисичјем Потоку и другим стратиштима расутим по Србији где су комунисти без суда убијали све оне за које су мислили да би им могли угрозити тек освојену власт.

Понављам оно што сам рекао на помену жртвама у Лисичјем Потоку пре годину и по дана, јер нам ускоро предстоје парламентарни избори из којих ће проистећи нов сазив Народне скупштине. Хоће ли се и тај сазив, као сви досадашњи од 1990. до данас, у односу на крваву историју наше земље понашати као да је Србија Швајцарска и као да је најбоље дефинитивно избрисати комунистичке злочине из историјског памћења српског народа? Ако би се то догодило, то не би био само наставак једне погрешне политике, од које је наша земља имала штете и на унутрашњем и на међународном плану. Србија би тиме себе искључила из моралне заједнице цивилизованих европских народа, који су одавно на достојан начин одали пошту жртвама комунистичког ништа мање него жртвама фашистичког терора.

Док ово говорим, замишљам вероватну реакцију многих политичара, и оних од јуче и оних од данас, и оних на власти и оних у опозицији, који слушајући овакве тврдње мисле у себи, „Што нас опет замајавате причама о прошлости кад та прошлост данас више ништа не значи?” Они који овако мисле не разумеју шта је самопоштовање, не схватају колико оно одређује и како један народ гледа на себе и како на њега гледају други. Зашто очекујемо да светски моћници данас не буду равнодушни према страдањима Срба на Косову и Метохији, према прогону СПЦ у Црној Гори, према обнови антисрпске усташке идеологије у Хрватској? Зар не схватамо да творци такве политике према Србији добро знају да усред Београду стоји цинично названа, о државном трошку још одржавана „Кућа цвећа”, док жртве њеног станара ликвидиране на пушкомет-два одатле труну у необележеним масовним гробницама? Зар нам није јасно да је наша равнодушност предуслов равнодушности других према нама? Зар не разумемо да се управо зато од Срба без увијања јавно тражи да „промене свест” и да се управо зато рачуна с тим да ће Србија на крају ћутке прећи преко свих прогона и понижења? Зашто и не би ако до данас није смогла снаге да званично ода пошту, декларацијом Народне скупштине, недужним жртвама комунистичког терора – а то је поступак који се не тиче никог другог до Србије и њених грађана?

Ипак, најдубљи разлог залагања да српско друштво учини оно што су одавно учинила цивилизована европска друштва не тиче се других него нас самих. Ако се то не учини, српско друштво ће, и интелектуално и морално, у низу важних питања остати на опасној странпутици. Интелектуално, јер ће се показати да су његове институције неспособне да се суоче са истином. Као што није питање слободне процене да ли се Земља окреће око Сунца или обрнуто, тако није питање слободне процене како је крајем 1944. и почетком 1945. године успостављен комунистички режим у Србији: онако како се то заиста догодило, терором који је однео на десетине хиљада недужних жртава и потпуно обезглавио српску политичку, економску и културну елиту или онако како се то лажно представља све до данас – одушевљеним, спонтано датим пристанком велике већине становништва. Истина о томе може се данас јавно рећи, може се обелоданити у научном чланку или књизи: али ћете је узалуд тражити у нашим уџбеницима историје, за које као да Берлински зид није пао 1989. или као да нас „вољени друг Тито” није напустио 1980. године.

Моралне последице окретања главе од истине о комунистичком терору биле би још теже. Друштво које ни после 75 година није у стању да се суочи са упорно прикриваним злочинима великих размера и призна да су злочини тешко да ће моћи ишта да жртвује ако је то цена да се одговори моралним захтевима. Због тога је, и кад смо свесни свих других дилема данашње Србије, питање односа према жртвама комунистичке репресије неодложно и много важније него што у први мах изгледа. Поступајући исправно, званичне институције би показале да су способне да се издигну изнад дневне политике и исправе неправду која деценијама оптерећује сваког морално осетљивог човека у Србији. То би био знак да ни у предстојећим искушењима пред којима ће се наћи српско друштво све није унапред изгубљено, као што би наставак досадашњег ћутања о жртвама комунистичког терора указивао да ни у горућим питањима која сам поменуо на почетку од званичних институција не треба много очекивати.

Но, независно од тога шта ће се ту догодити, нама који верујемо да је прихватање историјске истине предуслов моралног оздрављења једног друштва остаје да се за ту истину залажемо, уверени да одатле може проистећи само добро. Зато би подизање споменика жртвама комунистичког терора у Лисичјем Потоку – на месту где је вероватно било највеће стратиште после уласка нових властодржаца у Београд 20. октобра 1944. – био пројект од великог моралног и историјског значаја. Такав споменик неопходан је српском друштву да би признало истину и показало да у својој престоници може да има не само споменике писаца, глумаца, државника, заслужних људи уопште, него и нешто много важније: споменик као видљиви симбол сећања на све жртве, наше суграђане који су у огромној већини били криви само зато што нису имали право на живот по мерилима једне нељудске идеологије. Тај споменик би био доказ да се српско друштво бар првим кораком враћа великим традицијама слободе и правде, херојства и праштања, за које је толико жртвовано у српској историји – оним традицијама које су комунисти активно сузбијали и прогањали, а њихови наследници у последњих тридесет година врло мало учинили да их врате у свест и начин размишљања генерација које долазе.