×
×
ЧЛАНЦИ

ЛЕОН КОЈЕН: ЧЕМУ ДАНАС СЛУЖИ ПРЕЋУТКИВАЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ЗЛОЧИНА?

18.нов.2018 | 9:11 pm |

У последњих четврт века у овој земљи су били на власти различити режими, различити лидери, многе странке и коалиције, бар на речима и различите идеологије. Али разлике међу њима, какве год да су биле, нису измениле једну ствар. Зид равнодушности и ћутања подигнут да се затре успомена на десетине хиљада недужних жртава побијених у Србији после ослобођења, крајем 1944. и почетком 1945. године, остао је какав је био током читаве комунистичке владавине. Нико од оних који су владали Србијом после пада Берлинског зида није нашао за сходно да јавно каже пуну истину о злочину почињеном против сопственог народа, да обележи стратишта какво је ово где сада стојимо и обавеже се да жртве комунистичког терора више никада неће бити препуштене забораву. Постоји скупштинска декларација о Сребреници, али нема таквог документа о Лисичјем Потоку и другим стратиштима расутим по Србији где су комунисти без суда убијали све оне за које су мислили да би им могли угрозити тек освојену власт.

Откуда то ћутање, откуда уверење да се стално може окретати глава од злочина оваквих размера? Откуда равнодушност према жртвама и болећивост према њиховим џелатима? Други европски народи који су имали несрећу да их пораз нацизма 1945. директно уведе у стаљинистичку диктатуру изнели су на видело крваво наслеђе комунизма чим су, после пада Берлинског зида, добили прилику да то учине. Само у Србији то се није догодило: овде се живи у скупој заблуди да се будућност једног народа може градити на историјским обманама, на остацима једне идеологије коју више нико не сме отворено да заступа али која се тим жилавије брани прећуткивањем истине.

Ни данас немамо исцрпне податке о броју жртава комунистичког терора 1944. и 1945. године, а вероватно их никада нећемо ни имати, јер су комунисти за многа места у Србији (пре свега за сам Београд) потпуно или делимично уништили спискове ликвидираних лица и тако сакрили од потомства бар део својих злочина. Али, мада све „Књиге стрељаних” нису сачуване, именом и презименом се зна за 60.000 убијених људи, мушкараца и жена, младих и старих, понегде и деце (уз чија је имена лаконски уписивано „Д. М.”, што је очигледно сматрано довољним образложењем). Злочин тих размера морао је бити пажљиво испланиран, а спровођен је у дело с посебном бригом да његови извршиоци буду индоктринирани тако да изгубе и последњи траг моралног осећања. „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоје на расположењу”, каже се у извештају једног Окружног партијског комитета посланом у Београд новембра 1944. године. „[Комунистичка] одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.” Овде је, заиста, све речено. Воља за моћ лишена свих људских и моралних обзира код налогодаваца, слепа послушност фанатика код извршилаца – каква је разлика између ових убица „на левици” и Хитлерових или Павелићевих убица „на десници”?

Чему данас служи прећуткивање овог језивог злочина, његових размера и карактера, циљева његових твораца и побуда његових извршилаца? Друштво и народ који су немоћни да се суоче са прошлошћу немају на чему да граде будућност, јер свесно или несвесно остају заробљеници лажних митова, с којима је цивилизовани свет одавно раскрстио. Док у том свету нико више не  сумња да је леви тоталитаризам исто тако погубан и злочиначки као десни, у Србији се на сваки отворен помен комунистичког терора покреће тобоже „антифашистичка” пропагандна машинерија која треба да нас увери да су десетине хиљада невиних жртава биле само случајни „ексцеси”, а стратези и организатори терора у основи племенити визионари који су сањали о бољем друштву. Нимало случајно, за ту пропагандну машинерију често раде исти они људи који нас усрдно уверавају да Срби што пре треба да „промене свест” ако желе да имају било какву историјску перспективу – нимало случајно, јер је у оба случаја посреди иста врста идеолошке лажи, само што се она једном тиче прошлости а други пут будућности.

Ако нам заиста лежи на срцу будућност Србије, добробит и достојанство свих који у њој живе, наша је обавеза да учинимо све што можемо да недужне жртве комунистичког терора 1944. и 1945. године буду спасене од заборава – да се њиховим сенима поклонимо не само ми овде, него и српско друштво у целини, па и они који, на своју и нашу срамоту, о њиховом страдању данас не знају ништа. Тек тада може доћи до истинског праштања и помирења, који су предуслов суштинског оздрављења српског друштва и знак да ће оно умети да се врати најбољим традицијама српског народа.

(Реч на помену жртвама комунистичког режима 1944–1945. године, одржаном у Лисичјем Потоку 3. новембра 2018.)