У ИМЕ НАРОДА! - САВА БАНКОВИЋ: КЊИГА КОЈА СЕ ЧИТА У ЈЕДНОМ ДАХУ - У ПРЕДВОРЈУ ПАКЛА! НОВО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ....НАРУЧИВАЊЕ ИНБОКС:
,,..На зидовима у соби и ходнику је безброј познатих имена људи свих годишта и професија који су пошли у затвор и отишли на пут са којег се нико није вратио.
Једни су стављали датуме и записивали колико су провели у затвору ни криви ни дужни, други су записали ко је и када одведен у Ниш, одакле се ко ретко вратио. Трећи ко је и када изведен на стрељање, четврти, са неколико речи вапију за осветом, пети су записали како су тучени и мучени итд.
Сви ти записи говоре о крвавој трагедији српске нације када се није знало ко има право на голи живот али се знало ко има право да убија — само комунисти. Ти записи говоре о једном добу зверског мучења и убијања људи без икаквог утврђивања кривице и доношења пресуда на основу закона. Они дају лик новодошле слободе када се црвена аждаја није могла напојити крви српске деце, нити нахранити мртвим телима синова српске нације.
Бројимо колико је људи из Алексинца принесено на „жртву слободе" коју су комунисти донели са Брозом и број се пење до стотину; доцније сам дознао да је убијено око сто педесет особа у а Алексинац је у то време имао око седам хиљада становника.
До Божића вођен сам два пута на саслушање и то увек око пола ноћи. Поред Милана Марковића шефа ОЗНЕ у Нишу, истрагу води и неки Душко, мајор иследник у Нишу. За време саслушања обојица дремају, а кад их савлада сан, спусте главу на сто и спавају. Када мало одремају дижу главу па дремљиво гледају по соби крвавим очима, онда стављају револвер на сто па га дуго расклапају и склапају као да тиме хоће да утерају страх притворенику или да том забавом одагнају сан.
Брацко апотекар, родом из Алексинца, пронашао је помоћу стражара дрва негде у згради и стално је ложио фуруну у соби па се вашке размилеле, а људи се дали на чешање, просто кожу са себе да здеру.
На Божић неки стражар отвори врата и позва ме да изађем. Спремам се и мислим како изабраше баш Божић на дан мога стрељања. Они што беху будни гледаху ме избезумљено, али ми нико ништа не рече. Два стражара воде ме у канцеларију суда и само што седох на столицу, у собу уђе иследник Душко у енглеској униформи са чизмама на ногама. После неколико безначајних питања Душко каже:
— Вас ћемо или да убијемо или да пустимо, треће нема, само док прође овај празник...."
