У ИМЕ НАРОДА!- МИЛАН ТРЕШЊИЋ МАЈОР ОЗНЕ О ЛИКВИДАЦИЈАМА У ЛИСИЧИЈЕМ ПOТОKУ- Случај Милана Комадинића,
Председникa Српског новинарског удружења

,,...Господин Трешњић ми ово прича док се возимо ка Лисичјем потоку. Паркирали смо на узбрдици и посматрамо снегом покривену увалу зараслу у шибље. Ограда Белог двора је с леве стране, неких стотинак метара изнад, са десне се граде куће нових богаташа. Већина их је недовршена. Између шибља се пробијамо ка средини Лисичјег потока. По скорелом снегу оцртавају се само мекани кругови пасијих шапа. Долазимо до одсека где је некад био мајдан за вађење гранита. Сасвим у подножју је чесма... Сећам се једног човека крупног, врло виђеног интелектуалца, звао се Милан Комадина (ић), био је припадник Грађанске странке и дошли су неки људи из позадинских форума Београда, који су знали те бивше политичаре, саслушавали га, одвели у Маглајску и тамо је осуђен на стрељање. Сећам се да је командир стрељачког вода у Лисичјем потоку за тог човека рекао да је узвикивао: “Живела ослободилачка војска”. Ја тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај први талас ликвидација. Примера ради, онај ко је умео да процени ситуацију, да се склони и да сачека неко нормално време, а оно је убрзо дошло, већ крајем новембра 1944..."

U IME NARODA! - PRVI PUT U ISTORIJI: TRIBINA O POLITIČKIM OSUĐENICIMA I PROMOCIJA KNJIGE U PREDVORJU PAKLA SAVE BANKOVIĆA U ZATVORU SREMSKA MITROVICA
U bivšoj zavodskoj crkvi koja je posle rata srušena i pretvorena u Dom kulture za prevaspitavanje osudjenika sedamdeset godina posle održaće se istorijska tribina i predavanje o političkim osudjenicima za sadašnje osudjenike

МАЊЕ ПОЗНАТИ ЈУНАК ВЕЛИКОГ РАТА

Будимир Давидовић (1890-1980) из Горачића код Чачка истакао се по јунаштву још у Балканским ратовима. Као поднаредник, војевање је наставио и 1914. Са српском војском делио је све патње и боли, пролазећи кроз све фазе одбране земље и, потом, кроз повлачење преко Албаније 1915-1916. После кратког опоравка на Крфу, Будимир учествује у борбама на Солунском фронту. Почетком 1918. јавио се као добровољац у тзв. јуришну чету, са којом је узео учешћа у борбама на положајима Крвави Зуб-Обла Чука-Кравице-Западни Ветерник. Тада је, у борби прса у прса, био рањен са 17 убода бајонетом. У току борбе на њега је бачена ручна бомба због које му је ампутирана десна рука и у болници је извађено из његовог тела 74 парчета од бомбе. Због исказаног јунаштва у овом и другим бојевима, док се опорављао био је награђен највишим одличјем - Карађорђевом звездом. Касније ће добити и француску Легију части, а савезнички генерал Гијом наводно ће му рећи: "Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!"

Тежак инвалид, после рата наставио је да повучено живи у новој, југословенској држави. Бавио се тежачким пословима, разносио млеко, али је његова породица живела све теже. "Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце", сачуван је његов вапај генералу Недићу из 1942. После 1945, све старији, у земљи која га је по други пут одбацила, Будимир Давидовић је са својим подвигом утонуо у анонимност. Живео је у беди, све до 1980, када је и нестао, тихо и неприметно.

Многи чачански солунци и слободари прошли су 1945. још и горе. Више њих је затварано и ислеђивано због сумњи да су помагали Равногорски покрет. Радојица Страњачевић - Страњанац, Будимиров ратни друг и херој Великог рата, био је пак један од најстрадалнијих - после свих мука и рана из Великог рата, 1945. је од комуниста осуђен на робију. Оптужен за издају земље, пошто су му (ироније ли!) локални комунисти одузели ''српску националну част'', Радојица Страњанац умро је 1951, мучен и скрхан у тамници у Сремској Митровици.

Нека и овај мали прилог помогне да се сачува успомена на солунске јунаке чија слобода није умела да пева као што су сужњи певали о њој. Слава им!

U susret jubileju