×
×
ЧЛАНЦИ

Како се калила ОЗНА

27.мај.2018 | 10:11 am |

Представљамо вам занимљиву документацију извучену из архиви Војно-безбедносне агенције и Архиви Безбедносно-информативне агенције везану за настанк и деловање ОЗНЕ у Србији. За наше читаоце смо сачинили избор ове грађе, која је тек од скора доступна јавности.

 

Слободан Пенезић – Крцун, Јефто Шашић, Добрица Ћосић

“Први је документ повереника ОЗНЕ у 47. дивизији НОВЈ, која је формирана у Србији у лето 1944. Овај документ припада тзв. „војној ОЗНИ“, али се тиче и прописаног поступка против цивила. Други документ је део из обимног рукописа који је оставио  генерал Јефтимије-Јефто Шашић, први начелник III одељења ОЗНЕ за Југославију и каснији начелник Контраобавештајне службе (КОС) Југословенске армије, па начелник Управе безбедности ЈНА, помоћник Државног секретара за народну одбрану за политичко-правни сектор. Он је по одласку са тих функција оставио драгоцено сведочанство о историјату ОЗН-е из ране фазе, писано на основу личних белешки из времена када су догађаји настајали. У овом тексту коришћени су наводи из тог рукописа. Документа се налазе у Војном архиву у Београду, у фонду Војно-безбедносне агенције. ”

ОЗН-а за Србију формирана је у јуну 1944. на Вису. За првог начелника ОЗН-е за Србију постављен је Слободан Пенезић, звани „Крцун“. Пред почетак завршних борби у Србији, Тито је послао потпуковника Јефту Шашића код Слободана Пенезића, а Павла Пекића код Пеке Дапчевића који је и водио све операције НОВЈ. Пред полазак, одржан је заједнички састанак, у Барију, како би се координирао рад о оквиру ОЗН-е.”

ОПУНОМОЋЕНИК ОЗНЕ 47. ДИВИЗИЈЕ НОВЈ, ЋУПРИЈА

15. новембар 1944.

„Да би испунили задатке постављене од нашег народа и наше Партије, морамо својски прионути на рад и постати мајстори свога посла. Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције – издајника – њихово истребљење из самог корена и давање власти народу. Да би успели у овоме, морамо пре свега подићи и учврстити организацију – ОЗНУ. Организацију ОЗНЕ подићи ћемо и учврстити само ако у њу за поверенике узимамо оне који су то својим понашањем, оданошћу и радом заслужили. Треба имати на уму да повереници не смеју знати један за другог, као и да се исти на раду покажу што конструктивнији. […]

Приметио сам и достављено ми је да се стрељање не врши како треба, односно, да се не врше конспиративно. Да се убудуће не би грешило и да се не би стављале примедбе, саопштавам вам да се стрељање не сме извршити у војсци, односно, у вашој јединици. Уколико се укаже потреба да се мора извршити стрељање, доставићете ми податке са којима располажете, и тек пошто вам ја дам одобрење, стрељаћете. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност.

Другови, подвлачим и наглашавам да се сав наш рад и посао заснива на конспирацији, и само на конспирацији.

Другови, настојте да на терену на коме се задржите развијете такву обавештајну службу да вам ни једна ствар не измакне а да је ви не видите. Спроводите строгу контролу над тереном на коме се налазите, не дајте да ни један непријатељски подухват успе. Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је  да је стрељани упућен у логор“.

Агенти ОЗН-е приликом “чишћења” београдских станова

 

[…] У томе целом раду, други моменат који би желео споменути, а питање је те евиденције која је стварана већ тада и то је била опсежна картотека на бази низа извора о Београду, тако да нисмо у Београд одлазили празних шака. Одлазили смо са одређеном сликом о непријатељским елементима које се требало хапсити. Очигледно, још није било критерија. Метод рада није био довољно проверен, тако да смо неки пут успели набити у затворе и преко мере људи које нормално не би требали бити у затвору. Знам само једно, када су већ стављени и у подруме да сам добио задатак од Ранковића непосредно одем и да са пуним његовим овлашћењима преиспитам ко је све то у затвору и да пустим све оне за које сматрам да не треба да буду у затвору. Наиме, добрим делом и војска је преузимала неке иницијативе, па је и са те стране, посебно у неким подрумима било је набијена маса људи што нас је могло само компромитовати. Тако смо били у стању заоштрити будност, али неки пут у некој претераности и крутости и одступити и поправити такве своје пропусте. Трећи проблем који нам се наметао, а то је било питање критерија. Нама ситуација у том погледу није била довољно јасна како се оријентирати према четницима, значи кога третирати као злочинца, а кога мобилизирати, па прећи преко такве прошлости. Друго питање је било деликатно. […]

[…] Крушевачко војно подручје је имало срезове: Крушевачки, Жупски, Моравски, Трстенички, Копаонички и Ресавски. На челу наше службе се налазио Драгољуб Ђокић, питомац занатске школе у Обилићеву пре рата, а касније радио у Крушику. Са њим је заједно радио Хранислав Милошевић, члан Партије. Био затваран и прогањан. Трећи који је био на раду је Радош Лепенац, апсолвент права, који је од 1942. био организован. Стоји забелешка да је био везан преко неког Ћосића.[…]

[…] Задаци који су стајали пред нама, са малобројним центром, нису се могли усавршавати, па га је требало ојачавати. Тако је, између осталих, у центар нашао као стари Београђанин и Боро Нешковић, па Поповић Видак заједно са друго Момом Дугалићем.

(Видак Поповић, мајор ОЗНЕ. Композитор Војислав Воки Костић, који је хапшен 1946. о њему има следеће сеаћње: Најстаршнији, који је малтретирао људе, био је неки мајор Видак Поповић. Кад смо изашли из затвора, ја и многи моји другови, пошто смо их пратили, не да би смо правили досијеа о тим нашим бишим иследницима, видели смо по новинама – овај постао оно, онај постао оно. Тај Видак Поповић нам се свима урезао у главу, многи ће се сетити Видака Поповића, он је био страх и трепет, био је мајор ОЗНЕ. Он је у међувремену завршио два факултета и он је на нашем Правном факултету одбранио докторску дисертацију са темом. – Хуманост у југословенским затворима. Имали су тако неке своје цаке. Рецимо, казне нас 20 дана без соли. То ја уопште не могу да опишем шта значи. Ја сам својим очима гледао најстрашније пушаче који су давали по пет, шест својих цигарета за неколико грама соли. Рецимо, Видак Поповић како ко уђе тако он, а био је страшно крупан човек са огромним рукама, како уђете тако вас тако ошамари да морате да паднете на земљу“. (www.b92.net. 7. jun 2002). Мајор ОЗНЕ Милан Трешњић овако се сећа свог колеге: Било је претеривања, репресије, ‘енкаведеовских метода’ саслушања, изнуђивања признања. Рецимо, тако је радио Видак Поповић, Глумац и многи други. www.beranetown.net.)

СПИСАК ЗА СТРЕЉАЊЕ ПОТПИСНИКА “АПЕЛА СРПСКОМ НАРОДУ”

Митрополит Јосиф Цвијовић, композитор Петар Коњовић, лингвиста и филолог др. Александар Белић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[…] Ја се толико ограничавам диктирајући ово из забележака што нисам сигуран да ли је то заиста све списак оних који су потписали срамни апел 1941. године, против чега је Тито морао реагирати и назвати то актом грађанског рата који се намеће. Друго, да ли је све то што је Благоје Нешковић, а то су биле његове одлуке, одлучио, да ли је све то било и спроведено. Како било, диктирам онако како је то остало као историјски докуменат забележено.

Јосиф, који је био митрополит, убити.[1] Кумануди[2] – има нека забелешка која се односи на њега, али ја не могу да дешифрујем о чему се ради. Александар Цинар Марковић[3]. Уз њега стоји плус. То значи да би требао да буде ликвидиран. Затим, Петар В. Костић. Код њега је стављен упитник, да ли како поступити, треба испитивати. Затим, Велимир Јанковић[4]. За њега није ништа забележено. Вероватно нам није Благоје Нешковић знао о томе човеку одговорити како да заузмемо став, није му случај био познат. Уз име Душан Летица стављен је плус, што значи да се ликвидира. Уз име Јојића[5] стављен је да је тражи везу, али и поред тога да га се треба извести под суд. Уз Ђуру Јанковића[6] стављен је плус. Ђорђевић се повукао са окупатором у Словенију и није га било у Београду. За Пантића стављен је плус. За Ђуру Котура[7] стављен је плус, а за Милоша Стојмировића није ништа стављено. Уз неког Јовановића је стављен плус. Др Александар Белић[8] и за њега је стављен плус, али је иза тога стављен упитник и забележено да се потраже за њега још једном подаци. За Петра Мицића важи као и за др. Белића.

Затим име Русомир се помиње и за њега важи као и за претходну двојицу. Уз име Петар Коњевић[9] стављено је Љотићевац и упитник, тј. да ли је све то тачно, требало је преиспитати. Затим Мирослав Стојадиновић без икакве ознаке. За Николу Беловића је стављено плус. Јован Мијушковић плус.[10] Милан Стојановић[11] и Душан Глишић[12], забелешка из које се не може прочитати о чему се ради. Вероватно да смо морали конкретније видети та два случаја. Исто уз име Ивана Милићевића, Бошка Богдановића, др. Милана Хорватски[13], инг. М. Васиљевића[14], Стеве Иванића[15], инг. С. Јосиповића, Буда Цвиновића[16] или слично, иза свију стоји плус. Јован Гоновић, суд. Бранко Милетић[17], стављен под упитник. Велимир Јанковић плус, Перић плус, Порежбик, плус, Ковачевић плус, Петровић плус, Ђорђе Пешић плус. Галијан Фрања без ознаке. Савичић, треба видети породицу – стављен је упитник. Милош плус, Вујић плус, Парнос суд[18], Виљковић иследити, Тривунац плус[19], Медић плус, Милош Дивљак плус, Цвијић плус, Влајинац иследити[20], Поповић плус, Душан Поповић иследити[21], др. Лазо Костић, министар плус,[22] Даринка Стојановић, плус, Томић С. Душан, без ознаке, Керечки плус[23] и Мића Димитријевић[24] плус. […]

[1] Јосиф Цвијовић (1878-1957). Био је епископ битољски (1920-1931) и митрополит скопски (1932-1957) Српске православне цркве.

[2] Коста Кумануди (1878-1961). Српски полиитчар, истакнути члан Демократске странке, бивши министар финансија у влади Љ. Давидовића, градоначелник Београда. Први пут ухапшен 1944. Суђено му 1946. на судском процесу генералу Михаиловићу. Осуђен на 18 месеци затвора.

[3] Александар Цинцар Марковић (1889-1952), српски и југословенски дипломата. Министар иностраних послова Краљевине Југославије уочи Другог светског рата. Он је ухапшен азједно са супругом и осуђен на временску казну.

[4] Треба: Велизар Јанковић. Српски политичар, члан Народне радикалне странке, министар у владама Николе Пашића. Ухапшен и осуђен током 1949. због организовања ауто трка око Калемегдана 1. септембра 1939. Робијао у Сремској Митровици.

[5] Ристо Јојић, биши комесар за просвету у Комесаријату Милана Аћимовића (до јула 1941). Члан Демократске странке. Стрељан новембра 1944.

[6] Ђура Јанковић (1894-1944). Шумарски иншењер, бивши министар привреде у влади Милана Стојадиновића. Стрељан новембра 1944.

[7] Ђура Котур, бивши сенатор, помоћник министар социјалне политике у Недићевој влади, стрељан новембра 1944.

[8] Александар Белић (1876-1960). Истакнути лингвиста и филолог, предратни ректор Београдског универзитета, потписник Апела за борбу против комунизма из августа 1941. Када је подржао комунистичку власт, постављен је за председника САНУ.

[9] Треба: Петар Коњовић (1883-1970). Истакнути српски композитор класичне музике.

[10] Јован Мијушковић, министар социјалне политике и народног здравља у Недићевој влади. Стрељан новембра 1944.

[11] Милан Стојановић (1889-). Позоришни редитељ. По пресуди Суда части уклоњен из народног позоришта у београду.

[12] Душан Глишић, технички директор „Новог времена“, пашеног Милана Стоајдиновића. Стрељан новембра 1944.

[13] Милан Хорватски, помоћник министра финансија у Недићевој влади. Стрељан новембра 1944.

[14] Милисав Васиљевић, доцент Техничког факултета. Отишао из Београда пре доласка партизана. Удаљен из наставе 1945.

[15] Стеван Иванић, професор Медицинског факултета. Удаљен из наставе 1945.

[16] Буда Цвијановић. Помоћник министра пољопривреде у Недићевој влади. Стрељан новембра 1944.

[17] Бранко Милетић, ванредни професор Филозофског факултета. Удаљен из наставе 1945.

[18] Илија Паранос, шеф ДИРИС-а (дирекције за исхрану). Осуђен на пет година робије.

[19] Милош Тривинац. Редовни професор на Катедри за германистику Филозофског факултета у Београду. Министар просвете у Недићевој влади. Стрељан новембар 1944.

[20] Гојко Влајинац, доцент Техничког факултета. Отишао из Београда пре доласка партизана. Удаљен из наставе 1945.

[21] Душан Поповић, професор Филозофског факултета. 15. марта 1945. проглашен за ратног злочинца због учествоавња у изради Српског цивилног плана. Осуђен на губитак српске националне части.

[22] Лазар Костић (1897-1979). Историчар, публициста, професор Београдског универзитета. Из Београда је избегао пре доласка партизана. Тзв. Суд части Економско-комерцијалне високе школе оптужио га је 26. марта 1945. због дела „културне, административне, привредне и полиитчке сарадње“ са окупационим снагама и њиховим „домаћим помагачима“.

[23] Симеон Керечки, асистент Техничког факултета. Напустио Београд пре доласка партизана.

[24] Новинар из Београда, робијао у Сремској Митровици.

 

Јефто Шашић: Стање III одсека ОЗНЕ 12. новембра 1944.

[…] За друга поручника Жарка Броза је напоменуо друг пуковник Света Стефановић да неће даље радити у ОЗНИ, да ће отићи на неку другу дужност. Према томе са њим више нисам требао да рачунам. Код мене је био на раду од отока Виса па све до тада. И он је био прешао у Србију, али се налазио на раду код друга Коче Поповића и Главном штабу Србије.

Међутим, тамо није могао ништа, јер су тамо радиле жене – помоћно особље, које су га нападале и нису му дале мира обзиром да је Титов син. […]

 

(Први који су аналитички обрадили ова два документа су др Коста Николић и др Бојан Димитријевић из Института за савремену историју. Приликом прављења овог избора послужили смо се њиховим уводом и напоменама)