×
×
ЧЛАНЦИ

КАКО ЈЕ ТИТО ПОЦЕПАО ДЕМОКРАТСКУ СТРАНКУ?

02.окт.2020 | 5:23 pm |

др Срђан Цветковић

Борислав Пекић као затвореник у казнено-поправном дому у Нишу 1953.

Борислав Пекић, лидер омладине ДС (СДОЈ) која није пристала на компромисе са комунистичким режимом осуђен на 15 година робије

Једна од техника којом се комунистичка партија служила, а која је виђена и у другим земљама комунистичког блока у процесу успостављања  доминације комунситичке партије, јесте изазивање раскола у опозиционим партијама уз припајање прокомунистичких фракција фронту уз полтичку  ликвидацију матичних странака. Најпре су расцепи изазивани у партијама ван фронта, а у наставку процеса затирања парламентаризма – и у партијама у такозваном Народном фронту. Легитимност политичких странака ван фронта најчешће је оспоравана на тај начин што су крила или појединци у фронту (иначе често маргиналне личности) представљали себе као аутентичне представнике страначке политике а остале ван фронта оглашавали као дисиденте и расколнике, у чему су имали пуну подршку режима.

Притом су, без знања јавности, примани у чланство комунистичке партије, да би као награду за обављене задатке у властитој некомунистичкој странци добијали високе државне положаје. Непотписани коментатор у Политици каже: „Борбени и слободољубиви чланови Демократске странке налазе се у фронту, радикали Мише Трифуновића одустали су од учешћа на изборима јер су свесни да је од Радикалне странке остало само име, и ова група дала је леп број честитих људи Народном фронту. У јавности је убачено име Михаила Гавриловића као вође земљорадника, међутим Земљорадничка странка налази се у фронту и она је за то добила одобрење својих присталица“.[1]  

Највећи отпор је пружила и била својеврстан трн у оку режима  тадашња  Демократдка стрнака састаљена у великој мери од интелектуалца и људи за које се углавном није могло рећи били колаборационисти у рату  или пак чланови предратних влада које су прогониле опозицију.  Странка је поцепана а крилу које је било прокомунситичко понуђена су места у власти.

Драгић Јоксимовић, доктор права, адвокат и један од лидера Демократске странке

Драгић Јоксимовић, доктор
права, адвокат и један од лидера
Демократске странке, ухапшен  и осуђен 1949. умро на робији у Сремској Митровици 1951.

Представници Демократске странке у фронту блиски комунистима, после одлуке Грола о изласку из владе и апстиненцији опозиционих странака (20. септембра 1945), одржали су састанак на коме су осудили бојкот, Гролове ставове, изабрали Акциони одбор од десет чланова (28. септембра 1945). Одлучили су да кандидују своје представнике на изборима за Конституанту на листи Народног фронта упутивши Проглас члановима Демократске странке. Извршни акциони одбор, између осталог, у прогласу каже: „Гласајући за посланичке кандидате на чијем је челу носилац листе Маршал Тито, ви демократи, одужујете се свим жртвама, браћи, мајкама и сестрама и својим синовима који погинуше за слободу домовине.“[2]

Дат је критички осврт на деловање дела руководства странке од последњег конгреса (15. марта 1939). Учесници конференције смерали су, заправо, да обнове паралелну организацију Демократској странци, чији је рад већ био одобрен од стране надлежних власти и позивали се да се још Љубу Давидовића залагао за Народни фронт. Од опозиционих странака ДС је имала највећи утицај (спутаван и ограничен у великој мери) који се изражавао кроз деловање посланика у ПНС-у као и у тиражу партијског гласила Демократија. Отуда није ништа необично што је режимска штампа, нарочито Борба, давала велики простор конференцијама и изјавама демократа у фронту на којима је нападана легална Демократска странка. Главне перјанице демократа у фронту били су Милош Царевић и свештеник Влада Зечевић, тадашњи министар унутрашњих послова владе ДФЈ. У изјавама у штампи Царевић је тврдио да Грол није могао да поднесе пријаву у име Демократске странке којом се тражи одобрење рада, јер од 1939. није одржан ниједан конгрес. Насупрот њима лидери Деморкатске странке ван фронта доживели су тешку судбину. др Драгић Јоксимовић је  прозван од самог Јосипа Броза Тита да превише професионално брани на процесу Драгољубиу Михаиловићу,  остао еј без посла 1947., ухапшен 1949. осуђен и умро еј на робији 1951. године. Коста Комануди бивши функционер ДС доживео је да буде чак два пута осуђен. Други пут већ у 75 години живота на 10 година. Млади активисти Демократске странке, попут Борислава Пекића, су такође платили велику цену. пекићева омналдинска опозициона група СДОЈ   је укупно добила преко 130 година затвора!.   Ухапшени су и осуђени многи чланови Главног одбора, председници општина, члнови странке.. Треба додадати да су многи фунционери и чланови  и стрељани још 1944., у чисткама ОЗН-е заједно са десетинама хиљада других грађана којима није доказана кривица нити им је суђено.

Затворски лични лист Косте
Куманудија ,бившег министра и  функционера ДС, 10 година робије. КПД Сремска Митровица

Сличан процес се десио и у Земљорадничкој странци, с том разликом што се њен лидер Михаило Гавриловић није вратио из емиграције и обновио политички рад. Потпредседник странке Марко Вујачић овако је говорио о бившем лидеру: „Личност Михаила. Гавриловића је таква да га је његова политичка прошлост и васпитање удаљило од сељака и створило недостатак смисла за рад са сељачким масама. Он је увек важио за страног човека у странци да не кажем убаченог у странку.“ Групу радикала у Народном фронту, који се нису могли похвалити утицајем, предводио је Михаило Ђуровић који се обратио у име радикала на 1. конгресу Народног фронта. Било је покушаја да се манипулише и ауторитетом остарелог лидера радикала Аце Станојевића с којим је маршал Тито уприличио сусрет крајем јула 1945, управо пред почетак конгреса. Заменик председника радикала Милош Трифуновић вратио се у земљу, али је одбио било какву сарадњу са Народним фронтом и Титом али је против њега  покренут процес за издају током 1946. Међутим, утицај радикала и њихова активност, за које је везиван „ненародни“ режим пре рата, били су сасвим слаби. Други угледни лидер ове партије, Лазар Марковић, ухапшен је и заједно са Костом Куманудијем осуђен у процесу генералу и министру војном ЈвуО Драгољубу Дражи Михаиловићу(10.јуна -17. јула 1946. ) на шест година затвора.

Самостална демократска сранка је била поцепана на крило ген. сек. Саве Косановића (министар информисања), Срђана Будисављевића (намесника) и потпредседника СДС Хинка Кризмана којима је дат пун легитимитет да представљају странку и који су искрено сарађивали у фронту, док су се томе успротивили Вјећеслав Вилдер, који је остао у иностранству.

Ђорђе Којовић, функционер Демократске странке, осуђен 1945, у време избора

Ђорђе Којовић, члан Главног одбора функционер
Демократске странке, осуђен
1945, у време избора на 10 година затвора, КПД Сремска Митровица

Пошто су непријатељски делови странака, односно странке ван Народног фронта постепено ликвидирани, делови странака у фронту су се потом утопили у фронт уз коришћење сличне технике разбијања и на тај начин брже или спорије dе fаctо престајали да постоје. Приступање фронту различитих странака или њихових фракција, осим идеолошких сличности у залагању за федерацију, републику, демократизацију, антифашизам и социјалне реформе, имало је и лукративне личне и страначке разлоге. Друго власт је преко тајне полиције прибегла застрашиувањима и корупцији којима је тешко било одолети. Мале странке са незнатним бројем или без посланика у предратним скупштинама нашле су се први пут у позицији да врше власт располажући министарским и посланичким функцијама.

Поједине личности из крупних грађанских странака, понесене личном амбицијом и жеђу за влашћу, нису биле отпорне на благодети које доноси учешће у власти или пак на могућност да постану утицајни страначки лидери. Неки су од њих без сумње били застрашени или заврбовани од службе државне безбедности која је будно бдила над друштвеним животом.

На тај начин до 1948. де факто је угушен сваки облик парламентаризма и вишестрначког живота у Србији и Југославији. Далко брже него ли у иједној другој земљи комунистичког блока.

[1] Политика, 22. септембар 1945.

[2] Исто, 7. октобар 1945.