×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН(23): ВЕЛИКО ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953.

13.јан.2020 | 8:41 pm |

Др Срђан Цветковић

23. ПОБУНА У ДОЛОВУ – НАЈВЕЋИ СЕЉАЧКУ БУНТ У СРБИЈИ !

 

У овом јужно­ба­нат­ском­ селу­ крај Пан­чева­, 27. фебру­а­ра­ 1947. дошло­ је до прве веће по­буне­ сељака ко­ја је званично оцење­на­ као „поку­шај­ контра­ре­­ волу­ци­је­ и заве­ре­ против­ држа­ве­“. Она је у ствари била усмерена само против­ сео­ских­ власти­ и ло­калних­ партиј­ских­ акти­ви­ста­ који­ су непринципијелно и уз бруталну примену силе врши­ли­ рекви­зи­ци­ју­ жита­, куку­ру­за­ и другог. Будући да је то била прва већа манифестација незадовољства, државни и безбедносни органи (УДБ-а и КНОЈ) поклонили су јој посебну пажњу.

Жетва у Долову после Другог светског рата

Жетва у Долову после Другог
светског рата

Основ за побуну било је огромно народно незадовољство мерама принудног откупа, а пре свега начином његовог спровођења. Откупом и колективи-зацијом су била погођена и незадовољна чак и лица блиска народноослободи-лачком фронту и партији, а многи од њих агитовали су и гласали за фронтовску листу 1945. године. Са­весни­ акти­ви­сти­ су међутим из каријеристичких побуда ригидно утеривали откупне обавезе а сакри­ве­не­ вишко­ве­ лако­ прона­ла­зи­ли­, јер су и сами­ у скрива­њу­ били­ ве­ћи мајсто­ри­ од кула­ка­.34 Чести су били­ при­ мери­ силе­џиј­ства­, тортуре, ноћних­ посе­та­, па чак и на­срта­ја­ на жене­ откуп­­ них обве­зни­ка­. Неза­до­вољ­ство­ у се­лу су дели­мич­но­ под­стица­ли­ и не тако ма-лобројни идео­лош­ки­ против­ни­ци­, јата­ци­ и симпа­ти­зе­ри­ Југословенске војске отаџбини (ЈВуО) која је током рата на терену јужног Баната имала прилично разгранату мрежу симпатизера и чланова равногорских одбора. Само на тере-ну Панчевачког и Ковинског среза било је, према извештајима тајне полиције, неколико стотина симпатизера и јатака и око стотину људи који су у рату били под оружјем махом у одреду Првог јужнобанатског корпуса Војислава Вуко-вића („Војводе Вука“) у Делиблатској пешчари. Релативна популарност овог покрета у јужном Банату последица је активније пропаганде и убиства једног немачког подофицира и заробљавања два војника током рата у Дубовцу, што је према оцени ОЗН-е привукло масе у покрет. Око 80% људи, према оценама тај- не полиције, симпатисало је током рата равногорски покрет. Они су се, према наводима из истог елабората, после увукли у редове месних народних одбора и опструирали мере откупа и колективизације.35

Зграда школе и месне заједнице у Долову, данас

Зграда школе и месне заједнице
у Долову, данас

Револт је кулми­­ни­рао када­ је нефор­­мал­на група­ сеља­­ка форми­­ра­ла „не-зависну коми­­си­ју“ и поче­­ла прона­­ла­зи­ти сакри­­ве­но жито­ код члано­­ва парти­­је, па и код секре­­та­ра МНО Ра­досла­­ва Раки­­џи­ћа (они су упорно тврди­­ли да им је жито подмет­­ну­то!). У знак протеста по хладно­­ћи и сне­гу, 27. фебру­­а­ра 1947, окупи­­ло се испред­ Месног­ одбо­­ра више стотина протестаната. Као глав­не ко­ лово­­ђе проте­­ста намет­­ну­ли су се локал­ни­ кула­­ци Петар­ Би­шић, Петар Стајић, Ненад­ Јерко­­вач­ки и Душан­ Остојин­. Јерковaчки и Стајић су још од раније били познати „органима гоњења“ па се већ 1945. у извештајима локалних припаднике ОЗН-е карактеришу као као „непоуздани елементи“, „сеоске тукаџије“ велики противници власти. Препоручује се њихово хапшење и осуда, иако је Јарковачки од краја 1944. био у партизанској војсци и учествовао у завршним борбама НОВЈ.36 У помет­њи­ која је уследила прекинут је у излагању, нападнут разо­ру­жан­ Јова­ Бебић­ Кнез, срески руководилац УДБ-е за Панче­во­. Маса је провалила у ходник месне заједнице, а секре­тар­ парти­је­ и повереник ОЗН-е Доло­ву­ Радо­слав­ Раки­џић­ је употре­био­ пиш­тољ и убио на ходнику дво­јицу­ сеља­ка­, Аруна­ Остоји­на­ и Саву­ Вла­јића­ (непо­сред­не­ комши­је­ из улице­). Маса­ се потом брзо­ разбе­жа­ла­. Миле­ Мила­то­вић­, помоћ­ник­ начел­ни­ка­ српске­ тајне­ поли­ци­је­, лично­ је Слободану Крсти­ћу­ Учи на­редио­ да оде и среди­ ситу­а­ци­ју­. За не­ки сат стигле­ су једи­ни­це­ КНОЈ-а и бло­кира­ле­ цело­ село­. Уведе­не­ су страже­ и па­троле­, а већи­ број Доло­ва­ца­ је ухапшен­,

Исплата у боновима, откупна станица Богатић у Мачви, МИЈ

Исплата у боновима, откупна станица Богатић у Мачви, МИЈ

дванаест Доло­ва­ца­ је насе­ло­ на замку­ агента­-прово­ка­то­ра­ који­ је навод­­ но тајно­ упи­сивао­ неза­до­вољ­не­ људе­, спремне­ на по­буну­, у од­ред одмет­нутог­ припадника ЈВуО Васе­ По­пова­ (зидара из Дубовца), који је покушавао наводно да омасови равногорску организацију у овом крају. Са­станци­ су одржа­ва­ни­ у кући­ Гигу­ља­ Јова­но­ва­ Гиге­ из Долова. Само­ два дана­ касни­је­, 15. марта­ 1947, похва­та­ни­ су сви заве­ре­ни­ци­. Васа­ По­пов и Жива­ Воји­нов­ (ухваће­ни­ код Брзе­ Врбе­ у тренут­ку­ кад су наме­ра­ва­ли­ да пређу­ Дунав­) и јатак­ Богдан Вуко­са­вљев­ осуђе­ни­ су на смрт пред Окружним­ судом­ у Панче­ву­ 24. марта­ 1947. и стреља­­ ни. Само­ један­ од ових несрећ­них­ „заве­ре­ни­ка­“ Шазивар Асиповић (за кога се каже да је најпре био уз НОВЈ, а затим председник равногорског одбора у До-лову), успео­ је да умакне­ према­ Македонији где је касније ликвидиран. Остали­ су доби­­ли казне­ од 5 до 15 годи­­на које­ су одле­­жа ­ли у КПД Забела или Сремска Митро­­ви­ца (осим Силвија Болдо­­ви­не који­ је пао са скеле­ и поги­­нуо раде­­ћи као роби­­јаш-слободњак на изград­­њи зграде­ мили­­ци­је у улици­ 29. новем­­бра у Бе­ огра­­ду).37 На 10 година затвора осуђени су Петар Би­шић и Ненад Јерко­­вач­ки, Душан Остојин­ на 8, а још че­твори­­ца учесни­­ка на казне­ изме­­ђу 5–7 годи­­на ро­ бије­. Имови­­на осуђе­­них је делом конфи­­ско­ва­на. Осим ових жрта­­ва и десе­­ти­не других осуђе­­них, у јесен­ 1947. још један­ „кулак­“ је из­губио­ жи­вот. Драго­­мир Вуј­­чић, пошто­ је затва­­ран и бати­­нан ви­ше пута­ од локал­них­ партиј­­ских акти­­ виста­ а најви­­ше од поме­­ну­тог Радослава Раки­­џи­ћа, у јесен­ 1947. после­ ноћног­ приво­­ђе­ња нађен­ је мртав­ у буна­­ру. По званич­­ној верзи­­ји, скочио­ је у бунар­ у шта њего­­ви најбли­­жи никад­ нису­ пове­­ро­ва­ли.38

Чедомир Јеринкић, земљорадник из Кикинде убијњн у  КПД Ниш 1947.

На проце­­су вођа­­ма побу­­не због отку­­па у Доло­­ву дока­­зи­ва­на је веза­ са „четнич­­ком групом­“ Васе Попова и удружи­­ва­ње ради­ непри­­ја­тељ­ске делат­­ ности­ против­ држа­­ве и друштве­­ног уређе­­ња и припре­­ма за оружа­­ну побу­­ну, иако опту­­же­ни са њим нису­ имали­ ника­­кве везе­ нити­ су позна­­ва­ли одмет­­ну­тог. Занимљиво је да у извештајима ОЗН-е о антикомунистичким организацијама на терену јужног Баната обавезно стоји уз свако лице и класна квалификација „кулак“, „средњак“, што доста говори о револуционарним мотивима прогона.39 Пада­ у очи времен­­ска поду­­дар­ност по­буне­ због незадовољства мерама принуд-ног отку­­па и оправда­­ног револ­­та сеља­­ка са откри­­ва­њем беза­­зле­не заве­­ре коју­ је режи­­ра ­ла служба­ држав­­не безбед­но­­сти. Два су основ­на закључ­­ка: прво­, у селу­ је било­ много­ неза­­до­вољ­ни­ка поли­­ти­ком власти­ (наро­­чи­то после­ убиста­­ва дво­ јице­ због отку­­па), и друго­, УДБ-а је вешто­ иско­­ри­сти­ла подгре­­ја­ну ситу­­а­ци­ју да једном­ пре све­га соци­­јал­ном бунту­ због брутал­­не поли­­ти­ке отку­­па дâ кон­траре­­ волу­­ци­о­нар­ну коно­­та­ци­ју у јавно­­сти, прово­­ци­ра­ју­ћи заве­­ру и пове­­зу­ју­ћи је са одмет­­ну­тим четни­­ком који­ није­ имао ника­­кав или врло слаб утицај­ у селу­. На тај начин­ се компро­­ми­то­вао соци­­јал­ни бунт због отку­­па, легити­­ми­са­ли употре­­ ба силе­ и ван­редно­ стање­ у ко­јем се село­ нашло­, као и убиства­ двоји­­це сеља­­ка. Њихов­ убица­ Радослав Ракиџић није­ кривично одго­­ва­рао већ је касније чак узнапредовао на партијској лествици. Срески­ и месни­ одбор­ као и шеф УДБ-е за Пан­чево­ доби­ли­ су само опоме­не­ због млаке­ реак­ци­је­, док је „ревносни“ Раки­џић­ касни­је­ пребачен у Ковачицу за секретара Среског комитета, па у Београд за финансијског секретара у општини Стари град, а затим је до­гурао­ до дирек­то­ра­ Југо­сло­вен­ског­ речног­ бродар­ства­.

*

Затво­­ри, роби­­јаш­ни­це и лого­­ри били­ су почет­­ком 50-их препу­­ни узорних­ пољопри­­вред­ни­ка док је њихо­­ва земља­ остаја­­ла запар­­ло­же­на или су је уз вели­­ ку муку­ обра­­ђи­ва­ле мајке­, жене­ и деца­ осуђе­­них што је додат­­но компли­­ко­ва­ло ионако­ тешку­ ситу­­а­ци­ју у пољо­­при­вре­ди. Закон­ о амне­­сти­ји кажње­­них због отку­­па донет­ је новем­­бра 1953, чиме­ је дефи­­ни­тив­но призна­­та прома­­ше­ност једне­ поли­­ти­ке. Најве­­ћи доказ­ овоме­ јесте вапај­ за помоћ­ у хра­ни упућен­ та­ да најљу­­ћем идео­­лош­ком и поли­­тич­ком непри­­ја­те­љу – влади­ САД. Помоћ­ је стигла­, нарав­­но не без услова­, па је партиј­­ски и држав­­ни врх ФНРЈ морао­ да кори­­гу­је сво­ју поли­­ти­ку у пољо­­при­вре­ди. Првих­ резул­­та­та је било­ посте­­пе­но већ 1951. и 1952: укида­­ње мера­ обаве­­зног отку­­па пољо­­при­вред­них произ­­во­да и отвара­­ње просто­­ра за слобод­­но дело­­ва­ње тржиш­­та. Економ­­ске, поли­­тич­ке и соци­­јал­не после­­ди­це поли­­ти­ке отку­­па као и чита­­вог кон­цепта­ разво­­ја аграра­ биле­ су дуго­­трај­не и тешко­ изле­­чи­ве. Сељак­ је осиро­­ма­шио и ве­ома­ споро­ се опора­­вљао од мате­­ри­јал­ног пусто­­ше­ња које­ му је на­нео откуп­. То је, између­ осталих­, један­ од раз­лога­ због ко­јих је по­љопри­­вред­на про­извод­­ња дожи­­ве­ла опора­­вак тек крајем­ 50-их година прошлог века.