×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН(18): ВЕЛИКО ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953.

06.јан.2020 | 12:26 pm |

др Срђан Цветковић

 

  1. ТИТО ЈЕ ОДАБРАО ГОЛИ ОТОК

 

Према званичним подацима, у првој фази током 1948, партија је гледала компромисно на сукоб, па је ухапшено свега око 500 ибеоваца, а свега 3% њих и кажњено, док је до краја 1949. број нарастао на готово 7.000 ухапшених уз скоро 40% кажњених. Раст затвореника бележи се и током две наредне године, да би од 1952. број кажњеника почео рапидно да опада смиривањем тензија, а нарочито после Стаљинове смрти марта 1953. године.[1] Од 1949-1951. логори и затвори су  у Југославији били пренапучени до те мере да је чак  Кардељ  наводно устврдио како је „хапшење изгубило сваки смисао“. У затвору  се тад нашла шаролика група затвореника: кулаци због колективизације, ибеовци, грађанска опозиција, разни колаборанти итд. Интензитет репресије и број ухапшених по линији  ИБ били су највећи од 1949–1951. године.  Само 1949. против симпатизера ИБ-а, тајна полиција је ухапсила 12.829 лица. Према извештајима око 13.700 лица је прошло кроз логоре и затворе у периоду 1948–1952, од чега је 7.458 пуштено пре рока док је 1,9%  поново враћено. Нарочито су се у том послу истакле политичке полиције Србије и града Београда – ухапсиле су 4.099, Удба Југославије – 2.098, Удба БиХ – 2.052, Удба Црне Горе – 1.798, а војна служба чак 3.649 официра, подофицира и војника.[2]

Изгледнели Голооточанин у Ријечкој болници ( Ђакомо Скоти)

Званично, ухапшени су били непријатељи државе. За њих је предвиђено у Кривичном законику посебно кривично дело „непријатељски рад на линији ИБ-а“.  У  УДБ-и и КОС-у постојао је посебан одсек за праћење ибеоваца међу ,,унутрашњим непријатељима“. За ову сврху донети су посебни прописи, који су предвиђали два поступка. Први је  полицијски прогон, еуфемистички назван административном казном. То је била нека врста пооштреног прекршајног поступка у којем су полицијске власти (органи гоњења) имали и функцију арбитраже. Оценом прекршаја – степена друштвене опасности извршиоца и дела и одлучивали су о дужини васпитно-поправне мере (заправо робије). Овај поступак је примењиван на цивилима. За војна лица и војне службенике организована су суђења, доношене пресуде и били предвиђени посебни затвори.[3] Мада је административни поступак планиран као начин превентивне и привремене изолације прогнаних, одмах по увођењу претворен је у неограничену власт Удбе над затвореницима. Њиме су потпуно укинута најелементарнија права ухапшеника и затвореника: нису добијали пакете, било им је ускраћено право на посету, а често ни породице нису знале где су. Они су били у посебном положају у односу на све друге кажњенике после Другог светског рата. Од њих се очекивало да ревидирају у условима изузетне затворске тортуре и притиска и да окончају властиту истрагу, тиме што ће открити све њима познате информбировце или бар симпатизере Стаљинове политике. Такође ревидирање је доказивано и учешћем у батинању и тортури над ,,бандом“ која još није ревидирала. Борба објављује 17. августа 1949. писмо 1.416 ибеоваца који признају да су издали отаџбину и партију, али су увидели штетност таквог чина и кају се.[4] „Тако поступати нисмо морали. Такво поступање је потицало из наше идеолошке искључивости, из наших властитих лењинистичких и стаљинистичких структура, а делом и из наших националних, балканских одмазди.“ – расуђивао је касније Милован Ђилас у опозицији. [5]

Андрија Павић, Добродошлица
на Голом отоку: „Стигла је нова
банда”

,,Предузеће Мермер“ и логорски ахипелаг „Антистаљинистички стаљинизам“ значио је и отварање првих правих домаћих логора  за политичке противнике. У земљи је у време Информбироа било око 40 разних логора и затвора за стаљинисте, иако је само Голи оток упамћен као мучилиште са специфичним физичким и психолошким методама преваспитавања затвореника. Овим „медитеранским комунистичким Гулагом“ режим је дао допринос „логорској цивилизацији“ која се у то време  протезала од Владивостока до Јадрана. То је једини познати логор на тлу Европе за ,,превспитавање“ политичких  осуђеника (осим излованог  покушаја у затвору Питешти у Румунији). Таква пракса како читамо била је виђена само у неким азијским формама тоталитаризма (Кина, Камбоџа, С. Кореја,…).[6]

Слика из досијеа по
Информбироу

Размишљања о коришћењу јадранских острва за изолацију политичких кажњеника су стара.[7] Најзаслужнији за избор Голог отока за логор били су, генерал Стево Крајачић Титова десна рука и Едвард Кардељ.[8] Мало острво у Јадранском мору било је довољно далеко и изоловано, са њега је скоро немогуће побећи и налази се у најзападнијем делу Југославије далеко до источних граница. Око 200 логораша из Лепоглаве градило је први логор (,,Стара жица“), да би прва група од 1.200 логораша приспела је на Голи оток после 9. јула 1949, а само до краја те године овде се нашло већ око 3.663 лица. Био је то заправо комплекс логора: Стари мушки логор („Стара жица“), а потом ничу Нови мушки логор („Жица“), Радилиште 101 („Петрова рупа“) и Женски логор (Rадилиште V). На самом Голом отоку је у прво време боравило просечно нешто мање од 5.000 затвореника. Према једном службеном извештају априла 1952. било је 3.788 кажњеника, међу којима и 388 жена. Укупно је на Голи оток до половине 1953. пристигло четрнаест група кажњеника а до 1956. шестанест група. [9]  аПриликом посете Ранковића у другој половини 1951. делегацији су приказана „Потемкинова села“ здравих и чилих логораша. Инструирани од логорске Удбе, сви као један понављали да су били у идеолошкој заблуди према стаљинизму, те да је третман у логору чак и преблаг с обзиром на грех који су починили према држави и партији.   

Недалеко од Голог отока налази се и острво Свети Гргур са логором за жене и војна лица који је такође изграђен 1949. године. Мањи логори  за присталице Стаљина настајле су на још неким острвима Раб и Угљан (стари италијански затвор) и још неким. Ибеоваца је било и у редовним казнионама Забела у Пожаревцу, Сремској Митровици као и казнионица у Старој Градишки(војни осуђеници) и Јасеновцу. У Црној Гори је био познат Богданов крај, а у Македонији су постојала два мања логора. Посебни логори за ибеовке постојали су у Рамском риту, Забели и Столцу (Херцеговина) као и Лоњском пољу (радна колонија). У Босни је главна казнионица била у Билећи у бившој касарни и  затвору за комунисте у предратној Југославији. После бекства групе жена 1950. и управника Веселина Поповића из Рамског рита где је око 600 ибеовки радило на копању канала за исушивање мочваре осуђенице су пребачене у удаљеније затворе.  Највише у Забелу а затим  на острво Свети Гргур.[10] Жене су на Голи оток примљене на издржавање казне тек априла 1950. године. До тада су се налазиле углавном у Рамском риту, Светом Гргуру, Забели или Столцу. У пролеће 1954. године из логора Билећа на Голи оток у „Жицу“ се селе војни осуђеници (њих 2003), који ће сви бити пуштени до краја 1956. године. [11]

У истражну сврху су најчешће коришћене Главњача, Ада Циганлија и Обилићев Венац  у Београду или затвори тајне полиције по осталим градским центрима. Иако строго чувана државна тајна према скоро обелодањеним документима ЦИА већ у октобру 1949. (три месеца по оснивању!) САД су биле упознате са радом логора на Голом отоку. Током следеће године ЦИА је доставила извештај о свим логорима и затворима у Југославији у којима се наводи више десетина хиљада заточеника са релативно прецизном мапом Голог отока али и других логора и затвора. САД је наравно због својих геостратешких интереса жмурила на постојање ових логора за просовјетску опозицију.[12]………………

 [1]Драгослав Михаиловић, Кратка историја сатирања, Београд:2005, 48; Martin Previšić, Povjest Golog otoka, Zagreb: Fraktura: 2018, 461. i dalje;  R. Radonjić, n.d, 71-81;  Заточеници Голог отока, 38-48.

[2] Martin Previšić,Povjest Golog otoka,465. i dalje. R. Radonjić, Izgubljena orijetacija, 71-81, Заточеници Голог отока, 38-48.

[3] О технологији политичких прогона више у Рајко Даниловић, Употреба непријатеља, Ваљево: 1993, Srđan Cvetković, Između srpa i čekića 2- politička represija u Srbiji 1953-1985, Beograd: Službeni glasnik, 2011.

[4] Борба, 17. август 1949.

[5] Милован Ђилас, Власт и побуна,  189.

[6] Према неким подацима у СССР је постојало 53 радних логора и око 450 радних колонија, у Чехословачкој је основано 422, Бугарској 86, у Албанији 19 различитих  углавном радних логора. Bartošek, Karol, ,,Srednja i Jugoistočna Evropa – žrtve komunizma“, u Crna knjiga komunizma, Zagreb:  2001,  362-419.

[7] Још у Краљевини Југославији министар полиције Корошец је, са кнезом Павлом, разматрао могућност отварања  великог затвора на неком јадранском острву, где би у случају покушаја комунистичког преврата могли да сместе ухапшене побуњенике, а да не буду близу источних граница. Martin Previšić,  Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956., 245-251., 113-114.

[8] Већина истраживача сматра  да је коначну одлуку о отварању овог логора ипак донео Тито, а спровели је А. Ранковић и С. Крајачић. Крајачић и Кардељ су предлагали да се логор отвори у Добоју или на Пакленим отоцима, али се вајар Антун Августинчић сетио Голог отока по изврсном мермеру, који би се могао прерађивати. Удба за Хрватске је утврдила да је острво добро за чување и да је безбедно. Генерал УДБе Јово Капичић тадашњи  начелник Централне управе логора за преваспитавање има о месту оснивању логора своје поверљиве изворе наводећи Мирослава Крлежу и Антуна Августинчића као консултанте за избор. Необјављени интервју Јове Капичића, РТС, немонтирано у поседу аутора, M.Previšić, Povjest Golog otoka, 191. и даље.

[9] О значају који је Голом отоку придаван сведочи и чињеница да су сви његови управници или надзорници били поверљиви високи официри Удбе (В. Биљановић, Војин Јауковић, Владимир Роловић, Б. Дамјановић, Јово Капичић, Анте Раштегорац и Никола Бугарчић). Радилиште за друштвено корисни рад (ДКР) ,,Мермер“ је имало специјалан статус обавијено велом тајне све до 1953. забрањена зона кретања чак и за војску. Више у  Драгослав Михаиловић, Голи оток, Београд: 1990 и Martin Previšić, Povjest Golog otoka.

[10] Иако је међу 2–3.000 кажњеница  Рамског рита (од 1952. и Светог Гргура ) било убедљиво највише Српкиња управник је била једна од малобројних Словенки Хилда Садеј а на Светом Гргуру и Голом отоку Марија Зелић. Драгослав Михаиловић, Голи оток, (Београд: 1990); Драгослав Михаиловић, Кратка историја сатирања, Београд: 2005, 26, 34.

[11] Драган  Марковић, н. д., стр. 117, M Previšić, n.d., 133.

[12] Yugoslav Concetration Capm on The Island Goli, 22. november 1949; Instalationson Islands of Goli St Georgo and Zecevo. 11. february 1952, Concetrations Camp in Yugoslavia, https://www.cia.gov/library/readingroom/docs посећено 22. 11. 2017