×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН: ОТПОР КОМУНИСТИЧКОМ РЕЖИМУ 1945-1991(15) : ,,РАН­КО­ВИ­ЋЕВ­ШТИ­НА“

12.апр.2022 | 1:40 pm |

         

 ,,РАН­КО­ВИ­ЋЕВ­ШТИ­НА“

 

По осу­ди Ран­ко­ви­ћа, на Бри­он­ском пле­ну­му је уве­де­на нова кате­го­ри­ју уну­тра­шњег непри­ја­те­ља ран­ко­ви­ћев­ци (ран­ко­ви­ћев­шти­на), кате­го­ри­са­ни као „биро­крат­ско-дог­мат­ске сна­ге, биро­крат­ски цен­тра­ли­сти, уни­та­ри­сти“ који се зала­жу за дог­ма­ти­зам, ета­ти­зам, осу­ђу­ју само­у­пра­вља­ње као деструк­тив­но и слич­но. Они одби­ја­ју да при­зна­ју кри­ви­цу за при­слу­шки­ва­ње држав­них функ­ци­о­не­ра гово­ре­ћи да је све то наме­ште­но и искон­стру­и­са­но како би се одстра­ни­ли здра­ви срп­ски кадро­ви из СДБ и држав­них орга­на. Мада је Бри­он­ски пле­нум имао одје­ка и у дру­гим репу­бли­ка­ма, у сми­слу реор­га­ни­за­ци­је слу­жбе (сма­ње­не над­ле­жно­сти саве­зне слу­жбе и ње­на децен­тра­ли­за­ци­ја) и реви­зи­је доку­мен­та­ци­је, ипак је глав­на после­ди­ца била пот­пу­на реком­по­зи­ци­ја слу­жбе без­бед­но­сти у Срби­ји. После Бри­он­ског пле­ну­ма насту­пи­ла је сме­на, пре­вре­ме­но пен­зи­о­ни­са­ње и хап­ше­ње љу­ди за које се сум­ња­ло да су сим­па­ти­зе­ри и сарад­ни­ци Ран­ко­ви­ћа, махом срп­ске наци­о­нал­но­сти. Нај­од­го­вор­ни­ји за зло­у­по­тре­бе, и више од самог Ран­ко­ви­ћа, озна­че­ни су ње­го­ви кадро­ви: први љу­ди слу­жбе без­бед­но­сти Војин Лукић и Све­ти­слав Сте­фа­но­вић и мно­ги нижи слу­жбе­ни­ци. Убр­зо, 15. сеп­тем­бра 1966, на 6. пле­ну­му ЦК СКС, а на пред­лог С. Цане Бабо­вић, и сам Ран­ко­вић је искљу­чен из ЦК СК Срби­је и у окто­бру из Саве­за кому­ни­ста. Од суд­ског про­це­са се мора­ло  оду­ста­ти, чему су допри­не­ли врло неу­бе­дљи­ви дока­зи (упр­кос при­ти­сци­ма на при­пад­ни­ке слу­жбе да лажно све­до­че). Уз чиње­ни­цу да је Ран­ко­вић „мно­го знао“ и могао то да каже на суду, постојала је и жеља да се пред свет­ским јав­ним мње­њем очу­ва демо­крат­ски углед. Изла­га­ња В. Деве, Џ. Нима­ни­ја, А. Шукри­је и дру­гих на 6. пле­ну­му озва­ни­чи­ла су поче­так жесто­ке кам­па­ње про­тив УДБ-е и Ран­ко­ви­ћа по осно­ву „наци­о­на­ли­зма и срп­ског шови­ни­зма пре­ма Албан­ци­ма“. Покра­јин­ски коми­тет је на Косо­ву убр­зо сме­нио тамо­шње кому­ни­сте – ран­ко­ви­ћев­це: Јову Шотру, Секу­ло­ви­ћа и Кадри Реи­фи­ја.

Тито и Ранковић уочи разлаза

Про­ве­де­на је широ­ка истра­га спе­ци­јал­них коми­си­ја ССУП-а и СУП-а Срби­је и кри­вич­на истра­га орга­на вој­ног и окру­жног суда у Бео­гра­ду, у тежњи да се при­ба­ве дока­зи за кри­вич­ну осу­ду Ран­ко­ви­ћа, поје­ди­них рад­ни­ка и функ­ци­о­не­ра СДБ. На ини­ци­ја­ти­ву Е. Кар­де­ља фор­ми­ра­на је Држав­на коми­си­ју за испи­ти­ва­ње зло­у­по­тре­ба у УДБ-и, са задат­ком да, у што кра­ћем року, из чита­ве Југо­сла­ви­је саку­пи дока­зе о зло­у­по­тре­би тај­не слу­жбе. Резул­тат све­га је да су Војин Лукић и Срба Савић, као и још неки при­пад­ни­ци и функ­ци­о­не­ри СДБ и поли­ци­је суспен­до­ва­ни и искљу­че­ни из СКЈ, а убр­зо је про­тив њих пове­ден кри­вич­ни посту­пак. Исто­вре­ме­но је без посла у саве­зној поли­ци­ји, после реор­га­ни­за­ци­је, оста­ло 714 рад­ни­ка, опе­ра­ти­ва­ца и руко­во­ди­ла­ца. И поред опту­жби на рачун А. Ран­ко­ви­ћа и С. Сте­фа­но­ви­ћа као нај­од­го­вор­ни­јих, они нису гоње­ни јер их је шти­тио посла­нич­ки иму­ни­тет. Над­ле­жни суд­ски орга­ни Бео­гра­да пове­ли су окто­бра 1966. кри­вич­ни посту­пак про­тив 16 лица: Воји­на Луки­ћа, бив­шег феде­рал­ног мини­стра поли­ци­је, Живо­ти­ја Србе Сави­ћа, бив­шег репу­блич­ког мини­стра поли­ци­је, Мили­са­ва Луки­ћа, заме­ни­ка секре­та­ра ССУП-а, Сели­ма Нуми­ћа, помоћ­ни­ка секре­та­ра ССУП-а и начел­ни­ка оде­ље­ња за прат­њу и при­слу­шки­ва­ње и дру­гих лица. У опту­жни­ци, коју је пот­пи­сао саве­зни јав­ни тужи­лац Ф. Хоче­вар, пона­вља­ју се инси­ну­а­ци­је и афе­ре које се одно­се на при­слу­шки­ва­ње функ­ци­о­не­ра, кре­и­ра­ње афе­ра и зло­у­по­тре­бу поло­жа­ја. Саве­зни јав­ни тужи­лац реше­њем сада кри­вич­но дело ква­ли­фи­ку­је по чл. 100 и 105-а „као дело про­тив наро­да и држа­ве“ којим су се име­но­ва­ни при­пре­ма­ли „да про­тив­у­став­ним путем пре­у­зму власт“. Ипак, због могу­ћих поли­тич­ких импли­ка­ци­ја које би иза­звао суд­ски про­цес, извр­ше­на је општа або­ли­ци­ја опту­же­них, али су сви до кра­ја 1966. сме­ње­ни, пен­зи­о­ни­са­ни и искљу­че­ни из СКЈ. Ран­ко­вић и Сте­фа­но­вић уоп­ште нису саслу­ша­ва­ни по опту­жба­ма про­тив њих, што је било крше­ње јед­ног од основ­них пра­ва опту­же­них – пра­ва на одбра­ну. Шти­тио их је посла­нич­ки иму­ни­тет (чл. 202 Уста­ва СФРЈ), па је СИВ-у пред­ло­же­но да одо­бри покре­та­ње кри­вич­ног поступ­ка, до којег, на кра­ју, није ни дошло. Або­ли­ци­ју је наја­вио сам Тито, дају­ћи инструк­ци­је судо­ви­ма на саве­то­ва­њу са воде­ћим прав­ним струч­ња­ци­ма у децем­б­ру 1966.

Касни­ји про­гон ран­ко­ви­ће­ва­ца кра­јем 60-их и почет­ком 70-их имао је циљ да упо­зо­ри јав­но мње­ње, упра­во у вре­ме сме­не срп­ских либе­ра­ла, да ни уни­та­ри­сти не сме­ју дићи пре­ви­ше гла­ве како не би доспели под масов­ни про­гон. Тиме је још јед­ном потвр­ђе­на поли­тич­ка симе­три­ја у про­го­ну, овог пута изме­ђу тзв. анар­хо­ли­бе­ра­ла и уни­та­ри­ста у пар­ти­ји. Осу­дом зло­у­по­тре­ба УДБ-е и сме­ном Ран­ко­ви­ћа режим је тре­ба­ло да стек­не демо­крат­ску леги­ти­ми­за­ци­ју у дома­ћој и стра­ној јав­но­сти, а децен­тра­ли­за­ци­јом и устав­ним про­ме­на­ма у прав­цу веће феде­ра­ли­за­ци­је ишло се у сусрет побе­ди феде­ра­ли­ста (кон­фе­де­ра­ли­ста) над цен­тра­ли­сти­ма у СКЈ. Чист­ка ран­ко­ви­ће­ва­ца наро­чи­то је била темељ­на у Срби­ји, пре све­га на Косо­ву. Ту је образована Коми­си­ја за испи­ти­ва­ња непра­вил­но­сти у раду орга­на УДБ-е на челу са Али Шукри­јом, пред­сед­ни­ком Извр­шног коми­те­та покра­ји­не, као и по поје­ди­ним гра­до­ви­ма на Косо­ву. Пре­по­ру­ка Извр­шног коми­те­та ЦК СКС упу­ће­на обла­сној скуп­шти­ни Косо­ва о пре­и­спи­ти­ва­њу зло­у­по­тре­ба слу­жбе и кажња­ва­њу одго­вор­них и на хиља­де пред­став­ки покра­јин­ској коми­си­ји зна­чи­ли су нево­ље за мно­ге оба­ве­штај­це на Косо­ву. Отпу­шта­ни су из слу­жбе и пен­зи­о­ни­са­ни, тек поне­ки и кри­вич­но гоње­ни, а гото­во нико није осу­ђен. На Косо­ву је тек неко­ли­ко рад­ни­ка СДБ допа­ло затво­ра. То се може обја­сни­ти само поли­тич­ким фак­то­ром и тиме да је на нај­ви­шим пар­тиј­ским фору­ми­ма реше­но да се „суви­ше не тала­са“ и не уда­ра пре­ви­ше на бив­ше рад­ни­ке СДБ (што је еви­дент­но у слу­ча­ју або­ли­ци­је опту­же­них за при­слу­шки­ва­ње). Као глав­ни инспи­ра­то­ри реор­га­ни­за­ци­је УДБ-е на Косо­ву наво­де се Фадиљ Хоџа и Јован Весе­ли­нов.

Брионски пленум: Ранковићевштина – смена у врху државне безбедности и пaртијски заокрет

Супру­га Алек­сан­дра Ран­ко­ви­ћа др Лади­сла­ва Сав­ка Ран­ко­вић укљо­ње­на је у кам­па­њи бор­бе про­тив уни­та­ри­зма и цен­тра­ли­зма са места про­фе­со­ра Еко­ном­ског факул­те­та у Бео­гра­ду. Саве­зни тужи­лац ју је за вре­ме кам­па­ње опту­жи­вао да су у ње­ну рад­ну собу у поро­дич­ној кући дове­де­не три лини­је за спе­ци­јал­не теле­фо­не, спо­је­не са Тито­вим спе­ци­јал­ним теле­фо­ном. Добри­ца Ћосић је један од рет­ких кому­ни­ста који се озбиљ­но успро­ти­вио сме­ни Ран­ко­ви­ћа, тиме што је Титу упу­тио при­ват­но писмо. Тито је, навод­но, још у јесен 1965. инди­рект­но нудио Добри­ци Ћоси­ћу подр­шку за руко­во­де­ће место у КП Срби­је, што се може про­ту­ма­чи­ти из касни­је пер­спек­ти­ве као поку­шај да га изло­би­ра за сме­ну Ран­ко­ви­ћа. Већ на 14. сед­ни­ци ЦК СКС 29. маја 1968. одлу­че­но је да, дослед­но одлу­ка­ма Бри­он­ског пле­ну­ма, осу­де Добри­цу Ћоси­ћа и Јова­на Мар­ја­но­ви­ћа, који су дигли глас про­тив про­го­на и дис­кри­ми­на­ци­је срп­ског наро­да на Косо­ву који је, по њи­ма, интен­зи­ви­ран после пада Ран­ко­ви­ћа. Мно­ги кадро­ви сум­њи­ви као ран­ко­ви­ћев­ци укло­ње­ни су или пен­зи­о­ни­са­ни из дипло­ма­ти­је, попут Жива­ди­на Жике Сими­ћа. Једи­ни ран­ко­ви­ћев­ци који су заи­ста суд­ски про­це­су­и­ра­ни и осу­ђе­ни али због кла­сич­ног вер­бал­ног делик­та у кон­тек­сту зао­штра­ва­ња репре­си­је пре­ма свим уну­тра­шњим непри­ја­те­љи­ма почет­ком 1973, била су дво­ји­ца бив­ших функ­ци­о­не­ра СДБ Војин Лукић и Бошко Вида­ко­вић.

1968.

 – Јану­а­ра 1968. после обја­вљи­ва­ња Пред­ло­га за раз­ми­шља­ње, као реак­ци­је на Декла­ра­ци­ју о хрват­ском јези­ку и пра­во­пи­су (после које 9 чла­но­ва СКХ искљу­че­но из пар­ти­је, а 13 опо­ме­ну­то) у Срби­ји је извр­шен при­ти­сак на Удру­же­ње књи­жев­ни­ка, а са места уред­ни­ка у изда­вач­кој кући Про­све­та сме­њен је Б. Миха­и­ло­вић Михиз, док су песник Мати­ја Бећ­ко­вић и сати­ри­ча­ри Брана Црн­че­вић и Душан Радо­вић оста­ли без посла у бео­град­ској радио теле­ви­зи­ји. Часо­пис УКС Књи­жев­не нови­не дошао је под удар због пре­но­ше­ња деба­те о Пред­ло­гу за раз­ми­шља­ње, па је дошло до рас­пу­шта­ња управ­ног одбо­ра и искљу­че­ња глав­ног и одго­вор­ног уред­ни­ка из пар­ти­је.

– Суд­ски су забра­ње­ни сле­де­ћи листо­ви и часо­пи­си: Пра­во­сла­вље (бр. 21, 1968), Сту­дент (бро­је­ви од 4, 8. и 25. јуна 1968), Наши дани (15. април 1968), Сту­дент­ске нови­не (бр. 1, 1968), Види­ци (бр. 121–122, 1968), Дело (бр. 8–9, 1968), Дуга фељ­тон (бр. 62, 63, 64. и 65, 1968).

– Лист Црве­не нови­не (5. јун 1968), изда­ње сту­де­на­та Прав­ног факул­те­та у Бео­гра­ду, запле­ни­ли су и уни­шти­ли пар­тиј­ски акти­ви­сти.

– Рад­ни­ци штам­па­ри­је Поли­ти­ка и Сло­бо­дан Јовић одби­ли да штам­па­ју омла­дин­ски лист Сусрет, посве­ћен сту­дент­ским неми­ри­ма. Адво­кат Срђа Попо­вић под­нео тужбу за надок­на­ду ште­те по којој никад није реа­го­ва­но.