×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН: ОТПОР КОМУНИСТИЧКОМ РЕЖИМУ 1945-1991.(16): ПРОГОН ,,ЛИБЕ­РА­ЛА” И ,,ТЕХ­НО­МЕН­ЏЕ­РА“ У СРБИЈИ

14.апр.2022 | 3:18 pm |

 

ПРОГОН ,,ЛИБЕ­РА­ЛА” И ,,ТЕХ­НО­МЕН­ЏЕ­РА“ У СРБИЈИ

 

Либе­ра­ли­ма у Срби­ји, чија су пер­со­ни­фи­ка­ци­ја били кому­ни­стич­ки руко­во­ди­о­ци Мар­ко Нике­зић и Латин­ка Перо­ви­ћи, заме­ра­но је изме­ђу оста­лог што се нису довољ­но анга­жо­ва­ли у обра­чу­ну са поли­тич­ким и кла­сним непри­ја­те­љи­ма. Замер­ке су се одно­си­ле и на то што су били бла­ги у обра­чу­ну са про­фе­со­ри­ма Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та (наро­чи­то Фило­зоф­ског факул­те­та и часо­пи­си­ма Прак­сис и Фило­зо­фи­ја), про­фе­со­ром Миха­и­лом Ђури­ћем и дру­ги­ма с Прав­ног факул­те­та, да толе­ри­шу Добри­цу Ћоси­ћа, који се пре­тва­ра у наци­о­нал­ног лиде­ра, адво­ка­та С. Субо­ти­ћа, итд. У њи­хо­во вре­ме, како је кон­ста­то­ва­но, на Бео­град­ском уни­вер­зи­те­ту и у штам­пи цару­ју кон­тра­ре­во­лу­ци­о­нар­ни и про­чет­нич­ки еле­мен­ти и слич­но.

Тех­но­ли­бе­ра­ли се опту­жи­ва­ни да су отво­ри­ли могућ­ност за јача­ње пози­ци­ја дру­гих „анти­са­мо­у­прав­них и анти­со­ци­ја­ли­стич­ких пози­ци­ја“. Тако­ђе, да су ство­ри­ли јака упо­ри­шта и пози­ци­је у мно­гим већим цен­три­ма, само­у­прав­ним инсти­ту­ци­ја­ма и наро­чи­то при­вред­ним орга­ни­за­ци­ја­ма. У јав­но­сти је навод­но у вре­ме либе­ра­ла и кам­па­ње око рефор­ми зва­нич­но дава­на подр­шка „град­њи при­ват­них фабри­ка и осни­ва­њу пред­у­зе­ћа гру­пе гра­ђа­на“, а врху­нац ове рефор­ме и при­вред­ног либе­ра­ли­зма била је наја­ва осни­ва­ња бер­зе акци­ја и сло­бод­ни­је ини­ци­ја­ти­ве дома­ћег и стра­ног капи­та­ла. Све те мере касни­је су оце­њи­ва­не као наго­ве­шта­ји поку­ша­ја реста­у­ра­ци­је капи­та­ли­стич­ких одно­са у при­вре­ди. Под „под­ри­ва­њем еко­ном­ске осно­ви­це дру­штва“ као кри­вич­ним делом под­ра­зу­ме­ва­ли су се разни обли­ци иза­зи­ва­ња при­вред­них и поли­тич­ких кри­за. Твр­ди­ло се да су носи­о­ци ових скре­та­ња, махом дирек­то­ри углед­них спољ­но­тр­го­вин­ских фир­ми и бана­ка, пове­за­ни са „екс­трем­ном еми­гра­ци­јом“ и стра­ним оба­ве­штај­ним слу­жба­ма (СССР, САД, СРН), да су се мно­ги обо­га­ти­ли заду­жи­ва­њем и мал­вер­за­ци­ја­ма.

Марко Никезић и Латинка Перовић – смењени  српски ,,либерални комунисти“ као уступак масовном покрету. Марко  Никезић се повукао из политике док се Перовићка остиснула у научне воде и историјоиграфију укључивши се у политички живот тек по обнављању вишетраначја у Србији.

У изве­шта­ји­ма СДБ опи­су­ју се као гру­па­ци­ја која неги­ра воде­ћу и рево­лу­ци­о­нар­ну уло­гу рад­нич­ке кла­се и Саве­за кому­ни­ста, као носи­о­ци реста­у­ра­ци­је бур­жо­а­ске иде­о­ло­ги­је, посеб­но „капи­та­ли­стич­ких одно­са“ у при­вре­ди и делом поли­тич­ке демо­кра­ти­је запад­ног типа. Кон­зер­ва­тив­ци заме­ра­ју либе­ра­ли­ма, наро­чи­то Латин­ки Перо­вић, да је суви­ше држа­ла стра­ну сту­ден­ти­ма у вре­ме демон­стра­ци­ја 1968. у Бео­гра­ду и При­шти­ни.

Током акци­је про­тив тех­но­ме­на­џе­ра, из земље је еми­гри­ра­ло око 186 лица, углав­ном из при­вре­де, од чега чак 36 дирек­то­ра сек­то­ра и пред­у­зе­ћа. СДБ је кра­јем 1974. „кон­тро­ли­са­ла“ око 100 тех­но­ме­на­џе­ра у земљи и ино­стран­ству, док је про­тив педе­се­так већ покре­нут кри­вич­ни посту­пак. Током 1975. истра­жи­ва­но је 158 нај­сло­же­ни­јих слу­ча­је­ва где су била уме­ша­на лица из земље и ино­стран­ства и пове­ден је кри­вич­ни посту­пак про­тив 297 лица. У поступ­ци­ма је до 1977. кон­фи­ско­ва­на имо­ви­на у вред­но­сти 150 мили­о­на дина­ра, а бло­ки­ра­на су знат­на сред­ства. У тим окол­но­сти­ма је око 200 лица еми­гри­ра­ло из земље, махом са одго­вор­них места у при­вре­ди. За њих се наво­ди да су оште­ти­ли дру­штве­ну зајед­ни­цу за око 623 мили­о­на дина­ра и да су били пове­за­ни са поје­ди­ним стра­ним оба­ве­штај­ним слу­жба­ма. Широј јав­но­сти нај­по­зна­ти­ји је слу­чај Сло­бо­да­на Бате Тодо­ро­ви­ћа, бив­шег финан­сиј­ског дирек­то­ра Про­гре­са.На том слу­ча­ју се добро одсли­ка­ва­ју мето­ди рада Слу­жбе држав­не без­бед­но­сти, али и уло­га „неп­ма­на“ у само­у­прав­ном соци­ја­ли­зму. Тодо­ро­вић је кид­на­по­ван током 1978. и чак у првом сте­пе­ну осу­ђен на смрт, а потом поми­ло­ван на дожи­вот­ну роби­ју.

Као и код маспо­ка, опе­ри­ше се раз­ли­чи­тим укуп­ним број­ка­ма оних који су сме­ње­ни са поли­тич­ких, држав­них, мена­џер­ских функ­ци­ја, као и укуп­ним бро­јем кому­ни­ста који су пар­тиј­ски екс­ко­му­ни­ци­ра­ни као либе­ра­ли или наци­о­на­ли­сти. Број сме­ње­них по осно­ву либе­ра­ли­зма заи­ста је тешко пре­ци­зно одре­ди­ти. Пре­ма Латин­ки Перо­вић, током 1972. сме­ње­но је 5.000–12.000 лица. Ново бео­град­ско пар­тиј­ско руко­вод­ство саоп­шта­ва да је у току бор­бе про­тив либе­ра­ли­зма сме­ње­но 87 дирек­то­ра и око 1.000 руко­во­де­ћих љу­ди. Небој­ша Попов у сту­ди­ји о дру­штве­ним суко­би­ма наво­ди број од 1.319 сме­ње­них функ­ци­о­не­ра либе­ра­ла само у првих неко­ли­ко месе­ци кам­па­ње (тако­ђе и 449 сме­ње­них функ­ци­о­не­ра у вре­ме осу­де маспо­ка). Наво­ди се и уку­пан број од више десе­ти­на хиља­да изоп­ште­них кому­ни­ста, док адво­кат Р. Дани­ло­вић, један од сме­ње­них, даје мно­го уме­ре­ни­ју про­це­ну од око 20.000 либе­ра­ла који су сме­ње­ни или пали у неми­лост режи­ма после 1972. После сме­не срп­ског либе­рал­ног руко­вод­ства дола­зи до зао­кре­та Срби­је ка већем ауто­ри­та­ри­зму, наци­о­на­ли­зму и тра­ди­ци­о­на­ли­зму.

Партија – песма о партији у обавезној лектири током 79 и 80-их у СФРЈ

За раз­ли­ку од Хрват­ске где је либе­ра­ли­зам ишао са наци­о­на­ли­змом и као такав про­га­њан у вре­ме масов­ног покре­та, и Срби­је где су извр­ше­не масов­не чист­ке либе­ра­ла и про­це­су­и­ра­ња ове врсте „уну­тра­шњег непри­ја­те­ља“– у оста­лим репу­бли­ка­ма, осим Сло­ве­ни­је, тога је било само у тра­го­ви­ма. У Сло­ве­ни­ји је почет­ком 70-их поти­снут либе­рал Ста­не Кав­чич (који је опту­жи­ван и за кон­так­те и раз­го­во­ре са при­пад­ни­ци­ма Беле гар­де). Затим је тзв. цест­на афе­ра, за резул­тат има­ла сме­ну цело­куп­ног либе­рал­ног сло­ве­нач­ког руко­вод­ства. Пред­сед­ник вла­де је про­тив ове одлу­ке про­те­сто­вао и подр­жа­ли су га хиља­де демон­стра­на­та, који су осу­ђи­ва­ли одлу­ку саве­зне вла­де. У Сло­ве­ни­ји, као касни­је и у Хрват­ској, све је више сазре­ва­ло уве­ре­ње како се њи­хов раз­вој успо­ра­ва у корист нераз­ви­је­них јужних кра­је­ва.

У Босни и Хер­це­го­ви­ни нај­бор­бе­ни­је је засту­па­ла само­у­прав­ни облик иде­о­ло­ги­је гру­па­ци­ја сара­јев­ски фило­зоф­ски круг – који се буквал­но пои­сто­ве­тио са новим кур­сом и колек­тив­ним зала­га­њем за обра­чун са „новом леви­цом, Прак­си­сом и либе­ра­ли­ма“ (А. Тано­вић, Ф. Мухић, М. Фили­по­вић и дру­ги). У кам­па­њи про­тив либе­ра­ли­зма и у БиХ је дошло до изри­ца­ња пар­тиј­ских казни неко­ли­ци­ни углед­них ста­рих кадро­ва попут Осман Кара­бе­го­ви­ћа, Авдо Хумо и Х. Капе­та­но­ви­ћа. Саве­зни мини­стар и гене­рал Авдо Хумо је, навод­но, про­те­сто­вао про­тив гуше­ња либе­ра­ла у Срби­ји, а на сед­ни­ци затво­ре­ној за јав­ност кри­ти­ко­вао је кон­цепт Соци­ја­ли­стич­ког саве­за као пар­ти­је поред СКЈ.

У дру­гим репу­бли­кама било је такође тра­го­ва чишће­ња од „либе­ра­ли­зма и наци­о­на­ли­зма“, доду­ше у врло скром­ном оби­му. У Маке­до­ни­ји је из пар­тиј­ског и држав­ног руко­вод­ства укло­ње­но неко­ли­ко рефор­ми­ста, попут Крсте Црвен­ков­ског и Слав­ка Мило­сла­вев­ског. Мило­сла­вев­ски је дожи­вља­вао одла­зак Ран­ко­ви­ћа као „екс­пло­зи­ју демо­кра­ти­је“, вре­ме афир­ма­ци­је репу­блич­ких држав­но­сти. У Црној Гори, изгле­да, није било при­мет­ни­јег обра­чу­на са либе­ра­ли­змом и наци­о­на­ли­змом у окви­ру пар­ти­је. Поми­њу се као либе­ра­ли Будо Шошкић и Жар­ко Була­јић, али обра­чу­на није било. Ипак, чак се и због нео­бја­вље­не кри­ти­ке вла­сти и либе­ра­ли­стич­ких скре­та­ња лако могло доспе­ти у затвор.

 

1969.

Суд­ски забра­ње­не Књи­жев­не нови­не (број од 30. авгу­ста 1969) због тек­ста Зора­на Глу­шче­ви­ћа Пет вари­ја­ци­ја на тему вре­ло пра­шко про­ле­ће ’68. – Суд­ски забра­њен хумо­ри­стич­ки лист Чиви­ја.

– Уни­вер­зи­тет­ски одбор Саве­за сту­де­на­та Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та, као изда­вач, пову­као из штам­пе књи­гу тек­сто­ва и доку­ме­на­та о сту­дент­ској побу­ни 1968.

 – Ски­нут са репер­то­а­ра филм Алек­сан­дра Петро­ви­ћа Биће ско­ро про­паст све­та. – Поли­тич­ки про­гон фил­ма Жели­ми­ра Жил­ни­ка Рани радо­ви. Окру­жни јав­ни тужи­лац Спа­со­је Мило­шев при­вре­ме­но забра­нио при­ка­зи­ва­ње фил­ма, али је суди­ја ОКС у Бео­гра­ду Љу­бо­мир Радо­вић ту забра­ну уки­нуо.

– Про­ду­цент ЦФРЗ бун­ке­ри­сао филм Живо­ји­на Павло­ви­ћа Засе­да. – Бун­ке­ри­сан филм Жели­ми­ра Жил­ни­ка Липањ­ска гиба­ња. – Про­грам­ски савет и ОО СК Ате­љеа 212 ски­ну­ли с репер­то­а­ра позо­ри­шни комад Алек­сан­дра Попо­ви­ћа Дру­га вра­та лево, у режи­ји Љу­бо­ми­ра Дра­шки­ћа.

 – Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште, после напа­да режим­ске штам­пе и јав­не кри­ти­ке Јоси­па Бро­за Тита, ски­ну­ло с репер­то­а­ра дра­ма­ти­за­ци­ју рома­на Дра­го­сла­ва Миха­и­ло­ви­ћа Кад су цве­та­ле тикве у режи­ји Боре Дра­шко­ви­ћа.

– Окру­жно јав­но тужи­ла­штво у Бео­гра­ду при­вре­ме­но забра­ни­ло про­да­ју часо­пи­са Адам и Ева због пор­но­граф­ских фото­гра­фи­ја и два црте­жа Пабла Пика­са. Окру­жни суд уки­нуо забра­ну.

– Дра­ма Хамлет у Мрду­ши Доњој Иве Бре­ша­на бун­ке­ри­са­на је током 1969. док је игра­ла у Пољ­ској, Чехо­сло­вач­кој, Швед­ској, Дан­ској и Аустри­ји.