,,АНАРХОЛИБЕРАЛИ“ СА ФИЛОЗОФСКОГ

 

Први студентски штрајк након 1968-ме десио се већ у лето 1970 .године на Филозофском факултету у Београду. На вест да су руда­ри Как­ња сту­пи­ли у штрајк 20. јуна 1970. десе­так сту­де­на­та Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та запо­се­ло је учи­о­ни­цу Фило­зоф­ског факул­те­та и про­гла­си­ло штрајк гла­ђу. При­дру­жио им се глу­мац Зоран Рад­ми­ло­вић у знак соли­дар­но­сти са „глад­ним руда­ри­ма Как­ња и оста­лим глад­ним љу­ди­ма у Југо­сла­ви­ји“. Глав­ни зах­тев је био соци­јал­не при­ро­де: да СИВ гаран­ту­је из сред­ста­ва феде­ра­ци­је барем један месни оброк недељ­но и слич­но. Током штрај­ка нару­ше­на је ауто­но­ми­ја Уни­вер­зи­те­та јер су орга­ни без­бед­но­сти врши­ли нена­ја­вљен пре­трес про­сто­ри­ја не дозво­ља­ва­ју­ћи дека­ну Нико­ла Роту да иза­ђе из кан­це­ла­ри­је. Штрајк гла­ђу окон­чан је 26. јуна 1970. када су руда­ри обу­ста­ви­ли штрајк, пошто су им зах­те­ви испу­ње­ни. Штрајк је био један од пово­да за прву осу­ду Вла­де Мија­но­ви­ћа Рево­лу­ци­је јед­ног од лиде­ра шезде­се­то­сма­ша. Већи број сту­де­на­та је под­врг­нут адми­ни­стра­тив­ним казна­ма и оду­зи­ма­њу пасо­ша, док је у про­ле­ће 1970. сту­дент Божидар Бор­јан осу­ђен на месец дана затво­ра због уре­ђи­ва­ња интер­не публи­ка­ци­је сту­де­на­та фило­со­фи­је, часо­пи­са Круг.

Зоран Ђинђић, један од идејних покретача оснивања независне студентске организације у СФРЈ хапшен 1974.

Чин демон­стри­ра­ња подр­шке опту­же­ном у вре­ме поли­тич­ког про­це­са пред­ста­вља рет­кост у соци­ја­ли­стич­кој, наро­чи­то ста­љи­ни­стич­кој дру­штве­ној прак­си где су демон­стра­ци­је по пра­ви­лу упе­ре­не про­тив опту­же­ног и орга­ни­зо­ва­не од стра­не вла­сти. Ово је био први позна­ти такав слу­чај после 1945. за раз­ли­ку од 80-их када већ јав­ни про­те­сти и пети­ци­је за осло­ба­ђа­ње опту­же­них у вре­ме суђе­ња поста­ју пра­ви­ло. Поче­так штрај­ка про­гла­сио је збор сту­де­на­та Фило­зоф­ског факул­те­та (уз при­су­ство око 700 сту­де­на­та) 21. окто­бра 1970. „у знак про­те­ста про­тив поли­тич­ког про­це­са Вла­ди Мија­но­ви­ћу и подр­шке штрај­ку гла­ђу у који је сту­пио“ када је иза­бран и штрај­кач­ки Акци­о­ни одбор. Током про­це­са демон­стри­ра­ла је гру­па сту­де­на­та Фило­зоф­ског и Фило­ло­шког факул­те­та. Про­тест није подр­жан од про­фе­со­ра и захва­тио је само два факул­те­та (Фило­зоф­ски и Фило­ло­шки) и две умет­нич­ке ака­де­ми­је (Драм­ска и Ликов­на). Била је пла­ни­ра­на дивер­зи­ја и про­тест­ни скуп у вре­ме Кор­чу­лан­ске лет­ње шко­ле (спре­че­на од локал­них вла­сти). Про­тест­ну пети­ци­ју пот­пи­са­ли су инте­лек­ту­ал­ци: Е. Блох, Ж. П. Сар­тр, Н. Чом­ски, Л. Голд­ман и дру­ги.^[1] Про­тест је остао без масов­ни­је дру­штве­не подр­шке, а изо­ла­ци­ја штрај­ка­ча у јав­но­сти била је пот­пу­на. Изу­зе­так су афир­ма­тив­ни члан­ци К. Чаво­шког и А. Сто­ја­но­ви­ћа у Сту­ден­ту, где су исти­че да про­цес под­се­ћа на мину­лу епо­ху наше рево­лу­ци­је. У медиј­ској дис­кре­ди­та­ци­ји штрај­ка нај­да­ље су оти­шле Вечер­ње ново­сти које су писа­ле да је међу штрај­ка­чи­ма про­на­ђен пра­ви пси­хи­ја­триј­ски слу­чај „инди­ви­ду­ум“ душев­но обо­лео, под насло­вом „Пси­хи­ја­три тра­же лажног сту­дент­ског лиде­ра“(„Анте Румо­ра сле­пи пут­ник у кара­ва­ну при­ја­тељ­ства није ни сту­дент, ни функ­ци­о­нер загре­бач­ке сту­дент­ске орга­ни­за­ци­је, већ млад човек коме је потре­бан наста­вак лече­ња).“ Штрајк је неу­спе­шно окон­чан после десет дана пози­вом Мија­но­ви­ћу да пре­ки­не штрајк гла­ђу и пору­ком да ће Савез убр­зо пре­ра­сти у покрет с циљем ства­ра­ња „делат­ног Саве­за сту­де­на­та Бео­гра­да, демо­крат­ску и само­стал­ну орга­ни­за­ци­ју“. Међу­тим не само да није пре­ра­стао у тако нешто, већ је убр­зо 1974. нестао као таква поли­тич­ка орга­ни­за­ци­ја.

Вла­да Мијановић – Рево­лу­ци­ја (десно) – један од вођа сту­дент­ског покре­та, Јелка Имшировић доле хапшена и осуђена као анархолиберал

Као одјек штрај­ка у Бео­гра­ду у Љу­бља­ни је у про­ле­ће 1971. дошло до спон­та­ног про­те­ста про­тив репре­са­ли­ја пре­ма сту­ден­ти­ма и, први пут у СФРЈ, про­тив зага­ђе­ња чове­ко­ве око­ли­не. Запо­сед­нут је Фило­зоф­ски факул­тет од 26. маја до 2. јуна 1971. а акци­ја је, за раз­ли­ку од штрај­ка бео­град­ских сту­де­на­та, наи­шла на ширу дру­штве­ну подр­шку, иако се основ­ни сми­сао оба про­те­ста није раз­ли­ко­вао. После запо­се­да­ња Ашкер­че­ве ули­це у знак про­те­ста про­тив буке и зага­ђи­ва­ча вазду­ха 14. апри­ла 1971. насту­пи­ле су репре­са­ли­је пре­ма сту­ден­ти­ма који су пре­ко­ра­чи­ли еко­ло­шки про­тест и пре­ма они­ма који су демон­стра­ци­ја­ма изра­жа­ва­ли соли­дар­ност са фран­цу­ским рад­ни­ци­ма у вре­ме посе­те пред­сед­ни­ка фран­цу­ске вла­де. Чуле су се паро­ле про­тив „црве­не бур­жо­а­зи­је“, а на збо­ро­ви­ма и три­би­на­ма, уз уче­шће на хиља­де сту­де­на­та свих факул­те­та, тра­жи се уки­да­ње поли­тич­ких про­це­са вође­них про­тив сту­де­на­та (летак због којег је покре­нут кри­вич­ни посту­пак про­тив А. Фран­ка, пот­пи­са­ло је неко­ли­ко хиља­да сту­де­на­та). Ј. Зло­бец, уред­ник Три­бу­не (више пута забра­њи­ва­не) сма­тра да је „наша пар­ти­ја у после­рат­ним годи­на­ма спа­ла на ниво обич­не мало­гра­ђан­ске стран­ке. Ње­на глав­на идеј­на моћ је ишче­зла, оста­ла је само фор­мал­на моћ (вој­ска, поли­ци­ја, суд­ство …). Рас­крин­кај­мо ту пар­ти­ју изну­тра, не рефо­ра­ма, већ ради­кал­ним пре­ло­мом! “ Поред ради­кал­ног пре­ло­ма љу­бљан­ски сту­ден­ти виде­ли су могућ­ност зацр­та­них оства­ри­ва­ња циље­ва тзв. дугим мар­шем кроз инсти­ту­ци­је. У јесен 1971. јавио се поку­шај осни­ва­ња „кому­ни­стич­ке лиге“ тј. Покре­та 13. новем­бар који је тра­жио ради­кал­ну акци­ју на марк­си­стич­ким осно­ва­ма, поли­ти­за­ци­ју сту­де­на­та, неза­ви­сан поли­тич­ки про­грам, вра­ћа­ње све­сти про­ле­те­ри­ја­ту и ства­ра­ње зајед­нич­ког поли­тич­ког фрон­та. То би, пре­ма зами­сли­ма Зло­бе­ца, била сво­је­вр­сна гру­па за при­ти­сак, ни уну­тар ни изван СК. Таква зами­сао је наи­шла на кри­ти­ку сту­де­на­та и пар­тиј­ског руко­вод­ства на Уни­вер­зи­те­ту, па је већ у почет­ку поли­тич­ки осу­ђе­на иде­ја о „дугом мар­шу кроз инсти­ту­ци­је“.

Покушај стварања независног Савеза студената  Зоран Ђинђић и љубљанска шесторка 1974.

У време кампање против либерализма и напада на професоре Праксисовце Савез студената ФФ-а одржао је 21. децембра 1973. ванредну скупштину на којој је закључено следеће: „Сматрамо да је Филозофски факултет хуманистичка установа са чврстим комунистичким опредељењем и да ни један члан тог факултета не може бити дисквалификован као непријатељ самоуправног социјализма. Стога смо оштро против тога да се тзв. ,,група професора“ издваја из целокупне политике Факултета. У складу с тим, не може бити ни говора о уклањању било ког члана с Филозофског факултета.“ Овај став подржале су и скупштине СС ФФ–а у Загребу и Љубљани. Представници три факултета одржали су састанак 30. јануара 1974. у Љубљани и покренили иницијативу за оснивање Савеза студената Филозофских факултета Југославије, која би усвојила  Нацрт Резолуције о приликама у земљи. У овом нацрту, који одише заклињањем у социјализам, самоуправљање, марксизам и Програм СКЈ, се на индиректан начин криткује режим са позиција левице и осуђује политичку репресију усмерену на рушење аутономије Универзитета. Резолуција је брзо судски забрањена, а аутори осуђени на казну затвора (септембар 1974.) док је Савез студената укинут као самостална организација.

Власт је била нарочито осетљива на „хоризонтално“ повезивање дисидената и стога је брзо реаговала.  Пред ОКС у Љубљани у првој  половини 1974. условно су осуђени студенти Винко Заларј и Дарко Штрајн из Љубљане, затим Лино Вељак и Марио Руби са Филозофског факултета у Загребу и Зоран Ђинђић  и Миодраг Стојановић са београдског Филозофског факултета.  Оптужени студенти М.Стојановић и З. Ђинђић, су пред судом 7. марта 1974. по савету адвоката, одбили да изнесу своју одбрану. Осуђени су, на по 10 месеци за кривично дело „непријатељске пропагнанде“ и „удруживања  против државе и друштвеног уређења״ да би им виша инстанца по жалби умањила казну на 6 месеци на чије издржавање  никад нису ни отишли.  У исто време је, на сличну казну, условно пред ОКС у Београду осуђен студент Јово Вукелић, али је ипак најгоре прошао Владимир Паланчанин, студент филозофије Филозофског факултета у Београду из Сомбора, који је касније осуђен на годину дана затвора пред ОКС у Новом Саду јер је јавно прочитао судску забрану Нацрт Резолуције о приликама у земљи. Једини је казну и одлежао, док је осталима прогледано ,,кроз прсте״, највероватније што се тада спремао удар на професоре праксисовце.  Адвокат С.Поповић уочава још две занимљивости на овом процесу. Најпре, да је истинитост тврдњи у Нацрту резолуције утврђивана упоређивањем са партијским резолуцијама, а не стварним чињеничним стањем и друго, да идентична критика која се износи у званичном партијском дискурсу постаје кажњива, ако је изговори неко други. Служба безбедности је то називала „крађом туђих леђа“ а партија „потребом да се СКЈ стави на чело критике.“  Један од идејних твораца нацрта резолуције Зоран Ђинђић  се после суђења 1974. у Љубљани, потпуно повукао из сваке политичке активности. Само захваљујући томе, је добио 1978. пасош, препоруке и  стипендију за одлазак и Немачку на специјализацију, где је одбацио екстремно левичарске идеје и оформио као либерал и демократа и као такав укључио поново у политички живот по повратку у земљу у другој половини осамдесетих, као један од оснивача Демократске странке.   

 

– Суд­ски забра­њен илу­стро­ва­ни мага­зин Флеш (бр. 1, 1971) због „тешке повре­де поли­тич­ког мора­ла“ обја­вљи­ва­њем фото­гра­фи­ја из фил­ма Душа­на Мака­ве­је­ва ВР или мисте­ри­је орга­ни­зма изме­ђу оста­лог, и због сце­не, где се иза наге Јаго­де Кало­пер нази­ре пла­кат са Лењи­ном раши­ре­них руку. – Суд­ски забра­ње­ни листо­ви и часо­пи­си: Сту­дент (бро­је­ви од 30. апри­ла и 24. авгу­ста и 24. новем­бра 1971) због обја­вље­не диску­си­је на скуп­шти­ни Саве­за сту­де­на­та у којој су доми­ни­ра­ли кри­тич­ки тоно­ви као и због обја­вљи­ва­них кри­тич­ких чла­на­ка и кари­ка­ту­ра (изме­ђу оста­лог, о забра­ни Ана­ла Прав­ног факул­те­та), затим чла­на­ка Отво­ре­но писмо Титу који иду за повре­дом угле­да пред­сед­ни­ка СФРЈ и нару­ша­ва­њем при­ја­тељ­ских одно­са са Кра­ље­ви­ном Ира­ном и потвр­де угле­да шаха Резе Пахла­ви­ја (пово­дом Тито­ве посе­те у част 2.500 годи­на Пер­сиј­ског цар­ства). Због рас­ту­ра­ња овог забра­ње­ног бро­ја опту­же­ни су сту­ден­ти Мило­рад Вуче­лић, Јови­ца Аћин и Мар­ко Кеко­вић који су 24. авгу­ста 1971. дели­ли забра­ње­ни Сту­дент на Кор­чу­ли у вре­ме Лет­ње фило­соф­ске шко­ле.

1971.

– Забра­ње­ни часо­пи­си Чик (бр. 41, 1971), Чик-екс­тра (бр. 1, 1971), Ана­ли Прав­ног факул­те­та (мај-јун 1971), Стра­ди­ја (бр. 2, 1971), Види­ци (бр. 150–152, 1971), (изме­ђу оста­лог, због науч­ног члан­ка Мила­на Кан­гр­ге, кри­тич­ких чла­на­ка, као и обја­вљи­ва­ња Хитле­ро­вих фото­гра­фи­ја итд),^[2] затим Уј сим­по­сион (бр. 76. и 77, 1971) и Књи­жев­не нови­не.

– Забра­њен часо­пис Кул­ту­ра због тек­ста Нико­ла­ја Бер­ђа­је­ва (пре­во­ди­лац Небој­ша Попов).

– Суд­ски забра­ње­на књи­га Доку­мен­та­ци­ја 1–2 (Нео­план­та, Нови Сад 1971) јер се у њој изно­се „изо­па­че­на“ твр­ђе­нја, који­ма је иза­зва­но узне­ми­ре­ње и нерас­по­ло­же­ње код гра­ђа­на.

– Бун­ке­ри­са­ни фил­мо­ви Душа­на Мака­ве­је­ва ВР или мисте­ри­ја орга­ни­зма a аутор искљу­чен из Саве­за кому­ни­ста. Забрањени за приказивање и филмови Миро­сла­ва Анти­ћа Дору­чак са ђаво­лом и Рат­ка Или­ћа Амба­са­дор је уби­јен у Сток­хол­му.

– Теле­ви­зи­ја Бео­град није еми­то­ва­ла наја­вље­ни доку­мен­тар­ни филм Божи­да­ра Вучу­ро­ви­ћа Фру­шко­го­р­ски мана­сти­ри.

 

[1] Током про­те­ста на сед­ни­ци Саве­та Уни­вер­зи­те­та 26. окто­бра 1970. могао се чак чути ради­ка­лан став да Фило­зоф­ски факул­тет тре­ба искљу­чи­ти са Уни­вер­зи­те­та, који су засту­па­ли дека­ни Сао­бра­ћај­ног и Рудар­ско-гео­ло­шког факул­те­та. – Н. Попов, Дру­штве­ни суко­би…, 195–196.

[2] Исто, 93–96.