,,АНАРХОЛИБЕРАЛИ“ СА ФИЛОЗОФСКОГ
Први студентски штрајк након 1968-ме десио се већ у лето 1970 .године на Филозофском факултету у Београду. На вест да су рудари Какња ступили у штрајк 20. јуна 1970. десетак студената Београдског универзитета запосело је учионицу Филозофског факултета и прогласило штрајк глађу. Придружио им се глумац Зоран Радмиловић у знак солидарности са „гладним рударима Какња и осталим гладним људима у Југославији“. Главни захтев је био социјалне природе: да СИВ гарантује из средстава федерације барем један месни оброк недељно и слично. Током штрајка нарушена је аутономија Универзитета јер су органи безбедности вршили ненајављен претрес просторија не дозвољавајући декану Никола Роту да изађе из канцеларије. Штрајк глађу окончан је 26. јуна 1970. када су рудари обуставили штрајк, пошто су им захтеви испуњени. Штрајк је био један од повода за прву осуду Владе Мијановића Револуције једног од лидера шездесетосмаша. Већи број студената је подвргнут административним казнама и одузимању пасоша, док је у пролеће 1970. студент Божидар Борјан осуђен на месец дана затвора због уређивања интерне публикације студената философије, часописа Круг.
Зоран Ђинђић, један од идејних покретача оснивања независне студентске организације у СФРЈ хапшен 1974.
Чин демонстрирања подршке оптуженом у време политичког процеса представља реткост у социјалистичкој, нарочито стаљинистичкој друштвеној пракси где су демонстрације по правилу уперене против оптуженог и организоване од стране власти. Ово је био први познати такав случај после 1945. за разлику од 80-их када већ јавни протести и петиције за ослобађање оптужених у време суђења постају правило. Почетак штрајка прогласио је збор студената Филозофског факултета (уз присуство око 700 студената) 21. октобра 1970. „у знак протеста против политичког процеса Влади Мијановићу и подршке штрајку глађу у који је ступио“ када је изабран и штрајкачки Акциони одбор. Током процеса демонстрирала је група студената Филозофског и Филолошког факултета. Протест није подржан од професора и захватио је само два факултета (Филозофски и Филолошки) и две уметничке академије (Драмска и Ликовна). Била је планирана диверзија и протестни скуп у време Корчуланске летње школе (спречена од локалних власти). Протестну петицију потписали су интелектуалци: Е. Блох, Ж. П. Сартр, Н. Чомски, Л. Голдман и други.[1] Протест је остао без масовније друштвене подршке, а изолација штрајкача у јавности била је потпуна. Изузетак су афирмативни чланци К. Чавошког и А. Стојановића у Студенту, где су истиче да процес подсећа на минулу епоху наше револуције. У медијској дискредитацији штрајка најдаље су отишле Вечерње новости које су писале да је међу штрајкачима пронађен прави психијатријски случај „индивидуум“ душевно оболео, под насловом „Психијатри траже лажног студентског лидера“(„Анте Румора слепи путник у каравану пријатељства није ни студент, ни функционер загребачке студентске организације, већ млад човек коме је потребан наставак лечења).“ Штрајк је неуспешно окончан после десет дана позивом Мијановићу да прекине штрајк глађу и поруком да ће Савез убрзо прерасти у покрет с циљем стварања „делатног Савеза студената Београда, демократску и самосталну организацију“. Међутим не само да није прерастао у тако нешто, већ је убрзо 1974. нестао као таква политичка организација.
Влада Мијановић – Револуција (десно) – један од вођа студентског покрета, Јелка Имшировић доле хапшена и осуђена као анархолиберал
Као одјек штрајка у Београду у Љубљани је у пролеће 1971. дошло до спонтаног протеста против репресалија према студентима и, први пут у СФРЈ, против загађења човекове околине. Запоседнут је Филозофски факултет од 26. маја до 2. јуна 1971. а акција је, за разлику од штрајка београдских студената, наишла на ширу друштвену подршку, иако се основни смисао оба протеста није разликовао. После запоседања Ашкерчеве улице у знак протеста против буке и загађивача ваздуха 14. априла 1971. наступиле су репресалије према студентима који су прекорачили еколошки протест и према онима који су демонстрацијама изражавали солидарност са француским радницима у време посете председника француске владе. Чуле су се пароле против „црвене буржоазије“, а на зборовима и трибинама, уз учешће на хиљаде студената свих факултета, тражи се укидање политичких процеса вођених против студената (летак због којег је покренут кривични поступак против А. Франка, потписало је неколико хиљада студената). Ј. Злобец, уредник Трибуне (више пута забрањиване) сматра да је „наша партија у послератним годинама спала на ниво обичне малограђанске странке. Њена главна идејна моћ је ишчезла, остала је само формална моћ (војска, полиција, судство …). Раскринкајмо ту партију изнутра, не рефорама, већ радикалним преломом! “ Поред радикалног прелома љубљански студенти видели су могућност зацртаних остваривања циљева тзв. дугим маршем кроз институције. У јесен 1971. јавио се покушај оснивања „комунистичке лиге“ тј. Покрета 13. новембар који је тражио радикалну акцију на марксистичким основама, политизацију студената, независан политички програм, враћање свести пролетеријату и стварање заједничког политичког фронта. То би, према замислима Злобеца, била својеврсна група за притисак, ни унутар ни изван СК. Таква замисао је наишла на критику студената и партијског руководства на Универзитету, па је већ у почетку политички осуђена идеја о „дугом маршу кроз институције“.
Покушај стварања независног Савеза студената Зоран Ђинђић и љубљанска шесторка 1974.
У време кампање против либерализма и напада на професоре Праксисовце Савез студената ФФ-а одржао је 21. децембра 1973. ванредну скупштину на којој је закључено следеће: „Сматрамо да је Филозофски факултет хуманистичка установа са чврстим комунистичким опредељењем и да ни један члан тог факултета не може бити дисквалификован као непријатељ самоуправног социјализма. Стога смо оштро против тога да се тзв. ,,група професора“ издваја из целокупне политике Факултета. У складу с тим, не може бити ни говора о уклањању било ког члана с Филозофског факултета.“ Овај став подржале су и скупштине СС ФФ–а у Загребу и Љубљани. Представници три факултета одржали су састанак 30. јануара 1974. у Љубљани и покренили иницијативу за оснивање Савеза студената Филозофских факултета Југославије, која би усвојила Нацрт Резолуције о приликама у земљи. У овом нацрту, који одише заклињањем у социјализам, самоуправљање, марксизам и Програм СКЈ, се на индиректан начин криткује режим са позиција левице и осуђује политичку репресију усмерену на рушење аутономије Универзитета. Резолуција је брзо судски забрањена, а аутори осуђени на казну затвора (септембар 1974.) док је Савез студената укинут као самостална организација.
Власт је била нарочито осетљива на „хоризонтално“ повезивање дисидената и стога је брзо реаговала. Пред ОКС у Љубљани у првој половини 1974. условно су осуђени студенти Винко Заларј и Дарко Штрајн из Љубљане, затим Лино Вељак и Марио Руби са Филозофског факултета у Загребу и Зоран Ђинђић и Миодраг Стојановић са београдског Филозофског факултета. Оптужени студенти М.Стојановић и З. Ђинђић, су пред судом 7. марта 1974. по савету адвоката, одбили да изнесу своју одбрану. Осуђени су, на по 10 месеци за кривично дело „непријатељске пропагнанде“ и „удруживања против државе и друштвеног уређења״ да би им виша инстанца по жалби умањила казну на 6 месеци на чије издржавање никад нису ни отишли. У исто време је, на сличну казну, условно пред ОКС у Београду осуђен студент Јово Вукелић, али је ипак најгоре прошао Владимир Паланчанин, студент филозофије Филозофског факултета у Београду из Сомбора, који је касније осуђен на годину дана затвора пред ОКС у Новом Саду јер је јавно прочитао судску забрану Нацрт Резолуције о приликама у земљи. Једини је казну и одлежао, док је осталима прогледано ,,кроз прсте״, највероватније што се тада спремао удар на професоре праксисовце. Адвокат С.Поповић уочава још две занимљивости на овом процесу. Најпре, да је истинитост тврдњи у Нацрту резолуције утврђивана упоређивањем са партијским резолуцијама, а не стварним чињеничним стањем и друго, да идентична критика која се износи у званичном партијском дискурсу постаје кажњива, ако је изговори неко други. Служба безбедности је то називала „крађом туђих леђа“ а партија „потребом да се СКЈ стави на чело критике.“ Један од идејних твораца нацрта резолуције Зоран Ђинђић се после суђења 1974. у Љубљани, потпуно повукао из сваке политичке активности. Само захваљујући томе, је добио 1978. пасош, препоруке и стипендију за одлазак и Немачку на специјализацију, где је одбацио екстремно левичарске идеје и оформио као либерал и демократа и као такав укључио поново у политички живот по повратку у земљу у другој половини осамдесетих, као један од оснивача Демократске странке.
– Судски забрањен илустровани магазин Флеш (бр. 1, 1971) због „тешке повреде политичког морала“ објављивањем фотографија из филма Душана Макавејева ВР или мистерије организма између осталог, и због сцене, где се иза наге Јагоде Калопер назире плакат са Лењином раширених руку. – Судски забрањени листови и часописи: Студент (бројеви од 30. априла и 24. августа и 24. новембра 1971) због објављене дискусије на скупштини Савеза студената у којој су доминирали критички тонови као и због објављиваних критичких чланака и карикатура (између осталог, о забрани Анала Правног факултета), затим чланака Отворено писмо Титу који иду за повредом угледа председника СФРЈ и нарушавањем пријатељских односа са Краљевином Ираном и потврде угледа шаха Резе Пахлавија (поводом Титове посете у част 2.500 година Персијског царства). Због растурања овог забрањеног броја оптужени су студенти Милорад Вучелић, Јовица Аћин и Марко Кековић који су 24. августа 1971. делили забрањени Студент на Корчули у време Летње философске школе.
1971.
– Забрањени часописи Чик (бр. 41, 1971), Чик-екстра (бр. 1, 1971), Анали Правног факултета (мај-јун 1971), Страдија (бр. 2, 1971), Видици (бр. 150–152, 1971), (између осталог, због научног чланка Милана Кангрге, критичких чланака, као и објављивања Хитлерових фотографија итд),[2] затим Уј симпосион (бр. 76. и 77, 1971) и Књижевне новине.
– Забрањен часопис Култура због текста Николаја Берђајева (преводилац Небојша Попов).
– Судски забрањена књига Документација 1–2 (Неопланта, Нови Сад 1971) јер се у њој износе „изопачена“ тврђенја, којима је изазвано узнемирење и нерасположење код грађана.
– Бункерисани филмови Душана Макавејева ВР или мистерија организма a аутор искључен из Савеза комуниста. Забрањени за приказивање и филмови Мирослава Антића Доручак са ђаволом и Ратка Илића Амбасадор је убијен у Стокхолму.
– Телевизија Београд није емитовала најављени документарни филм Божидара Вучуровића Фрушкогорски манастири.
[1] Током протеста на седници Савета Универзитета 26. октобра 1970. могао се чак чути радикалан став да Филозофски факултет треба искључити са Универзитета, који су заступали декани Саобраћајног и Рударско-геолошког факултета. – Н. Попов, Друштвени сукоби…, 195–196.
[2] Исто, 93–96.