×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН (26): ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953 15.јан.2020 | 10:43 pm | др Срђан Цветковић

16.јан.2020 | 9:32 pm |

Др  Срђан Цветковић

26. СТИГЛА ЈЕ ДАРОВАНА СЛОБОДА!

 

Посебан вид притисака на цркву било је стварање свештеничких удружења, спремних да сарађују са властима, као и потпора захтевима за стварање националне македонске и црногорске цркве. У резолуцији свештенства окупљеног у Никшићу јуна 1945. захтевале су се ради-калне промене Устава СПЦ и деоба на националној основи. Већу не-вољу представљала је тежња да се створи самостална Македонска црква и обнови Охридска архиепископија, коју је покренуо Иницијативни одбор за оснивање независне цркве у Македонији. Многобројни скупови и демонстрације свештенства који су организовани у Македонији, подржани од власти, онемогућавали су разумну расправу. СПЦ је била спремна само на уступке по питању језика и избора епископа. Иници-јативни одбор је предлагао да се назив Српска патријаршија преименује у Југословенска патријаршија. Свештеничка удружења настала су у Црној Гори (јуна 1945), Хрватској (августа 1947), Босни и Херцеговини (октобра 1947) и Србији и Македонији (децембра 1947). Њихово удруживање на републичком нивоу указивало је да су усмерена на сарадњу са државом, а мање са црквеном администрацијом. Црква се томе опирала, а на свештенике су државни органи вршили различите притиске како би се укључили у удружења. Оснивачка скупштина Удружења православног свештенства ФНРЈ одржана је 3. марта 1949, са 295 делегата који су огромном већином усвојили правила удруже-ња. Упркос томе што је Свети синод одбијао да га призна, удружење је наставило да делује као сервис власти издајући лист Весник, отворено критикујући поједине црквене поглаваре и њихове ставове (питање ма-кедонске цркве).

 

Забрана сахрањивања проте Милана Милића из Смедерева 17. март 1945.

Уставом из 1946. црква је одвојена од државе а школа је одвојена од цркве. Још у лето 1945, нацртом Закона о браку, црквени брак је проглашен незаконитим а ванбрачна деца изједначена са брачном. Веронаука као редован предмет је укинута, а ученици који су је желели морали су да је траже. Настава се ометала на различите начине, а вероучитеље су одобравали партијски комитети, ценећи њихов однос према НОБ-у.  Одуговлачило се са почетком рада богословија у Призрену, Вршцу и Раковици (која је отворена тек 1949). Радикално се мењао и однос према црквеним празницима. У јануара 1947, По-литбиро ЦК КПЈ је забранио комунистима да славе славу, Божић и друге празнике, као и крштење и венчање у цркви. Од СКОЈ-а се тражило да појача кампању против веронауке. Према извештају, међу партиј-ским организацијама нишке области 2/3 чланства је славило крсну сла-ву, а у Врању од 630 чланова само 70 није славило славу. Расписом Председништва владе ФНРЈ од 22. децембра 1948, Божић, како католички тако и православни, више се званично не празнује.  Обласни одбор у Призрену, почетком 1946, одузео је скривени намештај Призренске богословије, а поједини наставници и службеници богословије су по-хапшени. Матичне књиге рођених и венчаних одузимане су од свештенства, а забрањено је и прикупљање било каквих прилога од народа. Коначно 1952, верска обука је службено забрањена у школама, а Богословски факултет изопштен из састава Београдског универзитета (1. јула 1952). У медијима је покренута кампања против вероучитеља „који су постали оруђе реакционарног дела клера“ и служе се различитим триковима не би ли приволели децу на часове.  Почетком 1954, било је само 26 верских школа са више од 2.000 ђака. Од тога трећина су би-ла католичка семеништа и факултети. УДБ-а је процењивала да су бого-словске школе легло „непријатељских елемената“ и покушавала да у њи-ма заврбује ученике или наставнике и створи фронтовске организације. С времена на време, могли су се прочитати чланци против религије и на-задности појединих верских обичаја чак и из пера појединих свештених лица (свештеник Симо Радуновић пише о штетности прослављања крсне славе). Таква врста антирелигиозне пропаганде у штампи нарочито је била заступљена у периоду 1949–1953. У КПД Сремска Митровица такође су неки свештеници-робијаши учествовали у антирелигиозној кампањи и били доушници затворске УДБ-е.

После рата СПЦ је изгубила све приходе од државе, а многи сопствени извори зараде су укинути. У јуну 1945, држава је уплатила 15 милиона динара (1939. СПЦ је примила 173 милиона). На седници Политбироа ЦК КПЈ од 4. децембра 1945. речено је да су „Попови главна организација против нас… и треба донети закон да се сузбије поповски утицај.“  „Патријархов порез“ био је укинут, држава је преузела послове венчања, крштења и развода од којих је црква имала знатне користи, а и приходи од државних хартија су били неизвесни. Свештенству су од-узети парохијски домови у Милетићу, Костолцу, Баричу, Жагубици, епи-скопски конаци у Зајечару, Вршцу, Пожаревцу, Новом Саду, Тузли и други, као и земљиште за градњу Храма Светог Саве у Београду. Симптоматично је да су погоршањем односа државе и цркве учестале провале и харања црквених и манастирских имања. Марта 1949. на територији Београда обијене су православне цркве Св. Марка, Ружица, Св. Ђорђа а Министарство просвете је тврдило да су провале вршили малолет-ници.  Порушени су храмови у Лесовици (јер га је подигао четнички вој-вода) као и Бањи Ковиљачи (јер угрожава хигијену). Такође се зна да су 1946. порушени купола и крст на црквици на Ртњу коју су подигли индустријалци браћа Минх 1936 (супруга Грета) док су зидове 80-их година срушили трагачи за златом; после рата срушена је и црква у бањи Врујци.

Детаљ из црквеног живота пред Други светски рат:  Петар Радојковић херој Солунског фронта прима одликовање од СПЦ, Планиница, Зајечар 1936.

Нарочит ударац цркви била је аграрна реформа којом је СПЦ изгубила 70.000 ха обрадиве земље и шума, као и 1.180 зграда у вредности од 8 милиона динара (остављено је само 10 ха по једној црквеној установи са изузетком установа од посебног историјског значаја). По правилу манастирима је остављана најлошија земља. У Србији са Косметом аграрном реформом је обухваћено 140 цркве-них поседа (18.696 ха) или 10% земље обухваћене аграрном рефор-мом.  Штампарије и осигуравајућа друштва били су национализовани. Гласник – службени лист СПЦ излазио је нередовно и уз велике тешкоће. Највећи прекид је био од јуна 1953. до марта 1954. када је штампа-рија Глас (у којој је до тада штампан) одбила да штампа лист због презаузетости, а „случајно“ исти проблем је имало и наредних 11 штампарија. С друге стране, лист прорежимског свештенства Весник излазио је редовно и без икаквих проблема. Црква није никако могла да реши проблем финансијске зависности од државе на коју је била навикнута, као и материјалног и социјалног осигурања свештенства. Економски притисци – кроз аграрну реформу, национализацију црквених фондова, политику пензија и плата – представљали су озбиљан ударац црквеној организацији.

Безбожник- Антирелигиозна кампања у СССР током 20 и 30- их година

Ипак, и поред притисака, снага СПЦ и религије још увек није одумирала сасвим. О томе сведочи масовно учешће верника у верским празницима, као и посета на десетине хиљада верника Саборној цркви, где је било изложено тело патријарха Гаврила после његове смрти 6. маја 1949. На једном саветовању на Универзитету примећено је да чак и чланови партије често одсуствују у време црквених празника, од-лазе на славе, носе крст, венчавају се у цркви и слично, па је одлуче-но да се појача антирелигиозна кампања.  Михиз наводи пример јед-ног од најфанатичнијих комунистичких активиста у иришком срезу за-дуженог за откуп и колективизацију, који је на самрти молио Михизовог оца, проту Гојка – кога је иначе бесомучно нападао на фронтовским конференцијама па је овај био и затваран – да му дâ опроштај.

Нови патријарх, епископ злетовско-струмички Викентије Проданов, био је тип научника (историчар). Мада се саговорницима чинио као „великосрпски националиста“. Помирљив и толерантан, темперамен-том сасвим различит од претходника, настојао је да све циљеве оствари дипломатским средствима, без уласка у отворен сукоб са властима. Црквени историчари сматрају га „мајстором у преговарању с властима“, а његовим избором било је задовољно и македонско свештенство.  Као такав он је у потпуности одговарао новом времену друштвене либерализације. Индикативно је да је епископ Јосиф управо у време избора Викентија Проданова за патријарха оптужен за сарадњу са непријатељском емиграцијом, па је конфиниран што је у многоме помогло избор Викентија на трон.

У времену непосредно после Другог светског рата – мада на територији Србије није било много судских процеса представницима верских заједница – било је убистава, хапшења, малтретирања свештеника и ометања службе и наставе, одузимања земље и објеката и слич-но. УДБ-а је контролисала комплетну делатност и кретање епископата преко своје агентуре. Настојало се да се изазове расцеп унутар СПЦ путем стварања свештеничких удружења, решавањем питања маке-донске цркве и постављањем питања антидржавног понашања свеш-тенства у емиграцији. За разлику од Католичке цркве, СПЦ је предста-вљала не само верску већ у доброј мери и националну институцију, без ширег међународног залеђа, изнутра подељену, прилично сраслу са државом. Стога су је мере и притисци револуционарне власти посебно погодили. На тај начин је СПЦ, без веће снаге и могућности опирања, постепено али успешно уклањана из друштвено-политичког живота и гурана ка друштвеним маргинама.

На крају ове епохе од половине педесетих репресија у самоуправном друштву је значајно смањена. Отпор опозиције, поражених у грађанскопм рату, партијских неистомишљеника и конзервативних друштвених слојева  (сељака, цркве, ,,буржоазије“) скршен насиљем и развлашћевањем.  Задобијање  подршке западних демократија учврстило је режим који је сада мога керене у релативну либерализацију. Ипак у времену самоправљања насиље иако смањено остаје уз култ личности и свеприсутну идеологију стуб система. Новина је једино да се режим више ослањао на  идеологију и пропаганду, култ личности а мање на силу за којом реално није било ни велике поптребе. Била је то ,,дарована слобода“ као што рече Борислав Пекић, не извојевана него дата и зато увек спремна да се ускрати непослушнима.