×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН (25) ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953

15.јан.2020 | 10:43 pm |

др Срђан Цветковић

 

  1. УДБА КАДРУЈЕ У ЦРКВИ!

 

Државна безбедност је од самог ослобођења мотрила на свештенство као легло „народних непријатеља“. Шеф тзв. верске УДБ-е у Управи државне безбедности ФНРЈ био је потпуковник Крсто Лековић који је, према тврдњама емигрантских црквених кругова, утицао на стварање „прорежимских свештеничких удружења“ а затим и довођење Хранислава Ђорића, односно митрополита Германа за патријарха. У Србији је начелник УДБ-иног одељења за цркву био Милан Вилић, а затим и Милорад Јефтовић. Служба је, према неким наводима, имала резиденте и на високим позицијама у СПЦ, као што су професори теологије Р. Поповић, Л. Бабић, Б. Цисарж, секретар Богословског факултета Бошко Лазаревић, чак и патријархов лични момак Мирчета Станков и шофер Ђока Михаиловић. Према службеним извештајима, више од 60% свештеника било је 1946. непријатељски расположено, 30% колебљиво, а само 10% свештеника спремно на сарадњу са Народним фронтом. Само је још адвокатски ред изазивао овакво не-поверење и одијум власти. Према подацима до којих је дошла Радмила Радић, од ослобођења до 1953. ухапшено је 2.300 православних свештеника. Судови су казнили 1.403 југословенска свештеника (1953. било је још увек 254 свештеника у затвору). Према Сави Јовићу, на затворске казне (не рачунајући прекршајно) осуђено је до 1953. године 230 свештеника.  У једном тренутку 1945. само у КПД Забела било је 36 свештеника, који су, да би их што више унизили, имали задатак да сакупљају фекалије  У Босни на праћењу свештеника је било ангажовано 3.000– 4.000 сарадника и доушника. Међу православним свештенством 38% је затворено због сарадње са непријате-љем, 32% због непријатељске пропаганде, 20% због јатаковања, 10% због шпију-наже и подршке Стаљину.

 

Потврда о стрељању свештеника Бранка Аврамовића

Потврда о стрељању свештеника
Бранка Аврамовића

Државна безбедност је у СПЦ разликовала две групе епископа. Ниже свештенство је подржавало НОП и народну власт, док је виша црквена јерархи-ја била непријатељска. Прва је „патриотска и позитивна,“ друга „антидржавна и непријатељска“. Нарочито су се као непријатељи поретка истица-ли епископи жички Василије Костић, Симеон Станковић, Арсеније Брадвар-вић, Нектарије Круљ, Јован Илић и Емилијан Пиперковић (Зајечар), затим Дамаскин, Валеријан, Никанор и Хризостом. За најопаснијег међу њима сматран је епископ Василије, најутицајнијег митрополит Нектарије, а за жешћег критичара система владика Симеон. Сви су имали досијеа у УДБ-и и били су под сталном присмотром, а епископ Василије је више пута био хапшен и одвођен на саслушања у УДБ-у (каменован је од народа у Бања Луци 1953. а осуђен 1971. после беседе у којој је нагласио да југословенска химна треба да буде Боже правде). Наро-чит проблем за власти представљала је делатност и непријатељски ставо-ви епископа америчко-канадског Дионисија, далматинског Иринеја и жичког Николаја Велимировића који су развили живу антикомунистичку пропаганду у САД позивајући српски народ да се супротстави СССР-у и комунизму. Тамошња штампа их је оштро нападала за сарадњу са Италијанима и Немцима, одбрану Драже Михаиловића и амбасадора Константина Фотића, а од црквених власти је тражено да их казни и рашчини. Свети архијерејски сабор им је, у мају 1948, препоручио да се уздрже од политичког деловања.

Свештеник Милан Клисић из Белог Потока који је држао опело  Божидару Марковићу, и сам је
убрзо стрељан.

У намери да цркву приволи на сарадњу режим је приступио опробаном методу притисака и застрашивања. Митрополит скопски Јосиф је протеран из Врања, одакле је водио послове митрополије. После рата, митрополит Јосиф нашао се пред притисцима револуционарних власти за стварање свештеничког удружења, тела које би било под контролом власти. Ухапшен је први пут 1945, а онда му је онемогућен одлазак у епархију. Када је напослетку успео да добије дозволу за повратак у Македонију, тамо су га дочекали са јајима и каменицама. Настанио се у Врању. Ухапшен је 1950. без пресуде, ограниченог кретања провео је следеће две године. Већ стар, митрополит је убрзо оболео и умро.

Епископ Иринеј Ћирић после рата, по одлуци револуционарних власти, кратко време био је у кућном притвору. Они који су каменовали владичански двор у Новом Саду u у којем је и повређен називали су епископа Иринеја фашистом, мађароном и четничким кољачем. На литији у Оџацима 1946. активисти власти насрнули су на поворку коју је владика предводио и линчовали њега исвештенике. Премда је о концу сачувао голи живот, једна каменица погодила је владику у главу, од чега је имао тешке повреде и трајна оштећења кичмене мождине. Остао је у болесничкој постељи до смрти. 1955. године.

Епископа будимљанско-полимског Макарија гомила је злостављала у цркви Свете Тројице код Пљеваља, која је потпуно уништена, а испред цркве је вршена нужда и икона на вратима мазана изметом. Администратор дабро-босанске епархије, владика Варнава – Војислав Настић, осуђен је у јавном процесу фебруара 1948. на 11 година затвора са принудним радом и 3 године губитка грађанских права. Сведоци су га теретили да је империјалистички агент, да је причао како у Југославији нема демократије, критиковао петогодишњи план и да се током рата виђао са усташким поглавником Антем Павелићем. Робијао је најпре у Зеници, а затим 3 године у С. Митровици. Приликом пребацивања у С. Митровицу био је тешко повређен. За њега су интервенисали представници Англиканске цркве и америчка амбасада па је 1951. интерниран у манастир Гомионицу, где је био под присмотром УДБ-е.

Окружни суд на Цетињу осудио је митрополита Аарсенија Брадваревића  је 11 и по година затвора. У образложењу пресуде стајало је између осталог да је „нанио увреду Католичкој цркви у Југославији“. Ово се односило на владикине говоре одмах након завршетка рата, док је био администратор митрополије загребачке. Прави разлог за осуду био је то што је био највећи противник формирања тзв. „Свештеничког удружења“ које су комунистичке власти наметале Он је написао писмо Титу и Синоду у којем наводи прогоне свештенства те да су многи недужно осуђени, да су им изнуђена признања. Када је јавни тужилац позвао сведоке да посведоче речи које је пред њима њима изговорио „да су комунистичке власти учиниле крваву увреду српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске академије наука“, он је устао и рекао: „Не требају вам за то свједоци. Ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим робију писаћу протесте преко свих научних центара у свету“. Врховни суд Црне Горе је смањио казну на пет и по година затвора. Казну је издржавао у которском затвору од 1954. до 1958.  где  је оболео од астме. Власти су му најпре одредиле кућни притвор у манастиру Озрен у Босни а затим у манастир Ваведење у Београду.

Синови проте Саве Банковића Момчило и Филип на изложби У ИМЕ НАРОДА испред поставеке о свом оцу.

Најтрагичнија судбина од свих свештеника је свакако она  професора богословије и касније свештеника Саве Банковића родом из околине Крагујевца. Он је опдмах после рата ухапшен и провео је три месе ау затвору оЗНе у Нишу чекајући стрељања без суда због антикомунситичког деловања и пропаганде у рату.. Потом је  био изведен на Војни суд 1945. осуђен на смрт и помилован и на крају био у два наврата осуђен на чак двадесет година робије. Другу робију од шест година  је зарадио као парох у Бешкој  због писања у црквеном летопису о пратној репресији и због поседовања књиге која је говорила ос традању фолксдојчера. Колко је црква била под контролом власти говори и чињеница д аје за ово друго дело пријављен од самих свештеника ас ида годинам није могаод адобиеј службу у цркви. Он је био најдуже на робији опд свих црквениох личности а о том несвакидашњем искуству  оставио је најбоље дело наше затворске мемоарске прозе У предворју пакла.

Репресија у друштву, а посебно према цркви, нарочито је заоштрена после сукоба са Стаљином и другог заседања Информбироа у Букурешту 1948, на коме је било речи о новој тактици према цркви. Директне последице су убрзо постале видљиве: у Мађарској је ухап-шен кардинал Миндсенти, у Албанији стрељана петорица високих като-личких црквених великодостојника, у Чехословачкој је осуђен прашки надбискуп Ј. Беран, унијатски декан Ј. Цасти у Словачкој и многи други. У Пољској, Мађарској, Румунији и Чехословачкој организовани су велики јавни процеси шпијунским свештеничким групама, одузима-на имовина и затварани манастири, а на стотине монаха се нашло у затворима. Овај процес није заобишао ни Југославију, иако је КПЈ била екскомуницирана из комунистичког лагера. У кампањи доказивања правоверности стаљинизму на мети се нашло и свештенство. У Југославији је више отпора према успостављању комунизма и одвајању цркве од државе ипак показала Католичка црква. И поред неких покушаја да дође до нагодбе једино се Католичка црква изјаснила против одвајања од државе преко представке Бискупске конзисторије у Ђакову јануара 1946. Католички клер је пружао снажан отпор и у Словенији, где је у неким деловима Народни фронт практично изгубио изборе, о чему је дискутовано на седницама Политбироа ЦК КПЈ.  Њен отпор био је значајно олакшан јер је имала подршку и ослонац Рима, док је СПЦ била лишена такве помоћи будући да се Руска православна црква нашла потпуно у рукама комуниста.

 

Поставка_судски процеси_страдање свештенства

Поставка_судски процеси_страдање свештенства

Српска православна црква се на одлучнију акцију одлучила тек 1948. Свети архијерејски синод је новембра 1948. послао представку Председништву владе ФНРЈ, а наредне године и Титу посебан Меморандум од 29. марта 1949, који је потписао патријарх Гаврило, наводи да полиција забрањује служење верских обреда, цркве се руше, попо-вима се чупају браде, око 60 свештеника налази се у затворима, има 22 случаја хапшења, пребијања, па и убијања свештеника под оптужбом да су реакционари и непријатељи народа и државе.

Монах Јаков Арсовић убијен је 1947. на путу између Раброва и Пожаревца, а његов сабрат је исте године отрован црном кафом. Наводи се и случај свештеника Манојла Крге, који је наочиглед породице испребијан у Титовој Кореници 21. јануара 1949, као и убиство јереја Божидара Јовановића у Нишу, Милана Милића – пароха смедеревског, јеромонаха Севастијана у Крушевцу као и Саве из манастира Витовница. Многи су случајеви ометања верских литија (Пљевља, Лесковац и други), обесвећења храмова претварањем у магацине или штале (Ораховац, Урошевац, Сјеница), рушења оштећених храмова (Г. Топлица, Ђурђево), отвореног или прикривеног ометања верске наставе притиском на учи-теље, децу или родитеље (директор мушке гимназије у Београду је исте-рао вероучитеља из школске зграде). Омета се и онемогућава верска штампа, одузимају матичне књиге, земљиште, уцењује откупом да се манастири укључе у радне задруге (случај манастира Војловица код Панчева, Привина глава и других). Грађевинско предузеће Рад се уселило у зидине започетог велелепног Храма Светог Саве на Врачару. Из манастира Шишатовац скидали су цреп и односили грађевински материјал у сељачку радну задругу у Гргуревцу, као и са кровова конака манастира Велика Ремета из 15. века. Секретар комитета у Новом Пазару, на дан свадбе 1946. године, да би доказао да је рашчистио са религијом из пушкомитраљеза је разнео крст на Петровој цркви (где је Стефан Немања примио хришћанство). Свештенство је с друге стране било потпуно социјално и материјално необезбеђено, сви приходи су закинути, а државна потпора више него недовољна. У ноћи 5/6. јула 1951. срушен је крст на тргу у Крагујевцу. Влада је на апел цркве-них власти одговорила да народна власт неће дозволити да је ико вређа, па чак ни Синод те да су тврдње „тенденциозне, безобзирне, недозво-љене и уцењивачке.“ УДБ-а је процењивала да су богословске школе легло „непријатељских елемената“ и покушавала да у њима заврбује ученике или наставнике и створи фронтовске организације.