×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН (24) ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953

14.јан.2020 | 7:25 pm |

др Срђан Цветковић

 

24. СА ВЕРОМ ПРОТИВ ЦРКВЕ!

 

После Другог светског рата у свим земљама Источне Европе, па и Југославији, однос према цркви био је одређен историјском традицијом, идеолошким поставкама марксизма-лењинизма и тоталитарним аспирацијама политичког вођства. За револуционарну идеологију религија је била „опијум за народ“, док је научни поглед на свет требало да замени верске предрасуде. Главни циљеви су били ограничити утицај цркве у друштву, контролисати активност и задобити лојалност појединих делова свештенства. Идеологија, као нова религија, требало је да замени хришћанство. Однос према цркви зависио је од унутрашњих и међународних кретања. Непосредно по ослобођењу однос према религији у Србији је био толерантнији (али је постојала одмазда према политички неподоб-ним свештеницима), да би се, учвршћивањем власти, притисак на цркву појачао. У првој фази до 1948. СССР је служио као модел за целокупан друштвени систем источноевропских земаља, па и за однос према цркви. Такав однос је кулминирао у годинама 1949–1950. када је државна репресија досегла врхунац у свим сегментима друштва, услед доказивања верности стаљинизму.

Храм Светог Саве на Врачару (Београд) окосница дугогодишњег спорења комунистичких власти и цркве

Црква и свештенство, по природи свога постојања, као конзервативне традиционалне друштвене институције, били су означени од револуционарних власти као непомирљиви противници новог поретка. Нормативно се говорило о толеранцији и поштовању вер-ских права, али у пракси је рад цркава сузбијан или маргинализован. Нарочито се ово испољило у православним земљама, где је постојала дуга традиција „цезаропапизма“ то јест утицаја државе на цркву. Попут осталих земаља реалсоцијализма и СССР, у Југославији је партија настојала да стави под контролу цркву, њене великодостојнике и свештенство. Као инструмент је, у првом реду, користила свештеничка удружења и тајну службу. Свештеници су често били продужена рука партије и службе безбедности. У СССР-у је државна безбедност имала велики утицај на избор патријарха и великодостојника и саму црквену политику, а многи свештеници су били сарадници државне безбедности. У Румунији је била слична ситуација; нарочито се утицај на цркву оснажио у време Николае  Чаушескуа који је преко ње видео могућност контроле и утицаја, нарочито на политичку емиграцију.

Крајем рата СПЦ је била готово обезглављена, дуго времена без патријарха, који је оклевао да се врати у земљу (патријарха Германа је замењивао митрополит Јосиф). Епископи и митрополити су прогнани из својих средишта, неки осуђени или убијени, велики део свештенства био је у емиграцији. Огроман ударац СПЦ било је рушење то-ком рата „250 цркава и 550 убијених свештеника, од чега 6 архијереја“ (махом на територији НДХ). Међу нижим свештенством нису биле ретке присталице НОП-а, за које комунизам и хришћанство нису били неспојиви. Њихов став је најбоље формулисао прота Милан Смиљанић: „Ми се боримо за црвену заставу, али нећемо да на тој застави бу-де сломљен крст, већ да засија петокрака звезда… Никакве опреке та звезда нема са осећањима у срцу, као Србина, мој крст се диже у небо, од српског светосавља диже до јеванђелског свехришћанства, а моје уско националне осећаје уоквирене од Дрине до Тимока, шири од Волге до Јадранског мора.“

Сава Банковић свештеник са најдужим стажом на робији у време комунистичке власти

Крајем 1942. при штабу НОВ и ПОЈ, формиран је посебан верски одсек, који је после Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу прерастао у Државну комисију за питања вере. На Бадњи дан 1945, Ј. Б. Тито лично дочекује војску, која уноси бадњак у Ниш, а исте године помпезно се прослављају Свети Сава, Врбица и други црквени празници. Паралелно са Друже Тито и Ој Козаро певала се Химна Светом Сави. Краткотрајан модус вивенди између цркве и државе после ослобођења – видљив кроз прогласе, парастос погинулим при ослобађању Београда (12. новембра 1944) и Божићну посланицу Синода у којој се са одушевљењем поздрављају напори совјетских и партизанких снага на ослобођењу земље убрзо је прекинут.

Христ погођен у чело од стране партизанског официра, октобра 1944.

Црква светог Андрије Првозваног, Бели Двор, Дедиње – Београд

У ослободилачком рату и у новој револуционарној власти у почетку су активну улогу имали поједини православни, католички и муслимански свештеници. Нису у први план истицане пароле против цркве, религије и свештенства (редовно су прослављани Свети Сава, Божић, Ускрс и други верски празници). Но, највећи део православног свеш-тенства у Србији ипак је симпатисао покрет ЈВуО више окренут традицији. У литератури се наводи да су партизанске снаге ликвидирале у рату око 125 свештеника идеолошко-политичких непријатеља, од чега у Србији 46, међу којима и митрополита Јоаникија.  Консолидовањем власти прекида се тактичко кокетирање са црквом и отпочиње акција не само одвајања цркве од државе, већ и потпуне маргинализације утицаја ове инсти-туције у друштву.

Притисак на цркву и свештенство имао је различите облике и променљив интензи-тет. Одвијао се најпре кроз економско развлашћење и финансијску зависност од држа-ве, смањење културно-просветног утицаја, различите облике психофизичке тортуре и репресије над свештенством које је било несклоно новим властима и стварање (као и у случају других професија) прорежимских свештеничких удружења, преко којих је парти-ја покушавала да утиче на избор патријарха и црквену политику. Под индиректни прити-сак може се подвести и подршка власти расколу у СПЦ и одвајању Македонске од Српске цркве, као и издвајању Црногорске православне цркве, условљавања око изградње Храма Светог Саве у Београду итд. Нарочит ударац цркви задали су аграр-на реформа и друге мере економске и пореске политике које су ишле на развлашћење и смањење прихода цркве и свештенства и стављање у подређен положај према држави.

Валдика Варнава Настић осуђен на 10 година затвора 1947. године

Већ 18. новембра 1944, влада Србије је забранила свештенству да без дозволе путује у своје епархије и парохије, што је практично значило и забрану митрополиту Јо-сифу да посети своју епархију на територији републике Македоније. Митрополит Јосиф, као бивши македонски комита, непоколебљиво је изражавао своја монархистичка уве-рења. Марта 1945. у Врању, у молитви је споменуо краља Петра ИИ и позвао на ре-стаурацију предратног поретка што је изазвало осуду са скупштинских говорница и тро-дневне демонстрације у Врању против митрополитовог држања и монархије. Каквог су карактера били ови спонтани протести, говори и чињеница да су многи острашћени говорници против митрополита и монархије кришом дан касније долазили да траже опрош-тај (посланик из Чачка свештеник Саша Протић).  Велико разочарење за митрополита Јосифа била је делегација Руске православне цркве на челу са епископом Сергијем, који је позвао цркву да стане у „патриотски фронт у јачању југословенске државе и очу-вање истинског православља“ док је на једној вечери чак наздравио маршалу Титу за-борављајући да помене краља Петра II.  Он је после овог сматрао да је РПЦ била продужена рука Кремља и да је настојала да бољшевизује СПЦ. У Ускршњој посланици 1946. митрополит Јосиф је указао верницима на укидање веронауке у школама, закон о грађанском браку и неприкривену антирелигиозну пропаганду. Митрополит је у пре-писци са отправником послова америчке амбасаде тврдио да је Тито „украјински Јевре-јин“, да су Немци убили око 400 а комунисти 200 свештеника СПЦ. Митрополита цетињског убили су партизани прошле јесени када га је ОЗН-а ухапсила, власт безуспешно покушава да створи Црногорску православну цркву и РПЦ покушава да преотме при-мат СПЦ у Чехословачкој и Албанији постављањем својих кадрова – истакао је митрополит Јосиф.  Због непомирљивих ставова, крајем лета 1945, у владајућим кру-говима се почело радити на повратку помирљивијег патријарха Гаврила. Митрополит Јо-сиф се нашао два пута у затвору током 1945, а од 1948. био је под кућном присмо-тром. До подизања оптужнице, међутим, никад није дошло већ је пуштен у јесен 1950. после смрти патријарха Гаврила.

Патријарх Гаврило, који је приспео у земљу тек 14. новембра 1946, показао се као много умеренији опонент властима. Иако антикомунистичких уверења, које је отворено изнео у архипастирској Ускршњој посланици верницима 1946. назвавши кому-низам највећом претњом и најцрњим злом које је захватило хришћанску Европу, рачу-нало се на његов углед борца против нацизма, патриоте, славенофила и поборника југо-словенске државе. Савременицима се чинило да је сукоб државе и цркве нагло спла-снуо по његовом повратку, а патријарх је говорећи на Свесловенском конгресу де-цембра 1946. изразио захвалност „мајци Русији“ позвавши на уједињење словенства, поздрављајући Стаљина и Тита. У Ускршњој посланици 1947, позвао је свештенство да сарађује на привредно-просветном и друштвеном пољу, као и у Црвеном крсту и за-дружном покрету. Појединим страним посматрачима се чинило да СПЦ може постати продужена рука ОЗН-е као што је то била РПЦ за НКВД.  Оцењивано је да бољше-вичка власт у Русији, попут руских императора, није имуна на експлоатацију православља и панславизма у ширењу својих утицаја. Овакав став потврдио је конгрес Православног фронта у Москви 8–18. јула 1948, на којем је, вољом југословенских власти, учествовао и патријарх Гаврило назвавши га „свеправославним сабором“, али је одбио да потпише политичке памфлете који су му понуђени на скупу.

Власт у револуционарном заносу није презала ни од отворене употребе силе и принуде. Многи свештеници су били жртве „чишћења“ колаборациониста у првим месеци-ма после ослобођења Србије. На многобројним списковима ликвидираних налазило се и име понеког свештеника. Стрељани су свештеници: Душан Петровић, Божидар Јовано-вић, Риста Антоновић, Јеша Новаковић (брат окупационог градоначелника Крсте) из Крушевца, Александар Јевремовић из Параћина, Живојин Арсић у Пожаревцу, Милан Пашић, парох ужички и многи други. Такође, 68 православних свештеника из Црне Горе је убијено код Зиданог Моста у Словенији маја 1945, међу којима и Лука Вукма-новић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа. Црногорско-приморски митрополит Јоаникије Липовац напустио је Цетиње са око 70 свештеника почетком 1945, а страдали су у Шумадији у околини Аранђеловца. Игуман манастира Свете Тројице код Чачка, Јелисеј Поповић, преминуо је пошто је пребијен палицама. Иринеј Ћирић, владика бачки, преминуо је 1955. од последица батина задобијених у новосадској УДБ-и, а пре тога је каменован од локалних комунистичких активиста. Они који су каменовали владичански двор у Новом Саду називали су епископа Иринеја „фашистом, мађароном и четничким кољачем“.

Божидар Лукић, свештеник који је рат провео у немачком заробљеништву, осу-ђен је 1945. пред Војним судом од злогласног судије Милоње Стијовића након што га је теретио бивши заробљеник Божа Булатовић, иначе комуниста, на чак 20 година затвора. После вишегодишње затворске тортуре у КПД Забела и С. Митровици као тврд и непоправљив маја 1948. премештен је у неуропсихијатријску болницу у Винковцима где је остао до 1953, а затим је пребачен у Вршац до свог упокојења 1963. године.

Црквени историчар Велибор Џомић наводи чак 482 имена свештеника и монаха СПЦ који су страдали после рата од комуниста на територији Југославије, док Саво Јовић даје податке за више од 200 у Србији и преко 400 случајева хапшења и малтретира-ња. Суд части је уклонио са дужности редовног професора богословије др Р. Грујића, два ванредна професора др Ј. Поповића и др П. Ђорђића и доцента др Ђ. Слијепчевића (у емиграцији). Стално се претило издвајањем Богословског факултета из састава Бео-градског универзитета, што је коначно и учињено 1952.