×
×
ЧЛАНЦИ

ФЕЉТОН (17): ВЕЛИКО ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА 1944-1953.

05.јан.2020 | 7:35 pm |

др Срђан Цветковић

  1. ИБЕОВЦИ У БРОЈКАМА-КОЈЕ СУ РАЗМEРЕ ПРОГОНА?

Одмах по изубијању сукоба у атмосфери нестабилности напрегнута је огромна мрежа доушника тајне полиције и повећана будност режима нарочито према унутарпартијском непријатељу. Дубину сукоба и драматичност тренутка потврђује податак да је између 1948–1963. око 240.000 лица искључено из партије по линији Информбироа.[1] Према Дедијеру, који се позивао на тврдње једног од бивших управника  су 55.663 лица, кажњено 31.00–32.000 од чега 18.000 административно кажњених и 13.000 војних и цивилних осуђеника.[2] Душан Биланџић, наводи сличне цифре – 59.596 ухапшених и 31.142 кажњених.[3] Број од 30.113 или 30.112 „кажњених“ помињу и други аутори, а неки наводе назив и сигнатуру документа у коме се тај податак налази.[4] Званична Историја СКЈ, говри да је било 16.312. лица, од тога 11.694 административно кажњена, који су послати на „друштвенокористан рад“ и осуђених 5.037 на временске казне, док је нешто преко 11.000 прошло кроз Голи оток до 1958. године. Радоњићеви налази такође говоре о 55.663 регистрована и 16.288 затворених или осуђених коминформоваца.[5]

Од укупног броја евидентираних 55.663 лица било je : у Босни и Херцеговини – 4.543 или 8,16%; у Црној Гори – 5.007 или 8,99%; у Хрватској – 6.953 или 12,49%; у Македонији – 2.662 или 4,78%; у Словенији – 943 или 1,68%; у Србији – 28.661 или 51,49%; на Косову – 1.514 или 2,72% и у Војводини – 5.389 или 9,68%.  Највише регистрованих информбироваца (28.661) било је у Србији (без покрајина). Они су чи нили више од половине укупног броја информбироваца у Југославији. Њихов удео у укупном становништву Србије (без покрајина) износио је свега 0,63%. Тај проценат је био двоструко већи него у Југославији (0,32%) и било којој другој републици (Хрватска -0,18%, Македонија – 0,20%, Словенија – 0,06% укуп ног становништва) или покрајини (Косово – 0,17%, Војводина – 0,30% укупног становништва), осим у Црној Гори. Број тих лица у Црној Гори (5.007) био је у апсолутним релацијама мањи него у Србији, и нешто испод оног у Хрватској (6.953) и Војводини (5.389). Но, у релативном износу, чинио је 1,16% укупног становништва Црне Горе, што је било два пута више него у Србији (0,63%) и скоро четири пута више него у Југославији (0,32%).[6] Предраг Марковић је писао  о око  6.200 ибеоваца у Београду и око 61.000 у Југославији до 1961. године и закључује да је у односу на број становника – стаљиниста било три пута више у Београду од југословенског просека.[7]

О обиму, начину и размерама прогона ибеоваца данас се захваљујући отварању архива тајне полиције много се више и документовано зна. Доступна  грађа државне безбедности говори о 16.289 ибеовца прошлих кроз највеће логоре.[8] Укупно је према документацији службе безбедности  на „Мермеру“ до 1986, страдало 446 лица.[9] Многи су спас од систематског прогона и тортуре потражили у емиграцији. Рачуна се да је од целокупне ИБ емиграције у источним земљама, њих 4.928, око 2.400 емигрирало после Резолуције ИБ-а.[10] Овим бројкама недостаје број вансудских ликвидираних лица, потенцијалних непријатеља 1948–1951. приликом хапшења, наводних или стварних покушаја бекстава или у истрази, што није био непознат или редак случај у пракси. [11]

Структура кажњених ибеоваца

На основу раположивих података који нису сасвим потпуни међу затвореницима у логорима било је 36 шпанских бораца, 268 предратних илегалаца, 1.673 носиоца Партизанске споменице, 23 савезна и републичка министра и око 100 њихових помоћника, 30 савезних и 33 републичких посланика, 293 председника општина, 72 првака срезова, 6 генерала, 43 пуковника, 118 потпуковника и 322 мајора. Код високих партијских функционера такође је био не мали број оних који су се изјаснили за Стаљина – два члана Политбироа ЦК КПЈ, 16 из републичких централних комитета и 50 из обласних. Међу нижим партијским функционерима подршка Резолуцији ИБ-а је била још масовнија – 773 среских, 318 – општинских, 498 – месних и 953 секретара основних ћелија партије се изјаснило за Резолуцију. Укупно 2.616 разних руководилаца партије.[12] Ухапшена је и група новинара партијског гласила Борба, Тањуга, као и већина новинара листа Напријед у Хрватској. Школа за дипломате и новинаре је затворена 1952, делимично и због сувише студената ибеоваца. Због ИБ пропаганде у Београду лишен је слободе и аташе за штампу албанске амбасаде.

      Социјална структура ухапшених по линији ИБ такође доста говори. То су били  борци – 21.880, радници – 5.081, сељаци – 5.626, студенти – 4.008, војници – 4.153, полицајци – 1.184, 500 радници Удбе и руководиоци КПЈ – 2.616. Међу официрима Војске Југославије 52,1% ибеоваца чинили су нижи официри, а око 70% оних који су се определили за Информбиро ступили су у редове армије у завршној фази рата 1944–1945. године.[13]  Гледано по републикама у Србији је било највише ухапшених – 51,49% од укупног броја. Нарочито је индикативна национална структура. Око 46% свих ухапшених били су Срби, 21% Црногорци  и 15,8% Хрвати. У ужој Србији ухапшено је 28.661, у  Војводини 5.389, на Косову 1.514 људи. Национална структура административно кажњених је занимљивија ако упоредимо број информбироавца са укупним бројем припадника одређене нације у ФНРЈ.[14]

(извор: (Извор: АС Фонд БИА, II/105,  Достојан одговор-спискови голооточана, аутор: Милош Поповић)

Процентуално највише стаљиниста је било међу Црногорцима, готово осам пута више од југословенског просека. У Београду је било три пута више ибеоваца од југословенског просека. Срби и Црногорци чинили су више од две трећине осуђених ибеоваца, док је најмањи удео међу Словенцима, само 0,003% од укупне популације. Велики проценат, чак 0,4% од укупне популације у Југославији, стаљиниста, је било међу Бугарима. Територијално, нарочито је велик број стаљиниста забележен  у Београду, Војводини и Источној Србији а од градова посебно у Кладову, Зајечару, Неготину, Бору и Доњем Милановцу. Очигледно је да је поред политичко-идеолошког фактора, оданости ,,стаљинистичкој догми“, значајни утицај имао и верско-историјски чинилац. Традиционално више наклоњеним „Мајци Русији“ Црногорцима, Србима и Бугарима, Стаљин је био ближи. Такође је значајнији број ибеоваца био међу нижом страначком структуром него међу вишом. То може да значи да се међу њима налазио и већи број каријериста, који су можда рачунали са сигурном победом Стаљинове струје, елиминацијом руководства КПЈ и успоном на страначкој лествици. Велики је број првобораца и учесника Шпанског грађанског рата, припадника интернационалистичких бригада, који су одлуку КПЈ схватили као скретање са курса интернационализма и издају револуције.

У социјалној структури ухапшеника изразитије су заступљени у односу на укупан број у друштву стари борци, студенти, нижи партијски функционери, војници (нарочито нижи официрски кадар) и полицајци и припадници УДБ-е. Учешће радника, а нарочито сељака, било је врло скромно с обзиром на то да су чинили 4/5 југословенског друштва. Идеолошко-политичкој борби  били су склонији политички писменији али и идеолошки индоктрирани слојеви становништва. Према полној структури око 95% свих логораша чинили су мушкарци. Радило сепретежно о млађим лицима између двадесет и тридест година.[15]  Изузетно велики број ибеоваца евидентиран је на Београдском универзитету. Од 25.000 студената на Београдском Универзитету 2.636 су били чланови партије или кандидати, од тога се за ИБ-е само до октобра 1951. изјаснило 1.128 лица (42%), уз 154 ,,мермераша“. Укупно је до тада био утврђен број од 2.553 лица по линији  ИБ-а.[16] На пленуму ГК СК у Београду из јануара 1953, изнет је податак да је око 700 кажњених због ИБ-а на Универзитету.[17] Према другом извору из службе безбедности укупно је до половине 1953. на Голи оток из Београда отправљено 916 лица.[18] Међу осуђеницима било је различитих случајева, од искрених и фанатичних симпатизера Стаљина и Информбироа и шпијуна до безазлених вербалних деликата и потпуно невиних и лажно оптужених лица. Александар Ранковић обелоданио да је 47% хапшења у том времену било неоправдано (у Србији 40%, Словенији 39% а Босни и Херцеговини чак 51%). Велико је међутим питање колики је заиста степен кривице и осталих 53% ухапшених и осуђених у атмосфери ванредног стања и у условима потпуне партијске диктатуре и одсуства било какве демократске контроле над полицијским органима. Један број оптужених по линији Информбироа чинили су људи искрено занесени стаљинистичком идеологијом, интернационализом и опчињени култом Стаљинове личности. О  томе ко је све третиран као ,,совјетски шпијун“  речито сведочи и  невероватна чињеница да је као таква вођена у УДБ-и и чувена песникиња Десанка Максимовић.[19]…..

[1]Радоњић наводи чак и више и нешто више 273.000 лица. Радован Радоњић, Изгубљена оријентација, Београд: 1985, 74-79. Владимир  Дедијер, Нови прилози за биографију друга Тита, 474.

[2]Архив Државне комисије за тајне гробнице, Маршалу Југославије другу Јосипу Брозу, покајничко писмо Голооточаана из 1949 године, Martin Previšić, Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956., doktorski rad, Univerzitet u Zagrebu, 2014, 145-167., rad u rukopisu

[3] Душан Биланџић, Модерна хрватска повјест, Загреб : 1998, 308. Владимир  Дедијер, Нови прилози за биографију друга Тита, 474.

[4] Заточеници Голог отока, 29., M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima… 57–115. Jože Pučnik, Iz arhivov slovenske politične policije: UDBA, OZNA, VOS, Ljubljana 199], 221; Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji...274.

[5] Радован Радоњић, Изгубљене оријентацијс, (Београд: 1985) стр. 71–81. Мартин Превишић, користећи најновија архивска сазнања наводи и седеће бројеве  админиситративно кажњених:  10. 999 особа  кажњено је то казнама од: 24 месеца (5557 особа), 21 месец (12 особа), 20 месеци (285 особа), 18 месеци (1773), 16 месеци (153 особе), 15 месеци (235 особа), 13 месеци (28 особа), 12 месеци (1326) особа. По националности админситративном мером ДКР-а највише је кажњено Срба (5135), Црногораца (2373), Хрвата (1896), Македонаца (550) и Словенаца (369) те Албанаца (167), Мађара (101), итд. Mаrtin Previšić, Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956., doktorski rad, Univerzitet u Zagrebu, 2014, str. 67, 113-114., rad u rukopisu;  Zagreb, navodi se kao  osnovni izvor : HDA, RSUP SRH SDS INFORMBIRO, fond 1561, „Popis”

[6] Радован Радоњић, Изгубљена оријентација, 78–79.

[7] Предраг Марковић, Београд између Истока и Запада, Београд: 1997, 187.

[8] АС, фонд БИА, списак II, Ф109, Регистар кажњеника Голог отока  84; Иначе број логораша од аутора до аутора варира између 16.090, па до 16 734.Mаrtin Previšić, Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956., doktorski rad, Univerzitet u Zagrebu, 2014, str. 67, Драгослав Михаиловић, Кратка историја сатирања, Београд: 2005, 91.

[9] АС, Фонд БИА, списак II, Ф II/111, Регистар умрлих осуђеника; Политика, 5. јун 1951.

[10] АЈ, Predsenoštvo SFRJ, 803, fasc. 45, 74. sednica, Specijalni rat protiv SFRJ, 23. аpril 1977, 31; С Цветковић, Између српа и чекића 2политичка репресија у Србији 1953-1985, Београд: Службени гласник, 2011,  469-470.

[11] Драгослава Михаиловића, наводи да су хапшења, батинања, избацивања с посла и из станова, присиљавања на развод и на промену места боравка, приморавање на промену занимања и јавну самокритику доживело чак до милион лица. Говори о 40.00–60.000 људи који су прошли робијашнице и затворе, од чега 30.000–35.000 по основу административних и 10.000–15.000 аднистративних (3.000–5.000 жена) нису још доживели архивску потврду. Сем ових по Михаиловићу неколико хиљада, казну је издржавао у среским затворима или на јавним радовима. Уз ово наводи је број  од 4.000–5.000, убијених или натераних на самоубиство због терора, болести или лоших услова живота. Д. Михаиловић, Голи оток, 43.

[12] Радован  Радоњић, Изгубљена оријентација , 74;  Mаrtin Previšić, Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956. , 113-114.

[13]Р. Радоњић,н.д., d., 74 и даље, Постоје и нешто другачији наводи о структури затвореника у Заточеници Голог отока, Регистар лица осуђиваних због Информбироа, документ УДБ-е ФНРЈ , Архив Србије: Београд: 2016, 29. Mаrtin Previšić, Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956., doktorski rad, Univerzitet u Zagrebu, 2014, 113-114.

[14] Радован Радоњић, Изгубљена оријентација, 78–79.,АС, Фонд БИА, II/105, Достојан одговор-спискови голооточана, Драган Марковић, Истина о Голом отоку, 15–17 и даље; Заточеници Голог отока, ???

[15] Заточеници Голог отока, 39-40.

[16] АЈ, ЦК СКЈ, VIII,VII-5, к-38, Извештај Удбе о стању на факултетима,

[17] Предраг Марковић, Београд између Истока и Запада ,Београд:1997, 163.

[18] АС, Фонд БИА, фасц 84, Регистар кажњеника Голог отока.

[19] AС, Фонд БИА,  II /113, Списак бивших пшрипадника Служби безбености 1959. и совјетских агената