×
×
ЧЛАНЦИ

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СТРЕЉАН ДВА ПУТА – МАСОВНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ У НАСЕЉУ БАРЈЕ (ПИРОТ)

29.нов.2018 | 5:47 pm |

У Пироту на „Костином мосту“, у јесен 1944. године, стрељано је  више стотина, цивила, и припадника ЈВуО мобилисаних који месец раније. Занимљиво је да је реч претежно о људима из околине Лесковца, Власотинца, Сурдулице и Црне Траве, који су живота лишени без суђења, на основу обичног исказа и  без суда само зато што су припадали супротној страни или су бар тако означени.  Ликвидација стотине људи у Барју деценијама је био табу тема о којој готово да и није било саговорника У Пироту и околини. У најновије време исливали су о тоем  документи ОЗНе преко државне комисије за тајне гробнице 1944.

Део стрељаних у Пириоту октобра 1944.

Људи су хапшени махом у околине Лесковца, Сурдулице  и Власотинца и везани пешачили два дана до Пирота. Највише је било за стрељање из села Велика Сејаница чак 50 младића на село до 400 становника. Сви су везани ухапшени и у дугом мађшу  одведени у Пирот, тачније у зграду тадашње Ћилимарске школе у којој је касније био интернат Учитељске школе. Одатле су везивани, по двоје ишли на саслушање у зграду затвора, и коначно на губилиште. Рафали су одјекивали скоро сваке ноћи, а свака група је копала раке за ону која ће тек пристићи. Стрељања су извршавана углавном ноћу. У масовној гробници крај Костиног моста, са осталима је завршио и тадашњи председник пиротске општине Светозар Мисирлић Мисирлија, који је био оптужен за сарадњу са окупатором. Иначе чувен по томе што јр уредио Пиротски кеј који се данас сматра једним од најлепших у Србији.

Барје код Пирота- место егзекуција неколико стотина људи октобра-новембра 1944.

МАРШ СМРТИ: ЛЕСКОВАЦ- ВЛАСОТИНЦЕ- ПИРОТ

Малобројни срећници су успели да се спасу, а један од њих био је и Милутин Костић из села Козаре надомак Власотинца. Он је пре десетак година Николи Ћирићу испричао шта је све преживео у Пироту:

,, Из Власотинца у Пирот смо путовали пешице, а било нас је 299. После два дана колико смо били у згради Ћилимарске школе, сместили су нас у зграду затвора крај суда. Питали смо се зашто је зграда празна и убрзо смо схватили. Они од пре неки дан једноставно су нестали. На саслушање су изводили по 25 људи и то обично ноћу. Везивали су нас по двоје и степеницама водили на спрат. После су нас тако везане, уз команду налево круг, враћали у затворско двориште у коме су били војници са шаторским крилима и алатом. Изашли смо на другу капију и онако постројене повели су нас ка Циганској мали. Негде крај последњих кућа, испред једног мостића, одјекну команда „Чело стој!“. Неки на зачељу колоне су покушали да побегну па се стража узмувала. Онако у паровима сви смо били везани једним дугачким конопцем, али је неко успео да га пресече и колона се прекинула. Олабавио сам везу на рукама и успео да умакнем у помрчини. Бегунац се читава два месеца скривао у једној земуници близу села, а супрузи је наредио да носи црну мараму, која би упућивала на његову погибију, односно не би изазивала сумње код нових власти…”

МИЛОВАН ПЕЈЧИЋ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СТРЕЉАН ДВА ПУТА!

Са стратишта у Барју успео је да умакне и познати пиротски качкаваљџија Милован Пејчић, који ће две године касније ипак бити убијен, у месту симболичног назива Слепе Бабе. Он је због наводне сарадње са окупатором, изведен пред стрељачки строј ОЗНе. Игром судбине, погођен је на два места, срушио се са осталим несрећницима. Један војник из стрељачког строја, непажњом ранио себе у ногу. У истом тренутку отпочела је киша па су егзекутори чизмама набацали танак слој земље преко лешева и отишли у правцу Пирота. Током ноћи Милован је успео да се извуче испод непомичних телеса и преко шипражја кренуо ка свом селу Нишор. После двадесетак дана, једне ноћи се појавио и закуцао својима на прозор.

Документ ОЗНЕ о поновном стрељању Милована Пејчића 26. 06 1946. 

Памтим као да је јуче било. Оца смо већ ожалили, сви били у црнини, а деда није хтео да отвори врата плашећи се провокатора. Баба је сумњала да се отац повампирио и тек када му је познала глас, рекла је деди да отвори врата. Отац је био сав крвав, шепао је на рањену ногу, а за двадесет дана, колико је бег трајао, јео је осушено грожђе и орахе у виноградима који су му били успут. Две године се крио по кући, да би га једна комшиница случајно видела и пријавила Озни, која је по њега дошла 1947. године, јула месеца, на његов рођендан. Повели су га ка Пироту и код места Слепе Бабе једноставно – стрељали – каже Бранко Пејчић, Милованов син.
– Какво место стратишта, таква и правда – констатује Милованов син, док показује једину очеву слику на којој је у униформи српске војске на Солунском фронту. Да иронија рата буде већа, Милованов старији син, а Бранков брат Божидар, био је партизан и страдао је од четника у околини Калне. Милован је рехабилитован пред Вишем суду У Пироту.

Милован Пејчић,човек који је два пута стрељан (новембра 1944. и јуна 1946.)                            

Путања коју је стрељани прешао за две-три недеље до своје куће у месту Нишор

 

ИЗВОР:

Књига Стрељаних Пирот, Команда Пиротског подучија (ФОНД БИА)

Витомир Ћирић, Једни другима копали раке, Вечерње новости, 26. 06. 2009.