×
×
ЧЛАНЦИ

Белешке једног џелата – Видан Мицић

19.окт.2018 | 12:38 pm |

За време Ужичке републике 1941. године био сам, и то веома дуго, у Ужицу. Непосредно сам сарађивао са Слободаном Пенезићем Крцуном. Био сам заменик командира страже која је чувала затвор и обезбеђивала Врховни штаб. Ратко Дрчелић је био командир. Све послове око затвора, као и цитаву борбу против пете колоне водио је Крцун.

Из тог периода сећам се како је ухваћен Жика Ждребе. Ако је то тај Живојин Павловић, онда је све то овако изгледало. Дође једно веће Крцун и нареди: »Припреми добру групу за вечерас. Имамо велики посао да обавимо. Ловићемо крупну зверку«. Пошли смо неким вецим возилом, око десетак људи. Крцун нам је рекао: »Морамо га ухватити живог, запамтите живог. Нипошто не пуцати. У крајњој нужди у ноге«. И рече нам да ја од Крагујевца. Тако су нам рекли, а сигурно смо га ухватили у Кремнима. (Ту тврдњу није напустио до краја разговора – прим. С. Г.) Опколили смо једну шталу са свих страна, код Челиковића кућа. Крцун је раније добио детаљна обавештења где се крије та зверка, па га је то вече лично позвао на предају: »Жико, Ждребе, предај се! Не покушавај да пуцаш нити да бежиш. Опкољен си!« Да би се уверио да је опкољен, повичемо и ми са свих страна: »Опкољен си! Силази мирно и предај се, иначе ћемо шталу да запалимо!« Он се јави: »Немојте палити, силазим«. Утом се јави неко и од куће. Чуо се разговор. Вероватно од оних који су неколико дана раније мотрили на кућу и његово кретање, као и на посете које му долазе. Ту га свезасмо и отерасмо у Ужице.

Док је био у затвору саслушавали су га: Слободан Пенезић Крцун, Владимир Дедијер и Пера Стамболић најчешће, повремено Чолаковић и Ранковић. Понекад је било и више њих одједном.
Ја сам га најчешће са Крцуном доводио у подрум где смо га саслусавали, а када је било мрачно држао сам карбитну лампу. Тада сам први пут видео како то добро они раде. Два-три дана га саслушавају примењујући тортуру да би сазнали неке ствари од њега, а он само ћути. Богами, бију сви добро, али не помаже. А он је радио у Паризу за Партију, па је тамо издао неке другове. Дедијер је причао како је он лукаво радио. Није дозвољавао да ухапсе другове код њега, већ кад оду, он јави полицији. Тако да је страдало доста другова због њега. Многа зла је учинио. Радио је тамо у некој књижари. Дедијер, сећам се одлично, носио је неки сламнати сесир, а крупан. Мушки га, сто се каже, туче. Пребија на мртво име, али он ништа. Прича само неке невазне ствари, а Дедијер ће: »Шта ми дајеш сарагу (сарага ти је врста ситне рибе, тек сам касније схватио шта то значи) дај ми сомове!« Наводи му неке телефонске бројеве, чини ми се да је било осам цифара. Осмоцифрен број! Тај број није био у нотесу. Дедијер га је рекао из главе: »Ово ти је број кући, а ово ти је број који је везан за полицију«. Онда је написао на папир, показао му. Није имао куд. Наводи му и неке шифре које је видео код њега у Паризу. Пита га за те бројеве. Тражи да призна како је радио за полицију и за кога сада ради. Не вреди. Он ништа не признаје. Онда ће Стамболић: »Ваљда смо и ми несто научили од Вујковица«. И тада поче да га шиба волујском жилом по табанима. Прво су били велики пликови, а касније је и кожа пукла. Тако да смо га водили или носили натраг до собе, све уз степенице. Кад се и он замори, онда приђе Крцун. И он туче што боље може. Ја стојим крај врата, наслонио се на страну и мислим: »Па људи, побогу, шта то радите? Да било шта зна признао би после таквих батина. Признао би да је мајку за сису ујео«. Али, ту сам и схватио како велики шпијуни не признају лако.

"Ужичка република"

Очекивали смо да код њега нађемо радио станицу, али је још изгледа није био добио, иначе би и то морао признати. Код њега смо нашли само неки нотес са шифрама. Дедијер га пита за те шифре, шта значе и слично, а он ништа, ћути. Друго вече, сећам се, тражио је воде. Они су већ раније припремили чашу воде, али добро засољене. Очекивали су да ће он, онако жедан наискап попити пуну чашу слане воде, па ће после да би добио чисте воде, морати све да призна. Али ни то не поможе. Он узе чашу са водом, сркну мало и пошто виде да је вода слана, избаци воду не прогутавси је. Опасан шпијунчина, кажем ти. Све трикове зна. Тада смо га наставили тући. И мене су после звали да га тучем, пошто се они добро заморе. А ја сам слузио војску у коњици, па знам да коња, а он је био Ждребе, треба прво ударити одоздо па онда повратити ударац одозго. Узмем ја пендрек. Ноге су му висиле преко једног пања како би га лакше тукли по табанима. Зама’нем и ударим одоздо, па повратим на палац одозго и сабијем га скроз у месо. Онај сто је седео на њему и дрзао га, одлетео је у ћосак ћелије, кад је овај од бола ђипио. А Крцун це: »Де га то ’леба ти удари? Како ти то? Покажи нам«. И богами, мало по мало, поче птица да пева. Био је смештен у самицу. Пошто је био тако вазан њега су увек чували или скојевци или чланови Партије. Ја сам свакодневно по неколико пута улазио код затвореника, узимао папире на којима је писао шта има да каже, и то носио Крцуну. Сећам се како би Крцун вриснуо: »Не ваља ово ништа! Поново!« И онда би он опет писао.

Једно јутро уђосмо код њега, он стоји на сред ћелије. У ћелији је био само неки стари метални војнички кревет. На једном зиду био је прозор са решеткама, али је био без стакла. А он принео, догурао, шта ли, кревет до прозора. Тек смо после шватили зашто. У једном углу прозора било је мало парче стакла. Он је помоцу кревета то дохватио пре него што смо ми усли у собу. Кад смо отворили врата, био је, као што рекох, на сред ћелије. Крцун му реце: »Ајде Ждребе!« Он приђе корак-два до Крцуна. У руци је дрзао оно парце стакла, па одједном десном руком пререза вене на левој руци. Крв је пљуснула из вена, а он рече: »Немате више потребе да ме водите на саслушање«. Крцун притрча, стегну му руком исечене вене и реце: »Нећеш умрети, курво, док не признас!« Одвели смо га, завили му руку и наставили са ислеђивањем.
У тренуцима када гледа смрти у очи, човек добије цудну снагу. Човек ни сам тога није свестан шта може да учини. Па иако је био испребијан, пред непосредну смрт он је, такође, добио чудну снагу и покушао је да бежи. Многих таквих примера је било у рату.

Те вечери када је он стрељан било их је много. А ми, кад их возимо камионима из затвора до Крчагова, где смо вршили стрељања, ставимо их да седе један другом у крилу, како не би могли да побегну. Изводимо их из камиона, тако да они који су били први изведени остају задњи за стрељање. Он је стрељан негде при крају. Сећам се још посебно једног робијаша. Ухватили смо га на ужичкој пијаци. У коферу смо му пронашли неколико стотина кључева и комплетан алат за обијање. Њега смо стрељали пре Жике. То је било чудо од човека. Стоје они и чекају. Неки се пренемазу, моле, траже да се помоле богу, хоће попа и слично. А овај робијаш хладан к’о шприцер. Једног, што је био до њега, четник неки беше, посто је цмиздрио, везаним рукама удари тако да овај паде. »Ста пиздиш! Прими к’о човек оно сто си заслужио« – рече му. И дође он на ред. Опалим ја изблиза у главу, у потиљак, он се не помера. Ја поново, он ништа. Опалим треци метак на леву страну у предео срца, мало се стресе, а тек од четвртог метка паде. Е, тада сам се поштено преп’о. »Неће човека метак« – помислих. Прођоше ме неки жмарци. А и разних других случајева је било. Мени су лично доста помогли амерички криминалистички филмови које сам гледао пре рата у Загребу. Тада сам у биоскопу научио многе финте и штосове који су ми касније били од помоћи.

Већ сам раније напоменуо да су стрељања обављана у Крчагову, изнад војничког круга. Горе су биле ископане неколике трансеје, биле су повезане. Ту је земља од ископа одбачена према бандери. Простор је даноноцно цувала страза. На бандери је била једна лампа која је давала доста бледу, жуцкасту боју. Прво вече када је вршена егзекуција, а она је по правилу вршена после 10 сати увече, са нама је посао и Ранковић. Ми смо га звали Марко. Рекао нам је: »При стрељању не смете никога малтретирати. Ни шамар да опалите. Само метак у потиљак. Без плотуна, стрељајте једног по једног, да се у оном мраку не бисте међусобно поубијали«. Стрељали смо пет-шест то вече. Ранковић је стајао по страни и гледао. Ми нисмо знали да он све то гледа. Кад смо завршили, он на крају изађе из мрака и реце: »Добро је. Овако и убудуће да радите«.
Било ко да ти је рекао, како су стрељања вршена митраљезима, то није тачно. Ваљда то знам. Преко стотину егзекуција је било и сваки је убијен искључиво пистољем у потиљак. Обицно смо их стрељали у гаћама и кошуљама. Одело смо врацали на прање и у магацин. Мато је приводио једног по једног. Онда ја, метак у потиљак, рука за раме и у јаму. Леву ногу у дупе и отиснем даље. Нису се много затрпавали, већ се само прекрију земљом, па сутра опет. Те вечери кад је стрељан Жика Ждребе било је четири-пет камиона. Један од те масе, највероватније да је то био он, покушао је да побегне. Из места скочи далеко и даде се у бег. Одбегао је био око 30 метара када један од стражара опали из пуске и погоди га у кичму. Скљока се ту, али је био при свести. Кад смо га довукли близу трансеје, он казе: »Убијте ме«. »Е, нећеш сад, цекај.« Па смо њега последњег убили и бацили у раку.
Нико није ни запевао, ни пароле узвикивао. А кад овај покуса да бези, и кад се све заврши, Мато реце: »Е, ако га је неко звао Ждребе, бас је Ждребе. Скочи из места пет метара«.
Павловић је био у затвору једну седмицу сигурно, а мозда и више.
Командир стразе био је Ратко Дрчелић, а ја сам му био заменик. За ликвидацију смо били главни ја и Мато Лапцевиц из Годовика. Сећам се да је возач био Рађен Филиповић из Годовика, радио је у пушкарници у Ужицу. И водили смо увек два-три стражара за обезбеђење.
При хапшењу, Живојин Павловић је код себе имао један црвени коферчић, дрвени. У њему је био прибор за лицну хигијену, несто пресвлаке и један нотес са шифрама и телефонским бројевима. Дедијер га пита за те шифре, а он ништа није дешифров’о. После овога је била слана вода. После батине. А потом сам и ја почео да га тучем кад се остали уморе, јер су и мене тукле усташе.

Ауторизован разговор са Виданом Мицићем (првоборац из Пожеге, капетан прве класе у пензији, партизански џелат који је стрељао Живојина Павловића, рођен 1910. у Годовику, Позега), децембра 1985. и марта 1986. године, Збирка аутора

*) Из: Слободан Гавриловиц, Живојин Павловић. Између догме и критике, биографија, Графоцард, Београд 2001, стр. 276–280.