×
×
ЧЛАНЦИ

,,ТОПЛИ ЗЕЦ” и ,,ДЕФАШИЗАЦИЈА“ У ТРЕЋОЈ МУШКОЈ У БЕОГРАДУ  1946.

29.авг.2020 | 8:15 pm |

Борислав Пекић, Године које су појели скакaвци, 1990, 325-331

,,……Пронела се вест да је у посети гимназији неки високи фактор који ће покушати масовно прање мозгова. Претпостављајући да то може бити чак забавно – јер смех и поруга били су тада наше најмоћније оружије – најзад смо кренули у салу. Ништа друго и нисмо могли. Професори само они за које смо сумњали да су чланови Партије, ишли су ходицима и, морам рећи доста невољно, утеривали збуњене ученике на другом спрату. Била је препуна као џиновски фургон у коме се осуђеници пребацију из логора у логор, и тог је дана управо такву функцију и имала.   Сви су прозори били широм отоврени а на њиховим пречагама седели су дечаци из нижих разреда. Моја се група захваљујући мом стално будном инстикту  прогоњеног, нашала сасвим натраг, са зидом на леђима. Ту нас нико није могао газити по ципелама а и већина речи са говорнице срећно је могла бити избегнута. На уздигнутој  трибини  била је група омладинских вођа, који ће, сви до једног, завршити на Голом отоку, кад и ми у Митровици. У левом ћошку стисла се мала група професора партијаца на челу са  директором гимназије Марком Врањешевићем, напредним песником, који ће такође упознати Голи оток. Нису изгледали весело. Као да беху забринути. Ни то нас није забрињавало, професори који су 1946, са нама имали посла, нису могли да имају изглед уживаоца живота. Међу онима на поду већина је била у расходованим капутима  британске војске или кратким, америчким зеленим капутићима, добијеним од УНРе, које је упркос вицу било исто колико и ОЗН-е. (Звали смо их зелембаћима или, зеленим кадром“. У ствари младићи су били сиротиња, нису имали шта друго да обуку, али ни ми воље за икакве сентименталности)

Конференцију је отоврио весели М.,[1] члан Секретаријата гимназијског Скоја, који се представао као функционер Народне омладине, јер је у оно време, и ту су Руси , праву били, Партија се још играла илегалности, ваљда да нас остави недоумици,  ко у земљи влада. Био је висок незграпан, хром. Личио је на мравоједа. Врскао је при говору, заливајући речи неретко обилном пљувачком. Не сећам се више шта је све казао, али се суштина орације сводила да је стање у гимназији постлао неподношљиво због роварења – организованог, разуме се – групице (све наше радње увек су биле у аугменитативу, ми смо остајали у деминутиву) фашиста издајника и реакционара, и да је збор сазван да се овој ситуацији на револуционаран начин учини крај.

  • Биће дакле крви – рекао је неко заједљиво

У међувремену је и ,,револуционарно чињење краја“ отпочело, на начин који човек може боље  упознати у Хемингвејовом роману За ким звона звоне .

Прозвано је прво име. Припадало је Т-у мом суседу из Светосавске улице. Он се одазвао али позив да на трибину дође није прихватио. Предосетио је некако, да ће тамо бити тема, а не говорник. Неколико непознатих младића изгурало га је напред и  на подијум испело.Тек тада смо да је пренатрпаност сале од њих потицала.

Инцидент на првомајској паради у Панчеву 1947. Један од пионира је помешао поздраве и изазвао панику код учитељица.

Затим је прочитана оптужница. Она се сатојала од гомиле грдњи, бесомучних предпоставки  и чињенице да му се отац, пуковник, није вратио из заробљеништва. Све остало је следило из тог злочина дијалектички нужно. (Из чињенице да је отац био резервисан према новој власти у Југославији до чињенице да се син бори против ње. Касније код других фашистичких узорака из чињенице да неко добија пакете из непријатељаки расположене Америке, чињенице да је сам непијатељ.[2] Из чињенице борбе Т-а, који је уосталом као и ја имао 16 година, против нове Југославије, такође дијалектички нужно, проистекло је питање збору шта са таквим изродом да се чини.

До тада релативно мирна мада напета атмосфера, наједном се променила. Најпре усамљени а онда сложни узвици непознатих ученика, па онда, богами, и неких познатих, претворили су се у унисоно урлање из којег се, некако, могло закључити да се предлаже, па одмах акламацијом и приохвата Т-ово избацивање из школе.[3] (Мој млађи рођак седео је на прозору махао ногама и захтевао смрт али му није удовољено.)

И до тада је све било у границама демократије коју смо већ били упознали.

Пред Т-ом се од трибине до излазних врата отворио људски коридор, људски у биолошком слислу велим. Кренуо је према њему примамљен  празнином и вероватно жељом да се што пре удаљи са места  на којем га нико од његових колега па ни другова, па ни најбољих, није узео у одбрану. Места на коме га у одбрану нису узели ни професори, свесни неалгодности овакве процедуре, али не свесни да јој управо они, већ својим присуство, а некамоли немешањем, легитимност обезбеђују.

Можемо у своју одбрану рећи да се све догодило нагло ида смо код првог имена били затечени. У том објашњење има истине, јер касније све није ишло по скоејвском ингениозном плану. Али кад је до одупирања и дошло, није оно било такво какаво би морало бити да у том тренутку нисмо и ми били више биолошка него морална бића, не сасвим далеко од оних који су, избацујући нас, дефашизирали школу.

Кад је Т. у коридор ушао, овај се за њим склопио, као зидови подземног ходника  који су нагло попустили. Ударан са свих страна песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима који су наједном испод капута извучени, ударан било чиме и било где – где се могло услед великог интереса погрома [4] – Т. је више силом запрепашћења него воље, стиго до врата. Она велика и бела, попут двери, отворили су се, пропустила га и поново затворила, носећи на себи као печат отисак нечије крваве руке.  О ономе што се затим догодило нема сврхе по неком реду и причати. О слепом терору према нама.

Видео сам своје другове како крваре  пролазећи  кроз тунел нељудске мржње који ће се  две три године касније назвати ,,Топлим зецом« и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946.

Видео сам своје другове како ћуте.

Видео сам себе како ћутим.

Видео сам децу како вичу  ,,Смрт!« а немају ни 12 година.

Видео сам децу како покушавају другом људском би

ћу, старијем од њих једва за коју годину, нанети увреду, бол и како у томе успевају.

Видео сам на подијуму конструкторе, овог живог зида, како уживају у својој малој револуцији, у својој игри са животима својих школских другова.

Видео сам и те наше дригове.

Једног матуранта како пада под ногама руље, диже се, и поново пада, и његово крваво лице, на крвавим вратима кад се последњи пут према Сали окренуо да своје другове последњи пут погледа у лице и прими последнји ударац.

Т.Х.А. једног од главних дендија гимназије, коме смо сви завидели на најужим трегерима Београда, како кроз батине пролази каода плива, равномерно ужасавајуће споро.

Б.С. плавокосог, снажног џез трубача који је први узвратио ударац, и искористивши изненађење – чудно је како се неко ко вас бије увек запрепасти кад  му узвратите – реалтивно неозлеђен до врата стигао.

Видео сам како нас је то пробудило, и како се на разним местима сале заподева свађа, па чини се, и туча.

Локални ратови нису омели главни. Прозивка је настављена, премлаћивање се продужавало, али с еимало мање ентузијазма и уз обострано учешће.

Требало је да видим тако четрдесет двојицу својих другова. Али их нисам све видео. Видео сам само тридесет седморицу.

Тридесет осми био сам ја.

И од тог часа, откако сам своје име чуо па све док се на ходнику нисам  нашао, ничега се не сећам.[5]

На вратима у ходнику, стајао је Марко Врањешевић, директор и песник. Био је болесно блед. Као да му је мука. Нисам видео код ког броја је изашао. (прилично је закаснио). Требало је, заправо, из Гимназије заувек д аизађе чим је чуо шта се спрема)

Каменим степеништем се ваљала захуктала громада  мог оца у црном громби капуту. С ањим је била и госпођа Т. Супруга пуковника због кога је њен син посто непријатељ народа.

Кад ме угледао, запитао ме је јесам ли тучен. Рекао сам да нисам. А заправо јесам. Само то једноставно нисам знао. Маснице по леђима појавиле су се тек после пар сати.

– Добро- Рекао је и изгрдио директора и песника обема рукама за оковратник, те га је подигао у ваздух иако јe овај  био висок и тежак човек, треснуо га о врата и заурлао:

  • Јеси ли ти, дрипче дирекор овде? Је ли ово школа или губилиште?[6]

Изашли смо из зграде заједно. Његошева улица по којој је и даље вејао снег, а мрак крио обрисе предмета, била је пуна хистеричних родитеља. Кроз отворене прозоре Треће мушке допирао је моћан глас новог типа људи.