×
×
ЧЛАНЦИ

ВЕЛИКО ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ ОД ,,НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА” 1944-1953.

08.јан.2020 | 5:30 pm |

др Срђан  Цветковић  

 

  1. ,,ПЕТРОВА РУПА“ – ЛОГОРСКИ ,,ВЕЛИКИ БРАТ”

 

Најозлоглашенија међу робијашима била је Петрова рупа, називана и ,,Манастир“, која је добила име по Петру Комненићу, председнику републичке скупштине Црне Горе – једном од првих становника. Била је то једна  рупа дубине 8 м и обима 20 м чије су основе руски војници, заробљени од аустроугарске војске за време Првог светског рата, ископали тражећи боксит. У њој је била смештена барака за око двадесетак специјалних затвореника министра, генерала и предратних комуниста школованих у СССР-у оптужених да су агенти НКВД-а. Ту су, између осталих, казну служили пуковник Владимир Дапчевић, један од бивших шефова Агитпропа Стефан Митровић, Мирко Марковић – проф. Економског факултета, бивши новинар – Миша Брашић, бивши комунистички посланик Никола Ковачевић, Лабуд Кусовац, и други. Затвореници Петрове рупе живели су под потпуном изолацијом. Нико није смео да их види нити су они смели било кога да виде. Када би им други осуђеници доносили воду и храну, остављали би је стотинак метара даље. „Рупа“ је била тајна – нико ван рупе није знао ко се све ту налази и како изгледа, што је стварало посебну атмосферу несигурности и страха. Радилиште 101 или Петрова рупа била је током ноћи пре посете Александра Ранковића крајем 1951. затрпана и више никада није активирана.

Макета Петрове рупе с
наративним приказом зверског
мучења најтврђих логораша.
Аутор: кажњеник Никола
Голубовић.

Умирање кажњеника

Смрт на Голом отоку је код кажњеника неретко доживљавана као спас. И до ње је долазило или вољом логораша или као последица торутуре. Људи који су из различитих разлога умирали у току издржавања казне на Голом отоку, ноћу су повезивани у ћебад и одношени. Неки су без икаквог обележја сахрањивани плитко на острву, а други са брода бацани у море. Трећи су  сахрањивани у Ријеци или загребачком гробљу. Само за 17 дана у јулу 1951. од последица бојкота и тортуре умрло је пет кажњеника, а четири су извршила самоубиство. Но ни „нормални“ услови нису били много бољи, јер су у истом периоду била 42 смртна случаја – 17 од сунчанице и срчаног удара, 9 од дистрофије и исцрпљености итд.[1] Према званичним подацима укупно је на Голом отоку умрло 446 лица од чега од чега 414 до 1961. када је Голи прешао у руке РСУП-а Хрватске. Убедљиво највише 260 лица је умрло током 1951. године док је 1950. било 60 случајева, а за шест месеци 1949. 17 случајева. То се може протумачити вероватно чињеницом да су већ исцрпљни кажњеници чешће подлегали болестима или се одлучивали на самоубиство.[2]

Болница на Голом отоку представљала је исту бараку у каквој су боравили и кажњеници: „на два нивоа без ичега“. Ту су преношени болесници да не би заразили остале. Лекова није било. Дужност лекара обављао би неко од кажњеника (по струци доктор или студент медицине), а под надзором некога из Удбе. Од масовних обољења било је авитаминозе и кокошјег слепила, проузрокованих, пре свега, лошом и оскудном исхраном. Нехигијенски услови доводили су до појаве вашљивости.   Многи су примери бруталне тортуре након којих су људи остајали инвалиди или су  умирали. Властимир Петровић, подофицир тенковске струке из села Каоне код Кучева успео је да седне на некакво корито за прање веша и кренуо са Св. Гргура морем према Крку. Када је ухваћен после неколико дана пропуштен је почетком маја 1951. кроз строј „топлог зеца“ од  скоро 2.000 људи који су га просто растргли, неки му скачући и на стомак после чега је и издахнуо. Други трагичан случај смрти после „топлог зеца“ је Милије Ружића из села Грошнице код Крагујевца, који је после издржаног топлог зеца марта 1951. почео непрекидно да полуцира и после неколико дана преминуо. Исто тако постоји прича да је један бегунац из Билеће у чијем је хватању учествовала цела варош после тога био пропуштен кроз шпалир грађана и по једној верзији био у самом  строју убијен.[3] Трагикомичан je био случај једног од најмлађих голооточанина Бошка Вуловића који је ухапшен као ђак гимназије 25. фебруара 1950. године. Оптужен је за писање парола „Живео Стаљин“ школском кредом на неком зиду. Божо Јанковић га саслушава у которском затвору. Мучен је  сипањем воде кроз нос. Признао је под мукама да је писао пароле. У логору међутим  иследник му је  казао да је откривено да је пароле писао ,,неки удбаш из Котора“, али он је наставио да издржава казну до краја јер је ,,лагао државни орган“.[4]

Владо Дапчевић, јунак
информбироовске епопеје

Поред физичке тортуре и тешког рада културни и позоришни живот био је један од специфичних облика преваспитавања кажњеника на Голом тооку. Заточеници су од 1949. до 1956.  извели 18 представа. Најзаступљенији били су Нушићеви и Стеријини комади, а неколико пута били су  приказани и филмови Господин Смит у Сенату и Горки пиринач. Али било је и конкретнијих идеолошких садржаја. Како би демонстрирали моћ и исмејали Резолуцију ИБ-а, управници су наложили организацију процесије, неку врсту литије. На пример ковчег прекривен црним платном на коме је писало „Резолиција ИБ“ носило је шесторо кажњеника са „најтврђим убеђењем“ док би остали са стране, правећи шпалир, добацивали: „јадна наша резолуцијо“, „куку нама, умрла нам тетка резолуција“ или „јој, шта ћемо ми јадни без резолуција“.[5]

Прва интервенција „одозго“ да се издржавање казне усклади са законом, десила се после од Четвртог пленума КПЈ (јун 1951) и познатог уводног реферата Александра Ранковића. У њему је он критички оценио рад и самовоља органа безбедности као и незаконита, неоснована и брзоплета лишавања слободе (чак 47% њих). Ове појаве шеф Удбе је приписао нервози кадрова, јер су органи безбедности до 1948. поднели огромне људске жртве у обрачуну са контрареволуцијом (чак око 2.000 погинулих). Оно што се подразумевало у време борбе против ,,контрареволуције“ до 1948. у новим условима ваљало је саобразити новим друштвено-политичким кретањима и имиџу земље који је промовисан кроз кампању демократизације и самоуправљања. [6]  Ранковић је на пленуму негирао постојање логора смрти као и логора за политичке неистомишљенике. После ових оцена и посете Ранковића Голом отоку 21. августа 1951. те пријема страних делегација (посета 16 чланова Социјалистичке партије Француске на челу са Жан Буеом новембра 1951) дошло је до приметног слабљења репресије а потом мањег прилива у затворе. Тортуре над затвореницима у логорима и затворима јењавају. Делегацији су приказана „Потемкинова села“ здравих и чилих логораша Голог отока, унапред инструираних од логорске Удбе, који су сви као један понављали да су били у идеолошкој заблуди према стаљинизму, те да је третман у логору чак и преблаг с обзиром на грех који су починили према држави и партији и слично.[7]

Почаст кибли и лабуд као
облици тортуре (Алфред Пал)

Трагом либерализације ишле су измене у кривичном законодавству  добошењем  новог Кривичногзаконика 1951. године. Даљи побољшање затворских и логорашких услова десило се у годинама после Стаљинове смрти. До 1954, писма и пакете на Голом отоку могли су уз цензуру да примају само ревидирци; сад је то постало доступно и осталима, а разни облици тортуре су постепено укидани. Саки осуђеник имао је  на располагању 4,9 м2 простора, исхрана је побољшана а дозвољене су први пут и посете између 15–30 минута. Број логораша се знатно смањио после Стаљинове смрти. На седници СИВ-а из јуна 1953, Светислав Стефановић Ћећа је покренуо иницијативу да се размотри „Питање употребе заштитне мере упућивања у место боравка ’Мермер’, и то у правцу да ли постоје могућности да се поведе курс постепеног ликвидирања овог насеља, с обзиром на то да се у последње време знатно смањио број лица која се ради ИБ тамо упућују“.[8]

Коначно, децембра 1956, у време отпољавања на линији Београд–Москва, као резлутат потписивања уговора о сарадњи, помиловани су и најортодокснији информбировци. Међутим, прогон информбироваца није окончан, нарочито тврдог језгра. Њима је поново суђено 1958. када су Свети Гргур и Голи оток поново накратко обновили рад. ЗТком 1961 предузеће Меремр постаје редовни затвор уклоплјен у мрежу других установа МУП Хрватске. Ибеовци су наново хапшени када год су заоштравани совјетско-југословенски односи. У документима се  помиње оперативна акција Муња у случају нередовних прилика какве су превирања 1968. (инвазија на Чехословачку) или смрт Јосипа Броза 1980. и могућа страна интервенција. Спискови ибеоваца за хапшења и ликвидацију били су начињени, чекао се само миг одозго до којег никад није дошло јер се није указала потреба.[9]

Као таоци односа две партије и после 1958, стаљинисти су били сталан предмет надзора и провера безбедносних служби, често хапшени и затварани нарочито у време

[1]Драган Марковић, н.д. стр. 101.

[2] АС, Фонд БИА, 168, Извештаји о умирању и самоубиствиам осуђеника,  АС, Фонд БИА, 105, дсотојан одговор Списак кажњеника на Голом отоку.

[3] Драгослав Михаиловић, Кратка историја сатирања, (Београд: 2005), стр. 109, 114, 120121.

[4]АС, Фонд БИА, Спискови дтрадалих голооточана; Сведочење и приватна документација голоточанина Бошка Вуловића из Београда.

[5] Martin Previšić,  Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956., doktorski rad, Univerzitet u Zagrebu, 2014, str. 245-251., 113-114., rad u rukopisu

[6] Тито је у свом говору посебно нагласио разумевање за девијације другова: „…Ја знам другови, да су се они борили. Борили су се са четничким и усташким елементима, пролевали су своју крв, и притом нису могли да мисле на све. Они су хапсили људе. И за ту фазу неправедног хапшења, ми не можемо кривити људе. Они нису могли другачије поступати. Али сада у тој фази, и друг Ранковић је говорио, ми сада не можемо да бацамо анатему на те људе, него да предупредимо да се не би убудуће, у фази у којој се сада налазимо, овако поступало. Јер демократизација у нашој земљи иде по свим линијама.“ Б. Петрановић, Велика шизма, Подгорица, 1999, стр. 81.

[7]Архив Државне комисије за тајне гробнице, Маршалу Југославије другу Јосипу Брозу, покајничко писмо Голооточаана из 1949 године, Martin Previšić,  Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956., doktorski rad, Univerzitet u Zagrebu, 2014, str. 145-167., rad u rukopisu

[8] Бојан Димитријевић, Грађански рат у миру, (Београд: 2003) стр. 220,  Записник са седнице Одбора за унутрашњу политику СИВ-а од 25. јуна 1953.

[9] Драгослав Михаиловић, н.д., стр. 22, 32.